Srbi i Hrvati, vampiri najstariji

Do istarskog sela Kringa, rodnog mesta vampira Jure Granda, za koga Hrvati kažu da je rodonačelnik evropske književnosti o vampirima iz 17. veka, najlakše se dolazi biciklom iz susednog sela Sveti Petar u Šumi, koje je ime dobilo po benediktinskom samostanu iz 1174. godine. Oba sela nalaze se u unutrašnjosti istarskog poluostrva, zapadno od Pazina, iznad večno zelene Drage, plodne doline kojom je nekad tekla reka Pazinčica. Šest kilometara dalje je Tinjan, poznat po festivalu pršuta, koji je status grada stekao 1578, opkoljen bedemima, a danas vinogradima. Sa tinjanskog vidikovca iznad Drage, na kome se nalazi kameni županijski sto oko koga su u prošlosti zasedali župani i sudije, Kringa se vidi kao na dlanu. Kada je Jure bio samo običan seljak, župani su se birali ovako: u rupicu u stolu stavljala se buva, kandidati su brade spuštali na kamenu ploču i čekali na čiju će da skoči. Ko se prvi počeše, postao bi župan. Danas, u vreme poklada, ostalo je samo da „koga su gnjavile buve, mora na fašnik u podne da pojede krvavicu s belim lukom“. Ovu legendu objavio je Johan Vajhard fon Falvasor u knjizi Slava vojvodine Kranjske, izdatoj u Nurnmbergu 1689. Na 3.523 stranice opisan je život u Istri, ali i objavljen prvi dokument o vampiru Juri Grandu, koji je umro u Kringi 1656, mada je prve noći nakon ukopa ustao iz mrtvih i 16 godina terorisao selo. Ceo slučaj je opisan i u Pričama o sablastima i vešticama iz Rajnskog Antikvarijusa, koje je 1924. priredio Herman Hese. „Kucao je po vratima seoskih kuća i donosio smrt, da bi se na kraju ušunjao u krevet supruge Ivane i seksualno je zlostavljao. Žena to više nije mogla da trpi, pa je pozvala u pomoć susede. Okupili su se na grobu i videli leš kako se smeje i diše, rumenih obraza. Župnik je stavio raspelo, vičući `prestani da nas terorišeš!`. Iz očiju vampira potekle su suze“, priča načelnik Tinjana, Mladen Rajko, koji je u garaži u Kringi napravio zavičajni muzej vampiru. BIZNIS Međutim, prema Valvasorovom dokumentu, seljaci nisu lako ubili vampira, jer se glogov kolac, kojim su mu probadali srce, stalno odbijao. Tek kada su mu odsekli glavu, vampir je kriknuo, a iz njegovog vrata je pokuljala krv i natopila prisutne. Tako se mir vratio u Kringu, a Jure Grando zaboravljen, da bi ga tri i po veka kasnije oživeo preduzetnički duh meštana pazinske regije, koji su u turistički paket gurnuli folklorne priče o vampiru, ali i druge legende kraja, poput one da je Pazinska jama bila Žilu Vernu inspiracija za roman. Preduzetnike nije pokolebao ni otpor crkve, ni župnička zabrinutost nad zanimacijom. U svoju odbranu ističu da su pravi junaci vampirske skaske devetorica seljaka, koji su se, po Valvasorovom taksativnom zapisu iz 1672, odlučnom akcijom suprotstavili zlotvoru, pa otud i ideja da se tom „odredu civilne zaštite“ iz 17. veka postavi i spomen-ploča. Danas turiste u Kringi čekaju pešačke i biciklističke staze do lokaliteta istarskog krvoloka, kao i muzej s vampirskim potrepštinama, na čiju se krvavo obojenu fasadu naslanja i kafić „Vampire“, u kome vlasnik Robert Hrvatin nudi u dane poklada i vampirske koktele s belim lukom. Gosti ih pijuckaju dok listaju horor-literaturu s police od mrtvačkog sanduka, a toči se i crno vino „jure grando“. Mladen Rajko je proizveo i rakiju „grandinu“ crvenu kao krv. Većinu suvenira prave meštani, a načelnik opštine Tinjan učenicima Visoke poslovne škole drži predavanja na temu „Legende kao turistički proizvod“. O Grandu je napisano desetak knjiga. Roman Vampir delo je Borisa