U tesnoj koži

Aktivnosti jedne tajnovite muslimanske fundamentalističke sekte već godinama potresaju Nigeriju. Pripadnici terorističke grupe Boko haram (u prevodu „zapadno obrazovanje je greh“) samo ovog januara ubili su preko 270 ljudi - mnoge od njih bombe su raznele dok su se molili u crkvama. Ova salafitska sekta želi da čitavoj zemlji nametne šerijatsko pravo, iako muslimani čine tek polovinu od preko 160 miliona stanovnika. Boko haram, za koji se veruje da je povezan kako sa Al kaidom, tako i sa kriminalnim grupama zapadne Afrike, svoje zločine vidi kao reakciju na ubistva muslimana od strane vojske i policije. Žrtve radikalnih islamista su često i egipatski hrišćani, kopti. Posebno od početka bune protiv Mubaraka, pre godinu dana, učestali su napadi na koptske crkve, radnje i vernike. Hrišćanima nije mnogo bolje ni u Aziji: u Indiji radikalni muslimani proteruju hrišćanske sveštenike i vernike iz nekih oblasti, a u zemlji koja je tradicionalni američki saveznik, Saudijskoj Arabiji, postojanje hrišćanskih crkava ili jevrejskih sinagoga nije dozvoljeno, a uvoz Biblije je zabranjen. Traume izazvane delovanjem radikalnih islamista u više navrata iskusila je i Evropa: u krvavom terorističkom napadu Al kaide u Madridu marta 2004. poginuo je 191 putnik prigradskog voza, a u više simultanih bombaških napada britanskih islamista jula 2005. u Londonu je ubijeno 56 ljudi. SUDAR Ne čudi onda kad ovih dana Mohamed Ajub, profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu u Mičigenu, kaže kako su „Evropa i muslimanski svet na kolizionom kursu koji će imati značajne političke, ekonomske i ideološke posledice“. Taj kurs zauzet je odavno: pogrom hrišćanskih Jermena u vreme Otomanskog carstva, događaj od pre skoro sto godina, doveo je tako do opasnog zahlađenja odnosa između Francuske i Turske. Stradanje Jermena Francuzi definišu kao genocid i njegovo negiranje ubuduće će biti kažnjivo, zbog čega je Ankara odnose sa Parizom svela na minimum. Tenzije između islama i hrišćanstva u Evropi su praćene žustrom javnom debatom. Posledica toga je da većina muslimana u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji - gde ih ukupno živi više od 12 miliona - smatra da mediji u tim zemljama ne govore objektivno ni o njima ni o njihovoj religiji. To su, u svakom slučaju, podaci iz krajem prošle godine objavljene studije Instituta za strateški dijalog iz Londona i fondacije Vodafon. U okviru projekta su intervjuisani kako muslimani koji i sami rade u raznim medijima, tako i čitaoci, gledaoci i slušaoci; većina je uverena da u vestima i člancima o muslimanima pretežu teme poput terorizma, fundamentalizma, rasprave o nošenju marame ili burke u javnim ustanovama, itd. i da se tako stvara i podstrekava pogrešna slika o ovoj religiji i kulturi. To nije bio problem Evrope pre 60 godina, kada je u njoj živelo tek 800.000 muslimana, ali danas ih je preko 44 miliona, sa izrazitom tendencijom rasta. Porast broj muslimana počeo je najpre u Francuskoj i Velikoj Britaniji doseljavanjem iz bivših prekomorskih kolonija, te talasom „gastarbajtera“ koji se iz siromašne Turske šezdesetih godina uputio ka Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Kasnije su usledile hiljade ilegalnih emigranata iz ratnih i kriznih područja: Irak, Avganistan, a poslednji talas migracija izazvalo je prošlogodišnje Arapsko proleće. Ne treba zaboraviti ni autohtone evropske muslimane, koji vekovima žive na Balkanu i u Rusiji. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji, kao i raspad Sovjetskog Saveza, takođe su doveli do talasa migracije islamskih vernika ka zapadnoj Evropi i u manjoj meri ka Turskoj, sa tendencijom da tamo i ostanu. RAST Broj muslimana širom sveta i dalje raste brže od broja nemuslimana. To je zaključak i obimne studije „Budućnost globalne muslimanske populacije“, koju je prošle godine predstavio vašingtonski Pju riserč senter (Pew Research Center). Eksperti ovog nevladinog i nepartijskog instituta obradili su podatke za sve zemlje sveta, prikazali rast udela muslimanske populacije od 1990. i dali