Nasleđe ratne prošlosti

Trapavi pokušaj Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije da zabašuri formiranje nove specijalne policijske jedinice samo je uzburkao javnost i izazvao dodatna podozrenja da je u pitanju formacija po karakteristikama slična zloglasnim „crvenim beretkama“, čija su zlodela još u svežem pamćenju. Oni su ubili premijera Zorana Đinđića, oteli i ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubili četvoricu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, napravili pravi masakr među kriminalcima na beogradskom asfaltu i drugim gradovima Srbije. Rečju – ogrezli do guše u kriminalu. Na površinu su odmah isplivali atavizmi prošlosti i upitanost da li je Srbija raščistila sa njima, ili su i dalje prisutni i pojavljuju se iznenadno, poput „kostura iz ormana“. Oživela su podsećanja na dunavske hladnjače i leševe zakopavane u blizini Beograda, zločine u Suvoj Reci na Kosovu i mnogi drugi, zbog kojih su se u Hagu našli najviši čelnici MUP-a, kao što su generali Vlastimir Đorđević i Sreten Lukić. Neki su optuženi i pred domaćim sudovima, a ključni svedok za ratni zločin u selu Ćuška, Zoran Rašković, tvrdi da su on i porodica pod stalnim pretnjama zbog svedočenja o zlodelima jedinice „Šakali“, kojima je i sam pripadao. I to ni manje ni više nego od visokih funkcionera policije, kako kaže. SISTEMATIZACIJA Najnovijom sistematizacijom, na osnovu pravilnika sa potpisom ministra Ivice Dačića, koji je Vlada Srbije usvojila 6. decembra 2011. godine, obuhvaćene su tri uprave policije, među kojima je bila i Žandarmerija. Ovim planom u Žandarmeriji MUP-a Srbije predviđeno je formiranje odreda za specijalna dejstva sa 600 pripadnika i to pod punim naoružanjem. Zbog tvrdnji da su u ovu jedinicu već konkurisali bivši saborci Milorada Ulemeka Legije, iz rukovodstva MUP-a su počeli da stižu glasovi da ono nije bilo upoznato sa sistematizacijom Žandarmerije i da ih je „obmanuo“ komandant ove jedinice, general Bratislav Dikić. Pokušaji NIN-a da u MUP-u dobije pojašnjenja i komentar celog slučaja, i pored zvaničnog zahteva, nisu urodili plodom, što pojačava sumnje, bez obzira na zvanična negiranja. Oglasio se i ministar policije Ivica Dačić. Prvo, da demantuje postojanje namere da se formira bilo koja posebna jedinica. To je, sa još manje uspeha, pokušao da učini i sam komandant Dikić, uplićući se u koloplet nejasnih tvrdnji i poricanja, sa navođenjem brojeva koji su više potvrđivali nego demantovali tvrdnje koje su došle do javnosti. Da bi ministar, konačno, sa stanovitom dozom bahatosti i arogancije, kategorički demantovao formiranje famoznog odreda i najavio povlačenje plana koji je procurio u javnost. POLITIZACIJA „Kroz ovakve pojave se vidi da, u stvari, nema prave reforme“, upozorava Bogoljub Milosavljević sa Pravnog fakulteta Union, vrsni znalac policijske problematike. „Reklo bi se da Dačić teži novoj politizaciji policije, jer veštim korišćenjem unutrašnjih razdora i surevnjivosti, podržavanjem štrajka pa pritiskanjem Vlade on pokušava da ih kupi. To se u politici zove korupcija putem autoriteta. Uostalom, to je veliko glasačko telo“, kaže Milosavljević, uz opasku da je policija u vreme Dačića poprilično narasla. Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku uočava da ideja o stvaranju specijalne „čete“ u Žandarmeriji izaziva dileme o postojanju transparentnog rada MUP-a, komunikacije između organizacionih jedinica u njemu i svrsishodnosti nove organizacione strukture Žandarmerije. „Celokupan proces reorganizacije Žandarmerije je u suprotnosti sa strateškim prioritetom MUP-a do 2016. godine. U skladu sa tim, MUP bi trebalo da preispita odluku o tome da u Srbiji postoje tri specijalne policijske jedinice“, kaže Đorđević. SPECIJALCI Pored Žandarmerije, u policiji su još i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) i Protivteroristička jedinica (PTJ). Problem je u tome što mi u Srbiji imamo i protivteroristički bataljon u Vojsci Srbije, kao i Kobre, specijalnu antiterorističku vojnu jedinicu, koja obavlja poslove obezbeđenja predsednika republike i važnih ličnosti. U stvari, Srbija ima pet jedinica u okviru jedne iste problematike. Brojna su preklapanja njihove nadležnosti, a da nisu jasno razgraničena polja odgovornosti. Upućeni podsećaju na tragediju sa taocima u Beslanu 2004. godine, kada su se roditelji zatočene dece dohvatili oružja i krenuli da ih oslobode, jer ruske specijalne jedinice Specnac, Alfe i Vimpel nisu mogle da se dogovore ko treba da deluje! Vreme je isticalo i došlo je do masakra. SAJ je jedina profesionalna jedinica koja ima duži staž od ostalih. Osnovana je još 1978. godine, kao odgovor na terorističke akte, poput bombe u bioskopu „20 oktobar“ i atentata na ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu. Druge dve jedinice: PTJ i Žandarmerija nastaju reorganizacijom Posebnih jedinica policije (PJP) koje su u vreme Miloševića i ratova brojale oko 6.000 ljudi. Od njih se bira 2.000 pripadnika i formira paramilitarna jedinica Žandarmerija, na Vidovdan 2001. godine. Interesantno je da je jedan od komandanata bio vojni general Borivoje Tešić, nekadašnji zamenik komandanta Gardijske brigade, za kojim se vuku sumnjičenja za prikrivanje ratnih zločina. Javnost ne zna da PTJ čine nekadašnji pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO), poznatije kao „crvene beretke“. Posle integracije članova JSO oficirski kadar „crvenih beretki“ je ražalovan a na njihova mesta dovedeni su oficiri iz nekadašnjeg prištinskog dela tima SAJ, dok je cela jedinica stavljena pod komandu ministra policije. ZALEĐINA Boža Prelević, jedan od koministara prelazne vlade posle 5. oktobra, podseća na to da je još tada uočio da političke stranke žele da te ljude imaju pod svojom kontrolom, kao i težnju komandanata tih jedinica da imaju svoju političku zaleđinu. „Ne mogu danas da zamislim toliko glupu državu koja bi dozvolila sebi da joj se ponovo desi neka nekontrolisana jedinica“, kaže Prelević. Zasad se nasleđe JSO može naći u strojevim radnjama i „folkloru“ Žandarmerije. Do pre godinu dana žandari su nosili beretke nakrivljene na desnu stranu, poput vojske i svih ostalih u Srbiji da bi ih onda okrenuli na levu stranu, kako nose Francuzi, čiju tradiciju je sledio i JSO. Legija je uveo manire iz Legije stranaca, od beretke, preko držanja puške i vojničkog koraka. Još zanimljivije je da to nije regulisano nikakvim pravilnikom već o celokupnom izgledu i ponašanju odlučuje komandir. Tu je i rep iz akcije „Sistem“ u kojoj je komandant Dikić, bio pod operativnom obradom kriminalističke policije. Navodno, komandant Žandarmerije je nelegalno prisluškivao „kolege“, ali i smestio zaplenjeno oružje u bazu jedinice, bez prijave nadležnim sudskim organima. Sve je moguće kada u MUP-u nema adekvatne kontrole. Još 2005. godine, Zakonom o policiji, ukinuta je funkcija generalnog inspektora policije. Umesto tog organa zakon predviđa službu kontrole koja je mnogo manje vidljiva i samostalna u svom delovanju. Samim tim i manje delotvorna. A bez kontrole sila je uvek opasna. Masakr u Rogovu