Superboul, superbiznis

Restoran na Santa Monika bulevaru, na samoj granici Holivuda i Bel Era, u kome sam u subotu večerao, radi samo uveče. Pošto je izgled konobara nepogrešivo odavao da je u pitanju Latinoamerikanac, pitao sam gde bih u okolini sutradan mogao da gledam prenos Superboula iz Indijanapolisa. Vidno obradovan što može da priča na maternjem španskom, oduševljeno mi je rekao: „Ovde senjor, sutra otvaramo već u 14.00, dan kada se igra Superboul jedini je u godini kada otvaramo rano po podne...“ Utakmica između NJu Ingland Petriotsa iz Bostona, koji su važili za favorite, i NJujork DŽajantsa, počela je u 15.30 po kalifornijskom vremenu, ali kada sam oko 15.00 ušao u restoran, već je bio poprilično pun. Barmen za šankom, osim što je sipao piće, vodio je i internu kladionicu; opklada je 10 dolara. Pita me na koga se kladim i gleda me pomalo čudno kad mu kažem da se ne kladim. Za moj sto seda gospodin srednjih godina koji od početka meča pokazuje da navija za DŽajantse iz NJujorka. Skače na svaku njihovu akciju, vidno je zadovoljan posle vođstva od 9-0. Uz pivo, pita me da li sam se kladio. Kažem da nisam, on kaže: „Ja jesam.“ „Pa dobro, 10 dolara nije strašno i ako vaš tim izgubi“, kažem. „Nije problem ovih 10 dolara u restoranu“, odgovara neznanac. „U čemu je problem“, pitam naivno. Nepoznati čovek malo ćuti, ali posle drugog ili trećeg piva, uz odlične kalamare koje je doneo kelner uz napomenu da „kuća časti“, počinje da priča: „Znate, danas se na ovom meču obrću milioni dolara, ma kakvi milioni, milijarde...“ „Ne, ne znam.“ „Kladionice prijatelju, kladionice... Milioni ljudi uložili su milione ili milijarde dolara.“ „Ah, da, kladionice... Znam, u mojoj zemlji ih ima na svakom ćošku. Doduše, niko ne ulaže milione.“ „Ne razumete, prijatelju, u Americi je klađenje ilegalno, osim u Las Vegasu.“ Priznadoh da ne razumem: „Pa kako se onda kladite?“ „Ilegalno, kako drugačije?“ „I dalje ne razumem...“ „Jednostavno je. Postoje organizacije koje se bave tajnim klađenjem. Oni koji bi da se klade treba, preko nekog ko je već u sistemu i koji garantuje za novog kladioničara, da stupe u vezu sa ‘bukijem’ (skraćeno od bukmejker), čovekom koji prima opklade i koji isplaćuje nagrade, naravno ako ste dobili nešto.“ „Pa, ako je tako lako doći do ‘bukija’, zašto ih policija ne pohapsi ako rade nešto ilegalno“, opet naivno pitam, pun utisaka o silnim kaznama za sve i svašta u Kaliforniji, čak i ako vam točkovi auta nisu okrenuti ka trotoaru kad ste parkirani na nizbrdici. „I nije tako lako doći do ‘bukija’. Oni svaka dva-tri dana menjaju brojeve telefona, a oni koji igraju takođe prave prekršaj i zato se dobro paze. Igrači imaju svoj broj, šifru, imena se ne spominju. Ponekad policija uhapsi ponekog ‘bukija’, ali odmah ga zamenjuje drugi i sistem funkcioniše. „A zašto država, jednostavno, ne legalizuje klađenje? Uzimala bi velike pare od poreza, a sve bi bilo legalno. U Londonu imate, kao i u Beogradu, kladionicu na svakom ćošku“, kažem. „Nekome odgovara da bude ovako. A i crkva je protiv“, konstatuje moj nepoznati informator, nesvestan da zapravo daje „intervju“ za novine. Nijednog časa ne spominje reč „mafija“, ali na kraju priče jedini zaključak koji se nameće jeste da se u Americi neke stvari nikada neće promeniti. U međuvremenu, Petriotsi do poluvremena prave preokret i na odmor odlaze sa 10-9. Čovek za mojim stolom nije nezadovoljan: „DŽajantsi se uvek vraćaju, u ligi su dobili mnogo mečeva u drugom poluvremenu“, informiše me, a onda mi priča vic: „Kockar zove ‘bukija’ rano pre podne i pita na šta može da se kladi. Dobija odgovor da je tenis upravo počeo. Kladi se i gubi. Oko podne pita šta se sad igra i stavlja pare na meč u američkom fudbalu. Opet gubi. Rano po podne kladi se na bejzbol i opet ništa, predveče je na redu bila NBA košarka i novi neuspeh, a negde kasno uveče pasionirani igrač pita ‘bukija’ ima li još nešto u igri, da se malo izvadi. ‘Upravo je počela jedna hokejaška utakmica...’, kaže mu ovaj, ali kockar odustaje uz obrazloženje: ‘U hokej se ne razumem’.