15 srpskih svetih krava

Zaboravljeni potezi „Đinđić je pokrenuo reforme u Srbiji“. „Obožavam ljude, poput Đinđića, koji govore pametno“. Ove dve izjave, dve kapi u moru izliva poštovanja prema ubijenom Zoranu Đinđiću ne potiču od ljudi koji su ga javno hvalili dok je bio na vlasti. Naprotiv – autori spadaju u onaj deo političke scene koji ga je, tokom poslednje dve godine njegovog života, najostrašćenije kritikovao: prvi autor je Vojislav Koštunica (izjavu je dao u svom prvom premijerskom mandatu), a drugi Jorgovanka Tabaković, nekadašnja radikalka, danas naprednjakinja. Da je postojalo na vreme, sve to obožavanje možda bi mu produžilo život. Danas je, međutim, zaklinjanje u Đinđića samo manifestacija opšteg licemerja, koje ne dozvoljava konstruktivnu raspravu o problemima i mogućim rešenjima. Sve što mu je zamerano, opravdano ili ne, palo je u zaborav: i smena Dragoljuba Mićunovića, i pečeni vo na Palama, na mestu s dobrim pogledom na Sarajevo, i ignorisanje masakra u Srebrenici 1995, i tajna poseta Miloševiću u vreme građanskog protesta 1996/97, priznata tek nakon što se Miroljub Labus u njegovo ime javno kleo da je reč o traču, i tadašnje bliske veze sa Jovicom Stanišićem i Miloradom Vučelićem... Pa onda: čudne izjave o NATO bombardovanju 1999, kontakti sa (kasnijim sopstvenim ubicom) Miloradom Ulemekom Legijom u dešavanjima vezanim za 5. oktobar, tvrdnje da bi izručenje Ratka Mladića dovelo do građanskog rata, veze sa novim bogatašima, odnos prema medijima, oduzimanje mandata i ostale manifestacije specifičnog tretiranja pravila, uvođenje veronauke u škole preko kolena i mnoštvo drugih brzopletih poteza... Kandidat za sveca Nije lako naći manu nekom ko je u onome što radi najbolji na svetu. Ipak, ni takvi ne bi trebalo da budu izuzeti od kritike kad je zasluže - a pre ili kasnije zasluže je i najveći. Ali, kako u Srbiji kritikovati Novaka Đokovića? Momak je ne samo najbolji svetski teniser nego i najbolji sportista uopšte po Laureusu; ako ne već sada, onda vrlo uskoro, mogao bi da bude smatran i najvećim sportskim herojem koga je Srbija ikad imala - a imala ih je puno. Iz te perspektive, dakle, nemoguće mu je bilo šta prigovoriti. Kad se rezultatskim dostignućima šampiona ne može naći mana, uvek ostaje pitanje karaktera; tu se okliznuo i najveći među najvećima, Muhamed Ali, nemilosrdno ponižavajući svog najvećeg rivala, DŽordža Foremana. Đokoviću je, pristojnom i vaspitanom kakav jeste, i sa te strane teško naći zamerku. Ipak, ako mu nešto treba zameriti - kad već niko drugi ovde to neće da učini - onda je to što propušta priliku da malo ohladi pregrejanu propagandno-patriotsku mašineriju koja je u međuvremenu pokrenuta kako bi se na njegovoj slavi i uspehu ako ne baš finansijski, a ono svakako u svakom drugom smislu profitiralo. U situaciji kad se ovde s pažnjom prati ne samo svaki njegov potez na terenu, već i svaki istup u javnosti, Đoković bi mogao da diskretno stavi do znanja kako, recimo, ne želi svoju voštanu figuru u Palminom muzeju horora, ili da ga crkva, igrajući na kartu njegovih učestalih izliva religioznosti, gde god stigne koristi za sopstvenu promociju... Ili je previše takvu odmerenost očekivati od jednog sportiste, koji pritom još nije napunio ni dvadeset petu? Možda Novak ipak još ima šta da nauči od Rodžera i