Selo Rogovo. Opština Đakovica. Jugozapad Kosova, 29. januar 1999. godine. Masakr. O ovom događaju postoje dve verzije, srpska i verifikacione misije OEBS, kojom je tada rukovodio američki diplomata Vilijem Voker. Srpska strana tvrdila je da je informacija OEBS-a o tome da su srpske policijske snage pobile civile u Rogovu plasirana kako bi se javno mnjenje Zapada pripremilo za bombardovanje Srbije. U tom smislu, razjašnjavanje ovog slučaja bilo je u interesu Srbije. Šta se dogodilo u selu Rogovu, međutim, do danas nije istraženo. U Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu NIN-u je rečeno da nisu nadležni za ovaj slučaj, jer se on odigrao pre proglašenja ratnog stanja na Kosovu i formalno ne potpada pod ratne zločine. Predmet je tako vodio Okružni sud u Prizrenu a posle reorganizacije sudstva preuzeo ga je Viši sud u Požarevcu. U tom sudu tvrde da je suđenje za ovaj događaj, koji se odigrao pre tačno 13 godina, zakazano za 28. februar ove godine!? Šta se dogodilo u Rogovu? Prema srpskoj verziji, reč je o sukobu naoružanih pripadnika OVK- a i srpske policije tokom racije, izvršene nakon što je patrola MUP-a zatekla pripadnika OVK-a kako prebacuje oružje preko reke Drim. Pri ulasku u selo srpski policajci su upali u zasedu i uzvratili vatrom. Tokom okršaja, prema zapisnicima sa uviđaja srpskog istražnog sudije, poginuo je jedan policajac i 16 pripadnika OVK-a. Prema drugoj verziji, onoj verifikacione misije, tim OEBS-a pronašao je u dvorištu sela 24 tela Albanaca, a samo neki od njih bili su u uniformama sa obeležjima OVK-a. Prema navodima albanskih meštana, koje je prikupio OEBS-ov tim, događaj se odvijao na sleći način: vlasnik kuće, oko koje su kasnije izbili sukobi, odvezao je tri čoveka u crvenom kombiju do svoje prodavnice u gradu oko pola šest ujutro. U kafiću su ga pitali da li može da pomogne u prevozu vojnika. Napustio je lokal s nekim ljudima, u pratnji drugog automobila, i odmah nakon toga oko 15 policajaca ušlo je u kafić i pretražilo sve prisutne, ispitujući ih o kombiju i vozaču. Dvadeset minuta potom, vlasnik se vratio u svoju kuću, vezanih ruku, u pratnji dvojice policajaca. Oko 6 sati ujutro njegov crveni kombi je stigao sa nekoliko naoružanih OVK pripadnika. Dvadesetak policajaca ušlo je u dvorište, pucajući ka pripadnicima OVK-a u autu. Nakon pucnjave, vlasnik je ubijen kod gomile drva. Oko sedam policajaca je tada ušlo u kuću u blizini i isteralo četiri muška člana porodice, koji su streljani a potom bačeni u plitku lokvu u garaži. Prema izjavama svedoka, na koje se OEBS pozivao, tih četvoro ljudi nisu bili povezani sa OVK-om. Dva sata kasnije, grupa policajaca ušla je u drugu kuću. Uzvikujući: „Imate goste!“, izvela je četiri muška pripadnika porodice, naredila da kleknu s rukama iza glave, a potom je jedan od njih ubijen. Ovi prizori, prema albanskim svedocima na koje se OEBS pozivao, ponavljali su se u više navrata u selu tog dana. Specijalne jedinice policije Žandarmerija: formirana 2001, nakon političkih promena. Do sada je brojala 3.239, a ako dođe do reorganizacije imaće 3.734 pripadnika. Angažovana je na administrativnoj liniji sa Kosovom i na jugu Srbije, a koristi se i za suzbijanje terorizma, uspostavljanje javnog reda i mira u situacijama „visokog rizika“, pomoć stanovništvu pri elementarnim nepogodama... Koristi modifikovana oklopna i borbena vozila TAM 110, BRD M2, BOV, Sakson i Grizli... Streljačko naoružanje čine automatska puška M70, puškomitraljez M84, snajper M76, Crna strela, automat „hekler i koh“, pištolji