“ Shvatam da je klađenje u SAD deo života, pasija, strast, pošast, zabava ili sve to zajedno, ali je nadasve veliki biznis. Nije bitno što je ilegalan; važno je da zakon kipti od morala a što je praksa drugačija, koga briga. I to je Amerika. Broj reklama tokom prenosa je bilo nemoguće izbrojati, ali računica kaže da su firme koje su mogle da plate spotove od po 30 sekundi u proseku izdvojile po 3,5 miliona dolara! Za moj ukus bilo je krajnje neinventivnih reklama, da ne upotrebim neku drugu reč, ali ko sam ja da sudim o ukusu američkog TV potrošača? Oni koji su dali 3,5 miliona dolara valjda znaju zašto su to učinili. A 1985. je TV-spot od 30 sekundi koštao 500.000 dolara... Televizija je od Superboula napravila spektakl koji samo u Americi prati više od 100 miliona ljudi (2011. bilo je rekordnih 111 miliona) i ko zna koliko još širom sveta. Superboul je globalno gledaniji čak i od evropske Lige šampiona. Treći period igre Petriotsi dobijaju sa 7-6 i u poslednjih 15 minuta ulaze sa prednošću od 17-15. Sledi strahovita borba, u duelima pršti na sve strane, blokade i obaranja izgledaju kao sudar džinova sa druge planete, ali tek u poslednjem delu, posle jednog žestokog duela, na teren ulaze lekari. Momci su kao stene, ljudske gromade, ali sa podeljenim ulogama. Oni najjači, čiju težinu cenim na bar 150 kg, igraju samo u odbrani. Najcenjeniji su bacači, takozvani kvoterbekovi čija preciznost zapanjuje, i nestvarno brzi „raneri“ , trkači. Vreme prolazi, drama raste. Počinju poslednja četiri minuta. DŽajantsi osvajaju teren milimetar po milimetar, jard po jard. Kad reditelj vrati i uspori snimak akcije, lakše se shvata strategija, ko gde i zašto trči, ko koga blokira, kako se otvara put trkaču sa loptom u rukama... U poslednji minut ulazi se sa 17-15 za Petriotse, ali DŽajantsi su nadomak osnovne linije. Na 57. sekundi pre kraja odbrana Petriotsa se (za nas laike) neobjašnjivo „otvara“ i Ahmad Bradšou nesmetano stiže do osnovne linije, okreće se i zadnjicom prelazi crtu.“Tačdaun“, šest poena za DŽajantse . Onda čujem objašnjenje da se odbrana namerno otvorila i da je Bradšou zapravo naseo jer je trebalo da „krade“ vreme: Petriotsi su ga pustili da bi dobili loptu i imali više vremena za svoj poslednji napad, ali ne uspevaju da ga realiziju i DŽajantsi drugi put u poslednje četiri godine u finalu tuku velike rivale iz Bostona... Četvrti put u 46 godina Superboula meč se odlučuje „tačdaunom“ u poslednjem minutu. „Kvoterbek“ Eli Mening prima MVP trofej namenjen najboljem igraču finala, izrađen u Tifaniju i vredan 25.000 dolara. NJegov brat Pejton Mening bio je čak četiri puta MVP dok je igrao za Indijanapolis Kolts. Sledeće godine spektakl će biti u NJu Orleansu, 2014. u NJu DŽersiju, 2015. u Finiksu, a 50. jubilarni možda u - Londonu! Traži se novo tržište u Evropi, ali navijači i štampa u SAD žestoko kritikuju tu ideju smatrajući da se „nacionalni proizvod“ ove vrste ne može i ne sme izvoziti. Barmen isplaćuje dobitnicima, a oni koji su se ozbiljno kladili čekaće utorak, dan kada „buki“ isplaćuje dobitke. Oni koji su izgubili platiće svoju lošu sreću ili lošu procenu u sredu. Takva su pravila u klađenju koje „ne postoji“.