Rafe. Skrušena nesposobnost Ispraćaj patrijarha Pavla, kada se za njegovim kovčegom slilo preko pola miliona ljudi, a centar grada mirisao na tamjan, potvrdio je njegov i za života stečeni status nedodirljivog, nepogrešivog, blagorodnog, divnog, dobrog, toplog, skromnog, skrušenog čoveka. Što sve on možda i jeste bio, ali bio je i mnogo toga drugog. Najgore od svega - crkveni lider koji se nije mešao u svoj posao. Kažu, davao je primer, isposništvom i monaštvom. Prvi čovek svake organizacije, naročito tako značajne kao što je Srpska pravoslavna crkva, jednostavno nema prava da bude samo uzor, a ne i organizator, neko ko donosi odluke i sprovodi ih, ko definiše odgovore na najvažnija strateška pitanja. Za njegovog mandata, upravo takva pitanja su otvorena. Mogao je, ako nije bio za lidera, nego za monaha, da napusti tron i bude isposnik. Ovako, vrlina skrušenosti postala je greh nesposobnosti. U odnosima sa političarima, lavirao je između izbegavanja uključivanja u tekuće događaje i direktnog mešanja, opet promenljivo, čas na strani Miloševića, čas opozicije. Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni, tolerisao je da se najviši crkveni velikodostojnici direktno mešaju u ratnu propagandu, da blagosiljaju paravojne, zločinačke jedinice, da podstiču mržnju prema drugim narodima, a sam to nije nedvosmisleno osuđivao, načelno se zalažući za mir. Jasno je podržavao Karadžića i prekodrinsko rukovodstvo devedesetih, kada je bilo uveliko poznato kolikih su razmera tamošnji zločini, ubeđen, kao i episkopat, da su Pale, a ne Beograd, srpski Pijemont. Muška ljubav Srbije Nema boljeg dokaza da su Srbi ipak nedovoljno naučili iz iskustva sa Slobodanom Miloševićem od idolopokloničkog odnosa koji mnogi među njima imaju prema Vladimiru Putinu. Putin, dakako, nije Milošević - inače bi pola sveta već odavno bilo u plamenu - ali je još manje državnički uzor čiju domaću verziju treba prizivati, što tradicionalistički, dakle, većinski nastrojen deo Srbije iz nekog razloga odbija da vidi. Na stranu površne sličnosti među njima - obojica komunistički aparatčici koji su se uspeli do statusa neprikosnovenih nacionalnih lidera, obojica autokratske strukture ličnosti i skloni vaninstitucionalnoj primeni državne sile... No, sve i da nema drugih razloga, porazni bilans stanja ljudskih prava i sloboda u Putinovoj Rusiji, o čemu se ponešto ipak i ovde zna, trebalo bi da bude dovoljan da Srbe odbije od obožavanja osobe koja prema demokratiji gaji isti prezir kao nekad Milošević. To, međutim, očigledno nije slučaj, kao što se moglo videti prilikom Putinove posete Beogradu: kako je dočekan od nekih i kako je ignorisao one druge, takođe voljne da mu se poklone. To bi se sve možda još nekako i dalo razumeti da nas je Putin nečim zadužio. Ali nije. Izuzev ako se ne misli kako treba da mu budemo zahvalni što Rusija nije priznala nezavisnost Kosova - a eto, mogla je da je htela. Otkud onda kod Srba (zanimljivo, uglavnom među muškim svetom) ta gotovo erotska fiksacija na Vladimira Vladimiroviča? Možda je u pitanju samo moderna sublimacija stare naklonosti: nekad su Srbi bili zaljubljeni u celu Rusiju, danas im je za tu ljubav dovoljan i jedan Rus. Više od teritorije Pošto nije bila u stanju da zaustavi višedecenijsko kruženje nasilja u srpsko-albanskim odnosima, srpska