CZ99 i CZ999. Specijalna antiteroristička jedinica: broji 264 pripadnika. Formirana je 1978. i namenjena delovanju u akcijama visokog rizika u urbanim sredinama, naročito prilikom otmica aviona ili vozila, i uzimanja talaca, dejstva diverzantsko-terorističkih i odmetničkih grupa i pojedinaca, kao i za borbu protiv organizovanog kriminala. Koristi revolvere 357 Mag Ruger, pištolje „valter“ i CZ99, automate „hekler i koh“, te automatske puške M70. Protivteroristička jedinica: broji 215 pripadnika. Ima slične zadatke kao i SAJ, u koje, pre svega, spadaju borba protiv terorizma, obezbeđivanje aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu, hapšenje kriminalaca visokog rizika, obezbeđivanje poznatih ličnosti i sl. Koristi pištolje „glok 17“, CZ99 i revolvere manjeg kalibra, automat „hekler i koh“, automatsku pušku M70, kao i švajcarsku SIG 552. Prepoznatljiva je i po modifikovanim oklopnim džipovima „hamer“. Raport koji nedostaje Pokretanje „slučaja Diković“ otvara pitanje ima li i danas među visoko pozicioniranim ljudima u vojnom vrhu onih iza kojih se u tajnim dosijeima službi kriju direktni dokazi o umešanosti i odgovornosti za počinjene zločine Na gomili stajskog đubriva u dvorištu kuće u selu Ćirez neidentifikovani kapetan Vojske Jugoslavije likvidirao je, ispalivši pun okvir od trideset metaka, Ismeta Prokshija iz sela Vrbovac, sprovedenog prethodno u selo vezanog na tenku. Vojnici su ga, po kapetanovom naređenju, u tu gomilu đubra i zatrpali. Ismetu Dvoraniju, iz sela Štutica, jedan od policajaca vrhom oštrice noža urezao je krst sa četiri ocila na čelu... Mali isečak užasa, prema opisu Fonda za humanitarno pravo (FHP), koji se odigrao na Kosovu 1999. godine. Deo dokumenata FHP o akciji Kamenica, izvedenoj aprila 1999. godine u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade. Tada je, po ovim dokumentima, u Ćirezu, Starom Čikatovu, Baksu, Vrbovcu i Glogovcu, u toku četiri nedelje ubijeno najmanje 200 civila. Počinioci do danas nisu procesuirani, iako je Fond za humanitarno pravo podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine još 2009. godine. Na tom spisku nema imena general potpukovnika LJubiše Dikovića. Činjenica da je tom jedinicom u to vreme komandovao Diković, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a da nije sprečio te zločine, dovoljna je za FHP da ga 14 godina kasnije, odmah po njegovom imenovanju na najvišu vojnu funkciju, pozove na odgovornost. Možda zbog toga što niko pojedinačno nije procesuiran zbog ovog zločina, FHP poziva generala Dikovića na odgovornost za dela počinjena u zoni odgovornosti njegove jedinice 14 godina kasnije? Možda je to deo unutarstranačkiih obračuna, spinovanja neke šire priče u kontekstu kosovskog problema, kao što to tumači Igor Jovičević, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, institucije čija reforma je prva i gotovo jedina pohvaljena još pre dve godine od strane Evropske komisije. Još tada je rečeno iz Brisela: „Što se Ministarstva odbrane tiče, reforme su uspešno okončane. Ako je meriti po tom sektoru, Srbija je dobrodošla u EU.“ Šta je ovo sad?! ODGOVORNOST Očigledno, krvavi tragovi neraščišćene ratne prošlosti srpskih snaga bezbednosti, otvaraju pitanje ima li na spiskovima danas visokopozicioniranih ljudi u vojnom vrhu i onih iza kojih se u tajnim dosijeima službi kriju direktni dokazi o umešanosti i odgovornosti za počinjene zločine. Izostanak procesuiranja i namirenja pravde za žrtve, deceniju i više od ratova čini srpske snage bezbednosti, čak i do te mere reformisanu Vojsku Srbije - u kojoj je penzionisan kompletni ratni komandni kadar, a vojska svedena sa oko 100.000 na 25. 