Iznova se roditi

Istorija bi tad, po ko zna koji put, krvavo demantovala naše iluzije vraćajući nas u preddržavno stanje. Interese velikih sila plaćaju mali narodi. Cena je bila iskazana u stotinama hiljada ljudskih života i ogromnim materijalnim razaranjima. Generacija smo koja će se, nažalost, morati pomiriti sa činjenicom da ni jednog dana nije živela u uređenoj državi. Kad smo to izgubili smisao za konkretnost i sistemsku organizaciju države koja počiva na vladavini institucija i poštovanju ljudskih prava? Živeći pod vlašću raznih osvajača mi smo genetski mutirali tako da uopšte ne potrebujemo državu kao najviši nivo organizovanosti jednog naroda. Krhka nam je uteha da anarhija potrebuje red. Gramzivo ponašanje pojedinaca zauzima sve veći državni prostor. To je istorijski trag koji će i našu decu uputiti na novu istorijsku stranputicu. Možemo li upaliti svetla razuma i probiti tamu vlastoljubivih pojedinaca? NJihova patološka volja za vlašću i moći je fundamentalni nosilac nesreće celog naroda kao i njihove lične nesreće koje oni, nažalost, nisu ni svesni. Živimo u tminama sopstvenih bića prikovani za dno života. Možemo li se oteti ropskom služenju političkoj volji moćnika? Vlada je formirana kao akcionarsko društvo. Stranke su u nju unele jedan broj mandata očekujući zauzvrat svakodnevnu isplatu dividende. Ucenjivački kapaciteti malih stranaka doveli su do nečuvene trgovine funkcijama. Partokratska diktatura stavlja pod kontrolu celokupne potencijale zemlje. Trgovina uticajima se, poput ponornica, seli u nekontrolisano podzemlje daleko od očiju javnosti. Šeli je tvrdio: „Državom ne treba da upravljaju najbogatiji, najčastoljubiviji ili najlukaviji, već najmudriji“. Poseduju li taj nivo državničke mudrosti ministri-pripravnici, ili ministri kojima za mandata nije pošlo za rukom da u istu rečenicu uguraju subjekat i predikat, oni koji posle ministarskog mandata ne mogu nigde da nađu posao, ili oni koji preporučuju da se pomalo kraducka? A upravo bi trebalo da ti političari samoporeknu i samoukinu bolesnu želju za vlašću. Da naprave politički salto mortale. Da prezru sopstvenu vlastoljubivost. Tako bi, konačno, krenuo proces razvlašćivanja vlasti pojedinca u korist vladavine Ustava, zakona, propisa i procedura. Sve u svemu, demokratija kao diktatura institucija, a ne pojedinaca. Na taj način država bi pridobila istinu na svoju stranu. Političari bi bili suočeni sa činjenicom da nisu vladari apsolutnih znanja. Na toj uobrazilji temelje se i razvijaju ogromni voluntarizam i diletantizam. Obezvređuje se sve što je vredno u korist sitnog političkog ćara. Svet istine pretvorili su u svet privida i najjeftinijih predstava. Živeći ništavni privid stvarnosti, utonuli smo u stanje nacionalne nesvesti, nesposobni da se orijentišemo u savremenim svetskim tokovima. Sve više projektujemo budućnost u kojoj nema mesta za skrušene, obrazovane, uspešne i uzvišene. Oni rade tiho a sa puno smisla. Umesto da takve osvetlimo svetlom istorije, vlast ih prezire kao neželjene svedoke sopstvenih promašaja. Srbija se mora iznova roditi. Jednom zauvek. Novorođena država će krenuti u susret interesu građana i privrede iskazujući najviši nivo brige za njihove živote. Nova matrica društvenih vrednosti omogućiće joj smisleno istorijsko trajanje. Najbolji među nama neće biti najkomercijalniji „izvozni proizvod“. Dno neće biti zavičaj u kojem živimo, bez nade, očajni. Dobra država će „odgajati dobre građane a dobri građani biće potka dobroj državi“. Dakle, rodimo se iznova ili nastavimo da nestajemo? Ako ne omogućimo Srbiji da se ponovo rodi, ostaćemo večno zatočeni u istorijskom lavirintu.