Perića, koji je i autor kuvara Na večeri s Drakulom, u kome je povezao vampirski mit i gastronomiju i objavio niz recepata, od đavolje piletine do „vampirske osvete“. U ime projekta „Jure Grando - vampir iz Kringe“ Istrijani svake godine organizuju i Vampirske noći, učenici gimnazije iz Pazina istakli su se i filmom Vampir moga zavičaja, a otvoren je i konkurs za „vampirske priče“ pazinskog Pučkog učilišta. Rečju, meštani ne propuštaju nijedan petak 13. bez akcije, makar to bilo i dobrovoljno davanje krvi. „Jure Grando je najstariji evropski vampir“, kaže mi Mladen Rajko i objašnjava kako je upravo priča o njemu bila nadahnuće za prvu prozu tog žanra u Evropi, Polidorijevu novelu Vampir iz 1819, nastalu prema Bajronovom predlošku. Književnik Boris Perić ističe da je pogrešno mišljenje kako je Vlad Tepeš bio model za Stokerovog Drakulu, koji je „uzeo samo porodični nadimak, izabravši i pogrešnu domovinu, Transilvaniju“. „Kako ispraviti tu istorijsku nepravdu?“, pita se Mladen Rajko i nudi odgovor: „Kulturnim programima i marketingom pokazaćemo svetu da je Istra kolevka vampirskog žanra, a Jure Grando evropski vampir broj jedan“. Ova teza, da transilvanijski plemić nije prvi krvolok, iako su Rumuni od toga napravili dobar biznis, zastupljena je i nekoliko stotina kilometara južnije, u srpskom selu Kisiljevo na Dunavu, nadomak Srebrnog jezera. Kisiljevčani tvrde da je prvi vampir u Evropi zapravo njihov čovek, Petar Blagojević, koji je harao Srbijom pre 300 godina. I vampirica Ruža Vlajna je posle smrti plašila meštane lupanjem u lonce i hodanjem po Dunavu, ali nije izazvala pažnju kao Petar, koji je dolazio svojoj udovici, ali je sirotica pobegla i žalila se vlastima. Vampir iz Kisiljeva smatra se krivim za smrt devetoro ljudi, kojima je dolazio u snove i davio ih, pa su se meštani obratili Beču. Carska komisija je s lokalnim sveštenstvom otkopala Blagojevićev grob i našla leš izraslih noktiju i brade. Kada su mu zaboli kolac, iz usta mu je potekla krv, pa su telo spalili, a pepeo prosuli u Dunav. Tako su misteriozne smrti prestale, zapisala je austrijska komisija iz 1725. godine, a objavile berlinske novine Vossische Zeitung u tekstu „Vampir von Kisiljevo“. IDENTITET Drugi srpski vampir je zapravo srpski zet, Arnold Paole. Ovaj austrijski vojnik se u Medveđi zaljubio u lepu Srpkinju, početkom 18. veka. Paole je sa Srbima koji su bili u austrijskoj vojsci ratovao protiv Osmanlija, pa je tako stigao i do Kosova, gde ga je spopao vampir. Poginuo je 1727, pa sahranjen u Medveđi, ali se povampirio i udavio 16 duša. Zato je i u Medveđu došla carska komisija 1731. godine, na čelu s dr J. Flakingerom. I Arnoldov leš je bio svež, ustiju punih krvi, a kad su ga proboli kocem, vrištao je, pa je isto spaljen, a pepeo bačen u Moravu. Flakinger je u Beču 1732. napisao izveštaj „Visium et repertum“, a preneo ga je London journal, tako da se srpska reč „vampir“ pojavila i u engleskom jeziku. Ništa čudno da u Srbiji vlada mišljenje da je reč „vampir” originalni srpski brend, jači od „šljivovice” i „inata”, zapravo jedina reč prihvaćena u svim svetskim jezicima. Zagovornici prava na termin koji označava „neupokojenog mrtvaca koji siše krv” nalaze da je teza o staroslovenskom poreklu gnusna podmetačina. Bilo kako bilo, razbuktavanjem „vampirske epidemije“ u Srbiji početkom 18. veka, nakon što su austrijski sudski stručnjaci „verifikovali“ postojanje vampira, u austrougarskoj monarhiji postalo je popularno ekshumirati mrtvace, seći im glave i probadati ih glogovim kočevima. Bečki dvor je osnovao