000 pripadnika - lakom metom spinovanja, političkih obračuna, raznih kalkulacija i uvek otvaranja nove sumnje u stara zlodela jedinih balkanskih ratova koji nemaju svoje istinske heroje. Kako je FHP baš u ovom momentu došao do imena generala Dikovića? Ima li drugih imena među aktivnim sastavom VS, čije učešće u ratovima nije razjašnjeno? „Radimo predmet po predmet, tako smo došli do Dikovića. Nema drugih imena za sada“, kaže Nataša Kandić, predsednica FHP. „Saslušali smo 120 svedoka događaja u Pustom Selu, i među njima 10 Albanaca. Samo jedan od tih svedoka pominje ime generala Dikovića i to kada je rekao trojici Roma da se sklone jer je situacija opasna. Niti u jednom drugom predmetu ime Dikovića se ne pominje. Nema imena niti jednog drugog aktivnog vojnog lica iz vrha vojne strukture pod istragom. Da ih ima, nema sumnje, i sam Hag bi ih procesuirao“, kaže Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine, podsećajući da je vojni vrh, uključujući i tri bivša načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, Dragoljuba Ojdanića, Nebojšu Pavkovića i Momčila Perišića, osuđen u Hagu. Vekarić je ponovio da je 1999. godine Diković podneo oko 50 krivičnih prijava za besomučnu pljačku albanskog stanovništva od strane srpskih vojnika i 13 krivičnih prijava za ratne zločine, i indirektno poručio da one amnestiraju načelnika GŠ od komandne odgovornosti. Uz to nekako nejasno je nagovestio politički obračun neke druge strane, struje, ali je odmah izrečeno pokušao da potre: „Nema licitiranja, u vrhu Vojske nema onih koji su pod istragom za počinjene ratne zločine. Da ima Hag bi reagovao.“ KRIVICA Izostanak sa liste haških optuženika ma kog penzionisanog ili aktivnog pripadnika snaga bezbednosti za Jelenu Milić, direktorku Centra za evroatlantske studije nije argument kojim se dokazuje nečija nevinost. Uverena da Haški tribunal nikada nije pretendovao da istraži i pokuša da privede pravdi sve odgovorne, već je optužio i dokazao učešće političkog, policijskog i vojnog vrha Srbije, Milićeva je očekivala da će u procesu tranzicione pravde zemlje regiona nastaviti sa istragama i kažnjavanjem ostalih vinovnika srednjeg komandnog ešelona, kojem između ostalih pripada i sam Diković. Svodeći ovo pitanje na matematičku ravan, mereći količinu dokazanih i verifikovanih zločina počinjenih nad albanskim civilima u sukobima tokom 1998. i 1999. godine, nesklad između količine dokazanih zločina, broja krivično gonjenih i broja osuđenih, za nju je signal da je vrlo verovatno da sadašnje strukture kriju one čije ruke nisu čiste i to naročito kada je u pitanju rat na Kosovu. „To pitanje izmirenja pravde kada je u pitanju Hrvatska, sa kojom nemamo otvorenih teritorijalnih pitanja ide dobro, nešto slabije sa Bosnom, i nikako sa Kosovom“, kaže ona i zaključuje da je to „potvrda nastavka Miloševićeve politike prema južnoj srpskoj pokrajini“. Za nju postoje dve opcije. Aktuelni vrh države neće da se ratosilja tih kadrova ili to ne želi, što bi značilo da podržava politiku tadašnjeg državnog rukovodstva, da vojnim, nelegitimnim akcijama očisti Kosovo od Albanaca. Nažalost, takve optužbe potvrđuju tezu da je, šta god su činili pripadnici tadašnje vojske i policije, to za sadašnju vlast nebitno, jer nema hrabrosti da ta pitanja otvori da ne bi kompromitovala politiku prema Kosovu i dezavuisala mit o tome da je Srbiji hirom i zaverom međunarodne zajednice Kosovo