Vreme za pragmatizam

Od balkanskih ratova do balkanskog mira – tako bi trebalo da glasi slogan zajedničkog obeležavanja stote godišnjice balkanskih ratova, na koje je u utorak, na neformalnom ministarskom sastanku Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi, pozvao srpski ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Cinici će lako naći argumente za sprdnju sa svakom pričom o dostizanju balkanskog mira, čak i da im u tome nisu obilato pomogli huligani koji su za prošlonedeljne ispade po Srbiji i Hrvatskoj našli „navijačke“ izgovore. U odbrani teze o nemogućnosti suštinskog pomirenja i iskrene saradnje, jer to „neće oni drugi“, cinično nastrojenim analitičarima dobro će doći i činjenica da je, samo dan uoči dolaska u Beograd, hrvatska ministarka spoljnih i evropskih poslova Vesna Pusić rekla da Zagreb neće podržati Jeremićevu kandidaturu za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN, „jer je stigla u poslednji čas“. Hrvatska će, objasnila je zato, svoj glas dati Litvaniji. Boraveći u utorak u Beogradu, međutim, ostavila je prostor za dodatno razmatranje odluke o podršci u UN. Važnije od odnosa prema Jeremićevoj kandidaturi je nešto što je ministarka Pusić rekla još početkom decembra, dok je bila samo kandidat za funkciju koju sada obavlja. Srbija će, najavila je tada, biti jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Hrvatske. I još je istakla da lično neće insistirati na srpsko-hrvatskom prijateljstvu ili neprijateljstvu, već na političkom pragmatizmu. Logično bi bilo da upravo politički pragmatizam nalaže uspostavljanje svestrane i temeljne saradnje u regionu, naročito na relaciji Srbija – Hrvatska. I to ne samo zato što će Hrvatska uskoro postati članica Evropske unije i time biti u prilici da oteža ili olakša srpska nastojanja da što dalje odmakne istim putem, već i zbog konkretnih ljudi i njihovih konkretnih problema, skrivenih iza fraze „nerešena pitanja u odnosima dveju zemalja“. Zbog onih 200.000 izbeglih hrvatskih Srba, zbog njihovih problema sa imovinom i nerešenim stanarskim pravima, zbog nestalih... Upravo su rešavanje pitanja nestalih, imovine i ratnih zločina uslovi koje je ministarka navela kao neophodne za donošenje odluke o povlačenju hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije. Predsednici Boris Tadić i Ivo Josipović govorili su da bi bilo dobro da dve zemlje povuku tužbe za genocid, ali tek je dolazak nove hrvatske vlade, čiji je Vesna Pusić član, zaista otvorilo vrata za izlazak iz mučnog začaranog kruga međusobnih tužbi za genocid. Stručnjaci su, uostalom, već uverljivo ukazali da dalje insistiranje na hrvatskoj tužbi i srpskoj kontratužbi nije baš pragmatično. „Hrvatska i Srbija plaćaju advokatima milione dolara za troškove, a svi znaju da je to ćorav posao. To je novac poreskih obveznika, a tužbe se ne povlače samo zato da bi se oni držali u zabludi, a političari na tome profitirali“, ocenio je, recimo, Marko Milanović, profesor međunarodnog prava Pravnog fakulteta u Notingemu u Velikoj Britaniji. Izgleda da je „kvaka“ baš u tome – da li poteze balkanskih država diktira pragmatizam političkih elita, ili svest o tome šta je u najboljem interesu države i društva. I da li je došao trenutak da se nešto u tome promeni.