Cena časti i obraza

Mnoge velike glave su pale u dvoboju. Setimo se samo pesnika Puškina. Kasnije, u civilizovano i neviteško vreme, ulogu arbitra je preuzeo sud. Danas se u Srbiji otišlo i korak dalje. Vlada je usvojila predlog da se iz Krivičnog zakona izbriše krivično delo uvrede i klevete i njihova posledica svede na naknadu štete u parničnom postupku. I pre je bilo takvih pokušaja, ali bezuspešno. Prevladavalo je mišljenje da to nisu laka krivična dela jer mnogima ona teže padaju od teških telesnih povreda. „Brisanje klevete i uvrede iz Krivičnog zakonika naročito je važno za novinare i medije, koji su izloženi čestim tužbama i kaznama koje ugrožavaju njihov opstanak“, pojasnio je odluku Vlade Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde. Odluku je odmah pozdravio i zvaničnik Evropske komisije Stefano Sanino, ukazujući da u gotovo svim evropskim državama uvreda i kleveta odavno nisu krivična dela. Domaći eksperti za tu oblast više su oprezni i rezervisani na vladinu najavu u „korist novinara“, prisećajući se sramnog Zakona o javnom informisanju i ukidanja njegovih pojedinih odredbi od strane Ustavnog suda. Čak se ide do sumnje da je reč možda i o političkoj odluci jer, da bi dekriminalizacija klevete i uvrede imala svoju svrhu potrebna je izmena još nekih zakona kako bi se obezbedila što snažnija podrška slobodi izražavanja. Najveći broj država u Evropi, i to onih čija su zakonodavstva nama bili uzori, kao na primer Nemačka, imaju krivično delo klevete, pa je čak za najteži oblik propisana i kazna zatvora. Klevetu su kao krivično delo jedino ukinule relativno mlade države u Evropi, poput Moldavije, Gruzije, Bosne i Hercegovine, a nedavno i Crne Gore. Interesantan je primer Hrvatske koja je pre nekoliko godina, takođe pod uticajem nekih „evropskih“ saveta, ukinula klevetu. Posle negativnih iskustava u praksi, Hrvatska je ponovo uvela ovo delo samo pod drugim nazivom, a to je sramoćenje. I do sada su novinari u Srbiji imali više uspeha u krivičnim nego u parničnim postupcima. Iako se podnosi veliki broj tužbi za klevetu, osuđujuće presude retko postaju pravosnažne, a čak i kada postanu, kazne su, po pravilu, niže od naknade štete koje se za ista dela izriču u parničnim postupcima. Zato novinari više zaziru od tužbi za naknadu štete i parničnih postupaka nego od krivičnih postupaka. Većinsko stanovište pravnika je da novinari ne treba da odgovaraju za ono što su preneli da je neko drugi o nekome javno rekao. Treba da odgovara onaj od koga je potekla kleveta i uvreda, a ne novinar. Dekriminalizacijom ovih dela otvara se prostor i mogućnost da bogati ljudi „kao od šale“ plaćaju kazne i nastavljaju da kleveću, dok običnom smrtniku, kome novac nije dovoljna satisfakcija, možda na pamet padne i neko „viteško“ sredstvo da odbrani svoju čast i obraz.