Politički otpad

Vozimo se moje ćerke i ja, kivne na kišno leto na Novom Zelandu. ,,Da se vratimo u Srbiju? Jeste da zimi uši otpadaju, al’ zato leti zvezda prži, a i krofne su dobre na crnogorskim plažama, da znate’’, kažem ja. ,,Aha, imaš li još koju retardiranu ideju?’’, odbrusi devetnaestogodišnjakinja rođena u Srbiji. ,,Tamo ima mnogo opasnih pasa i sve miriše na dim’’, javila se i desetogodišnja koje Srbiju zna po par zima koje je tamo provela natopljena užičkim smogom. ,,Ali možemo uvek da jedemo burek’’, vagala je i dalje mlađa koja bi prodala Aziju sa Okeanijom za tepsiju istog. Nakon 16 godina života na Novom Zelandu bilo bi nepravedno da se upuštam u analizu prilika u Srbiji. Ponekad pogledam nešto od štampe na internetu. Ista ona imena koja sam sredinom devedesetih ostavila za sobom još ,,obećavaju’’ s predizbornih plakata. Suludo izgleda taj život decenijama ulepljen političkim toksičnim otpadom odavde gde se ljudi politikom bave mesec dana pred izbore. I tada većina traži manji porez, a oni osvešćeniji očuvanje prirode po cenu gubitka prihoda od izvora nafte. Od Novog Zelanda puno se može naučiti o prihvatanju različitosti, o ljudskoj slobodi i pravu da se bude drugačiji – i po načinu razmišljanja, i po seksualnom opredeljenju. Događanja koja iznova svedoče o gušenju slobode misli i govora u Srbiji doživljavam kao poraz svih mojih nada da bih, ukoliko bih se vratila, mogla biti srećna. Kad dođem u Srbiju bude mi žao običnih ljudi i te beskrajne improvizacije života gde, kažu, uglavnom dobro žive bezočni popovi u dobrim parohijama. Nedostaju mi prijatelji sa kojima svakodnevno vodim razgovore u sebi. Divim se svemu što su postigli u skučenim uslovima. Osećam se krivom što sada, kada smo jedni drugima zaista potrebni da se držimo zajedno kroz porodične neprilike, bolesti, bračne krize, da jedni drugima čuvamo pamet od sopstvene dece, šiznutih tinejdžera, ja nisam tu, oni nisu tu. Nedostaju mi užički gimnazijalci, od kojih su mnogi i sami rasejani po svetu. Bile su to najlepše godine u mojoj karijeri jer retko je gde na jednom mestu bilo toliko pametnih glava. I danas ih sigurno ima, ali se bojim da će morati otići iz sredine koja odumire na račun prestonice. Nakon svake posete zavičaju, pre ulaska u avion, poželim da preskočim preko rampe na Surčinu i da ostanem. Ipak, ne okrećem se. Nije vreme za povratak. Autorka je profesor na koledžu