Bekstvo iz sive zone

Davnih godina, kada sam bio dečak (istina, pomalo na svoju ruku), moja je pokojna baba stalno govorila da ću kad-tad dopasti zatvora. I evo, Zorkino proročanstvo se obistinilo. Dopade mi zatvor. Doduše kao tema kolumne. I ne baš kao moj zatvor nego kao tuđe bekstvo iz zatvora. Treba znati, dame i gospodo, da među kolumnističkom bratijom postoji samo jedan autor koji o tome može merodavno pisati – Miša Vasić – ali čovek piše za druge novine, pa je redakcija NIN-a, pretpostavljajući da sam gledao film „Bekstvo iz Šošenka“, zaključila da sam ja pravi čovek za taj posao. Temi se u zube ne gleda. Šta ću, kud ću, upustim se u takozvano istraživačko novinarstvo, dakle u pretragu po internetu, mada bi mi u ovom slučaju od veće pomoći bili bob ili kristalna kugla. I evo rezultata istraživanja: bekstvo Kalinića i Milovanovića meni izgleda kao da ga je planirala moja pokojna baba Zorka. Već rekoh, imao sam sreću da ne dopadnem robije, pa iskustva u bežanju nemam, ali sve mi rečeno i istraženo nekako liči na dibidus petparačku priču: turpija u četkici za zube, nekakva komandos-žica u bajatoj kifli, stražar koji kuva kafu, drugi stražari neznano kud, a ni begunci, kako se pokazalo, nisu baš znali šta će i kud će; kamere sve vreme uključene, a iza zida – stoji žandarm sa puškom na gotovs. Tu odustajem od istraživačkog novinarstva i činjenica i laćam se paranoje, najpouzdanijeg sredstva spoznaje u Srbiji. U kojoj se u poslednje vreme događa sumnjivo mnogo stvari koje bi se mogle opisati parafrazom Šekspira, dakle: „mnogo ničega oko buke“. Mislim tu, ponajpre, na takozvani teroristički napad u Banjaluci koji je upadljivo ekspresno odgurnut u zaborav. Još u vreme dok je virtualni teroristički akt bio u toku, ja sam se ogradio od bagatelisanja takvih pojava – iskustvo nas uči da to nije pametno – ali kud nestade Bole, ko stoji iza Boleta, šta bi sa oružjem i opremom – o tome ni mukajet. Niti će, kako stvari stoje, mukajeta biti. Elem, osluškujući glas paranoje, dođoh do zaključka da neko u ovoj zemlji pošto-poto radi na stvaranju atmosfere vanrednog stanja, povišene borbene gotovosti i duha parole „ništa nas ne sme iznenaditi“. Neko, izgleda, iz istorije ništa nije naučio. Pokazalo se da nas je sve iznenadilo. I da nastavlja da nas iznenađuje. Ali dobro, de, paranoja mi još nije uznapredovala do te mere da krivicu za bezbednosnu psihozu svalim na pleća vladajućih partija; za delove nekih „sistemskih“ opozicionih stranaka ne bih stavio ruku u vatru, ali nemam dokaza. Zamešateljstvo se, dakle, mora pripisati famoznoj „sivoj zoni“ i „centrima otuđene moći“. Joca Amsterdam tu svakako ne spada. On je transparentna, takoreći javna ličnost. Manite se te priče. Ovde već ni paranoja ne pomaže jer nema tog majčinog sina koji bi mogao (ili pre – smeo) da kaže „siva zona u Srbiji ovde počinje, a ovde završava“. „Sivih zona“ i „otuđenih centara“ ima u svim državama sveta, ali stabilnije države nastoje da osvetle što je moguće više državnih poslova i dana – zato i jesu stabilne – dočim „sive zone“ daju sve od sebe da „posive“ sve što im dopadne ruku, pa su države u kojima im to uspe – poput naše – po pravilu nestabilne. Ajmo sad natrag, u svet činjenica. Teško je zamisliti da bi se dvojica prekaljenih krimosa, što Kalinić i Milovanović svakako jesu, odlučili da po golomrazici, bez kaputa i kinte u džepu, beže iz zatvora, pa da stanu u red za gradski prevoz. Blizu je pameti da im je neko iz „sive zone“ obećao nešto što je možda mogao, ali nije imao nameru da ispuni. Zašto bi to činio? Pogledajte ovo: Imali smo neuspeli atentat, sad imamo neuspelo bekstvo. Pritisak u javnosti raste, a opet, sve pod kontrolom. Prošli put je stradao samo Ugričić, sada će neki ni krivi ni dužni stražar. To je, takozvana, kolateralna šteta. Ona prava šteta je neuporedivo veća. Za sve osim za organizatore kolateralnih šteta. Jer sve dok se „sive zone“ budu poigravale sa navijačima, huliganima, atentatorima i beguncima, za Kalinića i Milovanovića je praktičnije da sede u mardelju. Em sve isto kao „napolju“, em ne moraju da čiste sneg. Sivi dom i tamo i ovamo. Nema tu bekstva.