prognoze trendova do 2030. Prema ovim proračunima u narednih 18 godina će broj muslimana na svetu porasti za 35 odsto. To znači da će, ako ih je 2010. širom sveta živelo 1,6 milijardi, 2030. biti oko 2,2 milijarde. Prirast broja islamskog stanovništva je sa 1,5 odsto godišnje dvostruko veći od nemuslimanskog (0,7 odsto), mada natalitet opada i kod muslimana, pre svega zbog povećanja nivoa obrazovanja, pre svega žena, u nizu islamskih zemalja. Naravno, današnji muslimani Evrope imaju drugačije probleme. Osim što su, kao i svi drugi u doba ekonomske krize, suočeni sa svakodnevnom borbom za preživljavanje, muslimani su u dominantno nemuslimanskom okruženju i dalje u situaciji da se bore za očuvanje identiteta i sticanje ili očuvanje političkih i drugih sloboda. Posle perioda propagiranja „multikulturalnosti“, posebno u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, u poslednje vreme od tog koncepta obe strane dižu ruke. U Nemačkoj, recimo, živi oko 4,3 miliona pripadnika raznih islamskih struja, koji čine pet odsto ukupnog stanovništva. Polovina je stekla i nemačko državljanstvo, ali samo jedna četvrtina želi potpunu integraciju u nemačko društvo i kulturu, pokazuju istraživanja. Po podacima Službe za zaštitu ustava (tajna policija) jedan odsto muslimana pripada radikalnim islamističkim grupama i organizacijama - što znači da se oko 40.000 mahom mlađih, često u Nemačkoj i rođenih ljudi direktno angažuje protiv vrednosti demokratskog društva. Univerzitet u Hamburgu je 2008. objavio istraživanje prema kojem čak 14 odsto nemačkih muslimana odbacuje demokratiju i njene norme i priklanja se šerijatskom pravu. Taj postotak kod ispitanih učenika oba pola iznosio je čak 29,2 odsto. GETOIZACIJA Ovakve analize su čak navele Johana Hartlofa, ministra pravosuđa pokrajine Rajnlad-Pfalc, da izjavi kako je „posve smisleno“ da se šerijatsko pravo uvede kod rešavanja pitanja izdržavanja, razvoda ili poslovnih ugovora između muslimana. Mimo pravosudnog sistema svoja pravila i sudove imaju, uostalom, i sportska udruženja i crkvene organizacije, rekao je on. Ovo je izazvalo talas kritika, pa Hartlofu nije pomoglo ni to što se pozvao na iskustva iz Britanije, gde se u pomenutim oblastima već godinama uspešno primenjuje šerijatsko pravo, naravno ukoliko nije u suprotnosti sa britanskim zakonima. To što brojni ultrakonzervativni muslimani ni sada ne poštuju neke nemačke zakone ministra ne zabrinjava. Godinama su ekstremisti uspešni u anuliranju efekata zakona o obaveznom obrazovanju, koji predviđa redovne časove fizičkog vaspitanja i zajedničke školske izlete. Hiljade muslimanskih devojčica ne pohađa taj deo nastave i ne ide na ekskurzije – sve sa obrazloženjem da im vera i kultura to zabranjuju. I nikom ništa, kritikuju oni koji se bore protiv getoizacije na verskoj ili rasnoj osnovi. A opet, desetine hiljada devojčica i devojaka iz Turske i arapskih zemalja bavi se sportom i trudi se da živi normalan život, uči i pravi karijeru bez obzira na pretnje mula i hodža. Neke od njih bivaju odbačene od svojih familija, neke zbog toga budu čak i ubijene: fundamentalisti to predstavljaju kao „ubistvo iz časti“. Upravo takve isključivosti, uz sporadične terorističke akcije, izvesno će nastaviti da truju odnose muslimana i njihovog sekularnog okruženja u Evropi. Poslednje što Evropi u takvim okolnostima treba jeste isključivost hrišćanskih radikala, koji tvrde da je suživot s muslimanima na Starom kontinentu postao nemoguć. Dubok trag islamske kulture Ponekad se gubi iz vida da se Evropa sa muslimanima nije prvi put suočila tokom krstaških ratova između 11. i 13. veka, već četiri stoleća ranije, kada su se severnoafrički Mavari (Saraceni) zajedno sa Arapima iskrcali na Iberijsko poluostrvo, da bi tamo vladali i ostali sve do kraja 15. veka. Muslimani su vladali i Sicilijom od 9. do 11. veka. U Španiji i na Siciliji, manje u Portugalu, iz tog doba ostalo je sačuvano više veličanstvenih islamskih građevina, a dobro je poznat i neprocenjiv kulturni i naučni, jednom rečju civilizacijski napredak koji je ova „najezda“ donela.