politička elita oživela je, osamdesetih godina prošlog veka, kosovski mit i proglasila ga temeljom srpskog identiteta. Na njemu je probuđen srpski nacionalizam i izvršena masovna homogenizacija naroda koja je zemlju uvela u rat. Za Srbe je Kosovo postalo više od teritorije, proglašeno je „svetom zemljom“ i „srpskim Jerusalimom“. Na pokliču „Ne damo Kosovo“, podignuta je Miloševićeva autoritarna vladavina i politika koja je uzurpirala pravo na istinu o Kosovu. A onda je, na toj tragičnoj temi, držeći čvrsto ruku preko usta javnosti, delila patriote od izdajnika, dobijala izbore, ratovala, bila bombardovana i izgubila Kosovo. Vlast se, posle 2000. pravila kao da se to nije dogodilo, a opozicija je kliktala „Kosovo je srce Srbije“. Nastavljena je manipulacija emocijama i udaranje u bubanj plemena, računajući na izbornu političku korist. Kulminacija iracionalnosti ipak je Ustav 2006. godine koji označava Kosovo kao deo teritorije Srbije. Kosovski problem je tako ostao zabran svake vlasti koja nikada nije dozvolila da on postane svojina demokratske javnosti, koja bi o njemu iznosila različita mišljenja, i sa nebeskih visina spustila ga na zemlju, pre nego što to učine međunarodni posrednici. Nepobediva samo u anketama Ovako je bilo: prvo je Srbin rado išao u vojnike - ili se barem tako u onoj pesmi tvrdilo; onda je išao preko volje, kad bi se ispostavilo da ne zna nikog u vojnom odseku ko bi ga te obaveze oslobodio; pa je bežao kod rođaka u drugo mesto, ili preko granice, da ga ne bi poslali u neki od ratova u kojima nismo učestvovali; da bi na kraju došlo do toga da više uopšte ne mora da ide u vojnike - osim ako to sam ne želi. Odnos prema vojsci se, dakle, menjao drastično, kao što se menjala i država - od Srbije, preko dve cele i jedne krnje Jugoslavije, pa opet do Srbije - ali je fama o vojsci kao najcenjenijoj instituciji u zemlji ostala. Kako to? Kriminalne i druge veze Vest da je Vrhovni sud Republike Srpske potvrdio presudu prema kojoj taj entitet ne treba da plati odštetu Islamskoj zajednici BiH zbog 16 srušenih džamija tokom 1993. u Banjaluci, te da će Islamska zajednica morati da plati troškove izgubljenog sudskog procesa, uspela je prošle nedelje da se probije do zaturenih stranica malog broja beogradskih listova. Ali nije bilo rasprave o svemu što se iza te vesti krije – kako o stanju pravosuđa, tako i o raspoloženju javnosti u gradu u kome nije bilo ratnih dejstava, ali su svi verski objekti „onih drugih“, od kojih su neki, kao vredna umetnička dela, bili pod zaštitom države, sravnjeni sa zemljom. Ne govori se ni o sudbini njihovih vernika, kojih u RS danas gotovo da više i nema. Ali nema mnogo reči ni o uslovima života običnih smrtnika Srpske, u okolnostima rekordne nezaposlenosti (zvanično, 36,1 odsto), sveopšte korupcije i guste mreže političko-kumovsko-kriminalnih veza. Ne govori se o tome u Srbiji, kao što se ne raspravlja ni o načinima sticanja imovine Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske i najpoželjnijeg partnera svake beogradske vlasti. Otac nacije Dobrica Ćosić je epitet oca nacije stekao krajem šezdesetih godine kada je posle smene Rankovića otvorio pitanje Kosova i ugroženosti srpskog naroda. Smatra se ideologom srpskog nacionalnog buđenja, inspiratorom Memoranduma SANU. Na njegovim idejama formulisana