za tu svrhu i vampirsku komisiju, a Marija Terezija je objavila „vampirski edikt”, kojim se zabranjuje skrnavljenje leševa. Iako je uzročnik „vampirizma” u Srbiji toga doba verovatno bila epidemija crnog prišta, bolest koju izaziva bakterija Bacilus anthracis, a prenose životinje, po salonima Evrope balkanski vampiri bili su hit tema. Za sočne detalje iz prošlosti, danas najmanje razumevanja imaju popovi, kako u Srba, tako i u Hrvata. Istarski župani u Hrvatskoj negoduju zbog oživljavanja legendi o Juri Grandu, a valjevska eparhija u Srbiji protestuje što je lokalni vampir Sava Savanović iskorišćen kao brend. „U vremenima stihije savremene civilizacije, borimo se da očuvamo svoj duhovni i nacionalni identitet, a ne od sujeverja praviti brend grada i okoline”, piše u saopštenju SPC, pod naslovom „Svetlost i tama”. U istom tekstu crkva vidi i „ismevanje srpskog seljaka”, od koga se „pravi krvopija”. Nije izostala ni srpska nesloga oko vampira, pa selo Zarožje godinama preti sudom Valjevu zbog krađe vodeničara Save Savanovića. Da je Sava njihov vampir dokazuju vodenicom gde su ga probili glogovim kocem. S druge strane, teoretičari kulture jedva su dočekali da lokalne vampire vide kao metaforu stanja na Balkanu, gde krvopije nikad ne nedostaju. Ili, kako bi to ironično rekao vampirolog Rajner Maria Kol: „Oni su `dva mala penisa`, koji prete da penetriraju i zaraze sve mlade žene zapadne Evrope ekstatičnom balkanskom krvlju”. Mitologija buntovništva U sveopštoj poplavi vampirskih romana, filmova i serija, od kojih su među najširom publikom najintrigantniji serijali, što televizijski što književni, poput Prave krvi i Vampirskih dnevnika, te Sumrak, saga na velikom platnu, domaća literatura često je posvećena ovom podžanru, ali je jedno ekskluzivno izdanje odskočilo prošle godine zahvaljujući sjajnim pričama, opremi i ilustracijama. U pitanju je treća knjiga iz Orfelinovog kompleta Srpska mitologija, koja je pod naslovom Buntovnici, u svojoj prvoj polovini posvećena pravampirima i vampirima. Divne i jezive priče kojima se otvara ovo izdanje o pretečama vampira o kojima se retko piše, uvode nas u izvanredan serijal čiji naslovi već dovoljno govore – Ko se vampiri, Stasavanje vampira, Vampirski poslovi i noći, Kako upokojiti vampira, Anadolijo, moja lepa nevesto i Priča o vampirčetu. Savršena literarna građa, koju je pripremio Milenko Bodirogić a preambiciozno ilustrovali Ivica Stevanović, Duško Bjeljac, Vanja Todorić, Miloš Vujanović i Dragan Bibin, logično se nastavlja pričama o pravešticama i vešticama. Ali one su za neku drugu temu. A Čarobna knjiga planira uskoro da stvori i domaći brend Noći vampira, baš po ugledu na slične manifestacije u svetu poput ovonedeljnog Drakulinog bala zakazanog za 4. februar u Filadelfiji, gde se fanovi filmova, knjiga i serija okupljajaju oko raznovrsnih performansa, maskenbala i žurki, dajući posebnu posvetu ovim mitološkim bićima. Vampiri iz komšiluka Krvopije ne žive samo u fantaziji, literaturi i na filmu, već su prečesto i tema svakodnevnih medijskih izveštaja. Samo prošlu godinu obeležilo je nekoliko primera da su se ljudi susreli sa vampirima, mada nikada nije zaista dokazano šta se zapravo dogodilo. Noćima su meštani sela nadomak Leskovca lovili vampira koji je noću bukom terorisao selo, a kraj godine obeležila je nezapamćena tragedija u okolini Beograda, kada je Slavko R. iz Boljevca ispalio čitav šaržer i proburazio kolcem svog komšiju Janka Ž. tvrdeći da je tako sprečio njegovo vampirenje. Istraga, šta se zapravo dogodilo još je u toku.