oduzeto. „Za jedne smo izdajice koji su oterali Mladića i ostale u Hag. Za druge zaštitnici zločinaca“, praveći grimasu kaže Vekarić, a onda podseća da Tužilaštvo za ratne zločine vodi četiri predmeta u kojima su procesuirana vojna lica, među njima i bivši načelnik KOS-a Aco Tomić - za skrivanje Mladića, njih četvorica su pod istragom za zločine u Lovasu, sedmorica za Trnje, dvojica za logore na teritoriji Srbije, Stajićevo i Begejce. Pred Tužilaštvom je i predmet osječkog tužilaštva koje je ponudilo beogradskim kolegama da preuzmu istragu o zločinima u logorima širom Srbije tokom ratova. Osječki sud već je optužio Aleksandra Vasiljevića, bivšeg načelnika vojne Uprave bezbednosti za osnivanje logora. Beogradsko tužilaštvo ima kratak rok da se izjasni prihvata li ili ne ovaj predmet. Vasiljević, inače haški svedok u procesu protiv Miloševića, odbio je da za NIN objasni svoju ulogu, samo tvrdi da je reč o „sabirnim centrima“, a ne logorima smrti. Spreman je, međutim, na odbranu sadašnjeg načelnika GŠ Dikovića, uz tvrdnju da je sve informacije o događajima na terenu Diković prosleđivao tadašnjem načelniku za bezbednost prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću. „Nije mi poznato iz tog perioda da se bilo kakva negativna aktivnost vezivala za Dikovića“, priseća se Vasiljević. PARAVOJSKA On podseća da na terenu koji FHP naziva zonom odgovornosti 37. motorizovane brigade nisu dejstvovali samo pripadnici Vojske, već i policije, njene specijalne jedinice, kao i razne druge paravojne formacije poput zloglasnih „frenkijevaca“. U jednom od sporova sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, nakon što je JSO demolirala prostorije vojnog odseka u Trsteniku, jedan pripadnik „crvenih beretki“ repetirao je pištolj u grlo tadašnjeg načelnika KOS-a jer je došao da ih prekori zbog šamaranja i pokušaja „disciplinovanja“ vojske. Vasiljević je sada pozvan na odgovornost za formiranje logora u Srbiji, koje su obezbeđivali pripadnici policije. Još uvek nije poznato ima li na spisku aktivnih pripadnika Vojske čiju odgovornost traži osječki sud, uz penzionisanog načelnika KOS-a. Generalni inspektor Vojne bezbednosne agencije i Vojne obaveštajne agencije Božidar Banović najavljivan je kao neko ko će skinuti anatemu sa zaveta ćutanja o zločinima i mračnim operacijama vojnih službi. Ali sada kada je jedan konkretan slučaj u pitanju, kao što je Diković, generalni inspektor odbija da govori za NIN uz obrazloženje: “Nisam tužilac“, i dodaje da to nije delokrug njegovih nadležnosti i da general Diković nije pripadnik VBA niti VOA, kao i da je njegov personalni dosije arhiviran u Ministarstvu odbrane, a ne u obaveštajnim službama. NIN nije uspeo da dođe do dokumenata koji dokazuju učešće ma kog visokorangiranog oficira VS u ratnim zločinima, ali ni do odgovora na pitanje: da li takvi dokumenti i ne postoje ili zavet ćutanja i dalje traje. Propagandne optužbe Aleksandar Radić, vojni analitičar, ubeđen je da je vojni vrh Srbije potpuno čist i na distanci od bilo čega što bi te ljude moglo da dovede u vezu sa ratnim zločinima. „Nema dileme ko su ljudi u vrhu Vojske i ne postoje tragovi koji bi ih doveli u kontekst kršenja međunarodnog običaja ratovanja. Optuže u medijima nisu vezane za konkretni greh već političko propagandnu kategorizaciju“, kaže Radić za NIN. Neki analitičari navode da su na račun Dragana Šutanovca, ministra odbrane, stizale optužbe da je NATO zastupnik pa ih je, kako kažu, iznenadila optužba da je na čelu Vojske čovek neraščišćene ratne prošlosti.