je politika na kojoj će Milošević dobiti apsolutnu podršku i povesti krvave ratove. Poseduje izrazitu veštinu snalaženja. Bio je disident koji nije iskusio zatvor i progonstvo, blizak svim vlastima, savetnik vladara i opozicionara, čak i vlasnik pristupnice „Otpora“. Magnetski je privlačio političare čija se važnost pa i politička budućnost merila brojem susreta sa njim. Tako je do danas. Zato nema političara iz vlasti i opozicije, od Miloševića do Borisa Tadića, pa i Čedomira Jovanovića, koji se sa njim nije konsultovao. Festivali osrednjosti Festival popularne muzike na nivou uobičajenih letnjih festivala, Egzit, i vašar masovnog opijanja uz mnogo buke i vulgarnosti Guča, neprikosnoveni su događaji za koje mislimo da su nešto naročito. Ajde, Vudstok i ostrvo Vajt su neponovljivi, ali redovni su Mardi Gra, karneval u Riju, Nova godina u Kini i kineskim četvrtima, Oktober fest, i festivali, festivali, festivali svega i svačega, širom sveta, uvek i svuda, veći, luđi, kvalitetniji, organizovaniji, atraktivniji, maštovitiji, bezobrazniji... Ima i lošijih, naravno. Čak možda i više nego boljih od Egzita i Guče, ali smo po njima, ipak, negde - osrednji. Zli predsednik Apsolutna ljubav sa kraja prošlog veka, pretvorila se u apsolutnu mržnju početkom ovog. Jeste teško naći šta je kod Slobodana Miloševića bilo dobro, osim onog najgoreg – da se u zlu unutar same Srbije zaustavljao pre najgore moguće katastrofe. Pa mu se u dobro ubraja što nije pobio sve svoje političke protivnike, što je prihvatio višepartijski sistem (mada poslednji od ovdašnjih komunističkih lidera, kad je uveliko morao), što je učestvovao u sklapanju mira u Bosni (pošto je uveliko učestvovao i u otpočinjanju rata), što je ispregovarao čuvenu Rezoluciju 1244, pošto je prethodno zauvek izgubio Kosovo, a dobio bombardovanje. Činjenica je i da nikad nije imao apsolutnu kontrolu medija, pa je postojao čitav sistem koji se, uprkos pokušajima da to zaustavi, slobodno razvijao mimo njegove volje. Najlepše u Srbiji Na repu svetskih razvojnih tokova, Srbija nikad nije upoznavala druge, osim kada bi nam došli kao okupatori. Možda zato mislimo da je kod nas sve najbolje, a naročito ono nama najvažnije – lepota devojaka, ukus hrane i mačizam muškaraca. A prelepe su Azijatkinje (Tajlanđanke, Filipinke, Kineskinje, Japanke, Indonežanke...), Latinoamerikanke, redom, pa crnkinje, Arapkinje, Induskinje i Iranke, a i razne Evropejke - Poljakinje, Čehinje, Ruskinje, Hrvatice, Skandinavke, Nemice, Francuskinje, Španjolke, Italijanke, Ukrajinke, Mađarice, Bečlijke, pegave Engleskinje i Irkinje... Isto je i sa muškarcima, hranom i ostalim stvarima, ali zbog prostora ipak da sve to zanemarimo, osim da pomenemo još i meleskinje. Društvena menopauza „Ja demokrat nisam nigda bio,/mada i sam mislio sam da sam./I sad, evo, smem priznati šta sam,/ a što sam i od sebe krio:/ Ja strepim od tog divljačnoga puka!