Evropejac s lopatom

Za razliku od većine ljudi, koji se raduju kad im upadne kašika u med, Aleksandar Vučić se prošle nedelje obradovao zbog prilike da mu - upadne lopata u sneg. Obećanjem da će svojeručnim lopatanjem olakšati nevolje Beograđana zatrpanih snegom, naime, ambiciozni naprednjački kandidat za gradonačelnika Beograda odlično se pozicionirao za davanje udarca koji ubija dve muve: osim prilike da potkrepi tvrdnju o nesposobnosti konkurencije (aktuelne gradske vlasti) da se izbori sa snegom u februaru, mogao bi i da obesmisli tvrdnje oponenata da nikad u životu nije ništa radio. Dugoročno posmatrano, ipak, eventualna fotografija snimljena u akciji čišćenja snega, biće mu od koristi samo kao odbrana od kritika koje se odnose na navodni nerad, i to u očima onih koji nemaju razumevanja za političke zasluge i njegovu tvrdnju da je „ponosan na svoju borbu protiv korupcije, na to što je prvi otkrio energetsku mafiju i ukazao na spoj tajkuna i politike, odnosno Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića“. Postoji tu, naime, mali problem tajminga. Na proleće, u vreme izbora, prosečnog beogradskog birača mučiće problemi koji sa snegom nemaju nikakve veze, pa bi cela muka s lopatom mogla delovati manje atraktivno nego danas: naročito s obzirom na slabo pamćenje koje, kako je pokazalo iskustvo, predstavlja ključnu karakteristiku srpskog biračkog tela. OTROV U slučaju Evropejca Vučića, upravo to slabo pamćenje birača, mogla bi, zapravo, biti najvažnija i sasvim pozitivna biračka osobina, ona na čijim temeljima počiva čitava predizborna koncepcija kandidata koga i sa 42 godine života i dvadesetak godina političkog staža zovu – mladim. Jer, svašta se za to vreme desilo što bi lako zapaljivi Vučić danas voleo da (mu se) zaboravi. Recimo – činjenica da je, pre nego što je postao naprednjak, tačnije moderni liberalni Evropejac, godinama bio ekstremni nacionalista, istaknuti radikal, jedan od dvojice najbližih saradnika Vojislava Šešelja, sve vreme poznat po izuzetno otrovnom vokabularu i ogromnoj energiji utrošenoj u stvaranje prilika da se taj vokabular što bolje i što dalje plasira. Ili – verovatno da bi Vučiću prijao zaborav njegovog ministarskog mandata u vladi Mirka Marjanovića, tokom koga je potpisao Zakon o javnom informisanju, efikasno sredstvo za gašenje redakcija „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ i naplatu najvećih kazni od medija u istoriji srpskog novinarstva. Novija verzija Vučića, doduše, pokušala je da se pozitivno istakne u istoj oblasti, mudro se usprotivivši donošenju postpetooktobarske verzije restriktivnog medijskog zakona iza koga je stala aktuelna vlada Mirka Cvetkovića. I to uz priznanje da je sam, kao ministar, pogrešio, te da nije imao hrabrosti za pobunu zbog donošenja jednog od najmračnijih zakona iz mračnog Miloševićevog vremena. DVOR U paketu sa zaboravljanjem Vučićevog ministrovanja ide, međutim, i zaboravljanje izjava svedoka koji tvrde da je dotični ministar imao i svetlih tačaka – o kojima je i sam rado govorio, ističući, recimo, da je neke novinare „koji su bili prokazani kao nemački i špijuni nekih drugih NATO zemalja“ izvukao iz pritvora na početku NATO agresije, kao i da su oni, posle Vučićevih „velikih molbi kod Radeta Markovića“ bili pušteni. Ipak, ono što bi sam Vučić verovatno najviše voleo da „prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš“ jeste činjenica da se, doduše u svojoj ranijoj, radikalskoj inkarnaciji, već dva puta iz petnih žila trudio da se useli u kancelariju u beogradskom Starom dvoru. Oba puta neuspešno, bez obzira na silnu uloženu energiju, modernu kampanju i odličan izborni rezultat. Prvi put, u jesen 2004, sa osvojenih 226.161, odnosno 48,40 odsto glasova tesno je u drugom krugu izgubio od demokrate Nenada Bogdanovića, koji je dobacio do 234.513 (50,19 odsto) glasova. A 2008, na izborima na kojima gradonačelnik nije biran direktno, falilo mu je još manje: njegova tadašnja Srpska radikalna stranka, bila je, posle izbora, potpisala koalicioni sporazum sa socijalistima i Demokratskom strankom Srbije, na osnovu koga je Vučić trebalo da postane gradonačelnik. Uz „malu pomoć prijatelja“, međutim, socijalisti su na republičkom nivou formirali „demokratsku vladu“, pa su lako pogazili postignuti dogovor i omogućili gradonačelnikovanje Vučićeve noćne more – Dragana Đilasa. Drastično transformisanom (od radikala ka naprednjaku) Vučiću je sada još teže, ali je on, izgleda, spreman da se bori još žešće: stalnim postavljanjem pitanja o ceni Mosta na Adi i drugih „Đilasovih“ projekata, sada pokušava da nokautira čoveka koji ima ogromnu prednost - priliku da se slika na prvom mostu izgrađenom u Beogradu posle 40 godina. A on izgleda spektakularno, čak i pod snegom, koji će se, i bez lopatanja – do proleća otopiti. Glavni junak mnogih knjiga Vučić je glavni negativni junak čak šest knjiga koje je objavio SRS. U poslednjoj, „Politička fukara“ poglavlja počinju Vučićevim citatima:„Deca će u budućnosti iz knjiga čitati o podvizima Vojislava Šešelja. Sigurno je da je on jedan od srpskih lidera kojeg će istorija izučavati kao heroja srpskog naroda“ (2005); „Vojislav Šešelj je običan lažov, mali miš i monstrum (2010)“. „Amerikanci hoće sve da porobe, sve da okupiraju, svuda hoće da imaju nekog svog Đinđića“ (2003); „Ko kaže da stanje u Srbiji može da bude idealno a da imamo odnose „na krv i nož“ sa SAD, ja ću mu reći da nema pojma! Dobri odnosi sa Amerikancima su jedini način da spasemo Srbiju“ (2008). „Histerijom koja se stvara oko Srebrenice vodi se antisrpska hajka, namerno se prećutkuju srpske patnje, žrtve i nesreće“ (2001); „Počinjeni su zločini prema Srbima, to nije sporno, ali nijedan zločin protiv Srba ne može da opravda zločine koji su počinili neki naši sunarodnici u Srebrenici“ (2010). „Tadić je huligan jer je sa svojim paravojnim formacijama hapsio Karadžića“ (2008); „Srbija ima nesporne i nedvosmislene međunarodne obaveze, u njih spada i hapšenje generala Mladića“ (2011).