Pušiti pred Krstiteljem

Prođoše sve važnije zimske slave, ali jedna velika nedoumica ostade; sme li, pogotovo, na dan slave, da se puši ispred ikone? Bila, bre, o tome čitava sholastička rasprava i na Tijanićevoj televiziji koju niko pametan neće da plaća. Bajdvej, sve kućne, pa i slavske prijatelje sam izgubio terajući ih da puše na terasi, na šamlici, a na jovandanjskoj suvomrazici. Ovu nikotinsku raspravu vodili smo i na Svetog Jovana, kada je došao moj bivši komšija Cecan iz Surčina i doneo kutiju tompusa. Kao, poslao mu brat Brane iz Amerike. A tompusi sa ukusom lubenice! I, da vidiš, đavo, tu, odmah, počne da rovari. Biljana, domaćica slave, iako ne puši, hoće, po svaku cenu, tompus pred ikonom da zapali, a hoće i Lidija, naša draga gošća. Hoće, u stvari, da provere koliko sam slab na njih dve, i, koliko sam, uopšte, jak u veri. A od moje hrišćanske vere nije ostalo ni iverje. I vrapci, bre, znaju da sam se, odavno, vratio starim srpskim, arijevskim bogovima. Što onda obeležavam dan Jovana Krstitelja!? Eh, što! Krstitelj mi dođe neka daleka rodbina, ali, zbog skučenog prostora, ne mogu to, ovde, naširoko, da vam objašnjavam. Ali, ne mislite valjda da je moj rođa Jovan krstio i kumovao, tamo, u nekom maloazijskom Jordanu, a da mu je ruka desnica na Cetinju? Da nam ta najvažnija hrišćanska relikvija ne pripada, zašto bi nam je Romanovi vratili? Pre će biti da je Jovan krstio Hrista na jezeru Dorjanu! Shodno tome, i rodno selo Isusovog kuma, mislim na Jovana, zove se Kumran, to jest, Kumanovo!? Ali, pazi, bato, šta se dalje dešava? Na Svetog Jovana, mediji jave da je izašla iz štampe knjiga „Simeonov pečat“ od Vanje Bulića. A u ovom triler romanu, požar u Hilandaru izazvali su jezuiti da bi se, iz hilandarske riznice, dočepali „kristalnog krsta u kome se čuva Isusova krv koja je kapala u gral za vreme raspeća“. Tu se i K. G. Jung ohrabri pa, ispod Jovanove ikone, zapali srebrnastu patarensku lulu, pa počinje besedu: „Taj, koji je u Jerusalimu dao Savi, makar, i lažnu Isusovu krv, znao je, ne samo da je Isus kršten u makedonskom Dorjanu, već i da je Isusovo raspeće bilo u Solunu! U to se, sasvim lepo, uklapa i legenda da se Marija, mati Isusova, posle solunskog raspeća, tu, na Svetu goru sklonila... Uostalom, sve se to slaže sa tvojom tezom da je teritorija Starog i Novog zaveta bila od Hilandara do Dunava...“ Tu se osmelim, pa zapalim tompus pred ikonom Krstitelja, a nisam pušio ni u školskom klozetu, ni kasnije u Kašmiru, kada smo tražili grob Isusa Hrista u gradu Armisaru, a on je, možda, tu negde, na Halkidikiju. A kada sam te noći zaspao, ovo sam, od moje Crne, u snu, čuo: „Nemoj da osećaš grižu savesti što si pušio tompus pred ikonom Krstitelja. Jer, i Fidel Kastro, prvo je jezuitske škole završio, a onda tompus iz usta nije vadio, i, evo, lepu je karijeru napravio...“