“ Milan Ćurčin. “Demokratija je menopauza zapadnog društva”, Žan Bodrijar. „Pučina je stoka jedna grdna“, Petar Petrović NJegoš. Za demokratiju važi da je dobra samo zato što je manje loša od drugih sistema. U Srbiji posebno. To opšte mesto tačno je samo iz demokratske perspektive – svi oni koji neke druge vrednosti, verske, kolektivističke, duhovne, nacionalističke, koje god, stavljaju ispred demokratskih, to, naravno, ne vide tako. Mane demokratije, kao političkog okvira kapitalizma, sve se više prepoznaju na teorijskoj i praktičnoj ravni otkako je krenula nova svetska kriza. Državni kult Hrišćanstvo je među srpske Slovene ušlo pre Svetog Save, ali s njim su povezani počeci skoro svega srpskog: književnosti, filozofije, prava… Kao što to obično biva sa onima koji vrše funkciju velikog oca, izgubljeni su i podaci o eventualno lošim stranama Rastka Nemanjića, pa se slika rekonstruiše po žitijima. U 19. veku Savin kult postaje državni, da bi tridesetih godina 20. veka bilo skovano „svetosavlje“. Reč je ušla u široku upotrebu, ali i danas „svetosavski put“ i slični izrazi imaju manje veze sa realnim prvim srpskim arhiepiskopom i prosvetiteljem, a više sa pokušajima definisanja pravoslavlja srpskog stila i naročito sa odbacivanjima stranih uticaja (ako nisu ruski). Primer idealizovanog Sv. Save još uvek više nadahnjuje na nacionalnu nego na hrišćansku angažovanost. Istina, Rastko se odrekao svetovne vlasti da bi se posvetio duhovnom, ali je on, u skladu sa tadašnjom ideologijom, hteo da crkva bude duša državnog tela, čija je glava, uostalom, bio njegov brat Stefan Prvovenčani. To je Crkva „prave vere“, a Nemanjići su zatirali „jeretike“ (bogumile), koji ne samo da nisu priznavali Svetu trojicu, nego su, što je jednako važno, odbijali da plaćaju porez i da ratuju. Za petama velikana Stripovi, filmovi, književna dela, pozorišne predstave, sekta njemu posvećena, marka automobila po njegovom imenu, uz sve izume, pokazuju da Nikola Tesla jeste velika, intrigantna i inspirativna ličnost prošlog veka. To potvrđuje i što se po njemu zove jedinica za magnetnu indukciju. Ipak, uverenje koje dominira Srbijom, da je Tesla jedan od najvećih umova svih vremena (pa su ga godinama u NIN-ovom upitniku javne ličnosti sistematski navodile kao uzor svih uzora), uveliko je preterano. Uostalom, postoje hiljade naučnih jedinica i termina po zaslužnim imenima. A tek naučnika – setimo se samo njegovih savremenika Ajnštajna, Borna, Kirijevih, Mendeljejeva, Pastera, Frojda... Kopernika, Galileja ili NJutna – ne vredi ni pominjati. Nedemokratska rešenja i humanističke ideje Istraživanja pokazuju konstantan pad evroentuzijazma u Srbiji, dve parlamentarne političke partije su otvoreno protiv Evropske unije (Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka), ali je ozbiljna rasprava o nedostacima „evropske porodice“ i dalje tabu tema u „main stream“ delu javnosti. Povremeno se čuju primedbe zbog odnosa prema kosovskom problemu, politike uslovljavanja prema Srbiji ili učešća u NATO bombardovanju, ali je teško naići na priču o evropskom demokratskom deficitu, najočiglednije manifestovanom u slučaju Evropske komisije koja sprovodi najradikalnije neoliberalne reforme, a nije proizvod direktnih izbora. Ne raspravlja se o putevima kojim se humanistička ideja ujedinjenja naroda danas materijalizovala u integraciji krupnog kapitala i njegovog tržišnog interesa, tako da je Unija postala otuđena naddržavna organizacija nevoljena od strane sopstvenih građana. Malo se zna o korupciji u preglomaznom i preskupom briselskom i strazburškom aparatu, ili o činjenici da je kriza dovela do rezanja svih socijalnih prava, pa čak i prihoda političara, ali ne i – vojnih troškova...