Sve po starom

Berlinale nastavlja starim putem, sa svim vrlinama i manama po kojima je poznato. Najposećeniji filmski događaj na svetu, ove godine sa 300.000 prodatih ulaznica, savijao se pod količinom od čak 400 filmova u 15 programskih celina. U standardno neravnomernoj konkurenciji bilo je 18 naslova među kojima se s jedne strane istakla šačica vrednih ostvarenja, a sa druge nekolicina potpunih promašaja. U najvećim revijalnim programima Panorama i Forum bilo je po nekoliko upečatljivih i na desetine beznačajnih filmova. Konkurencija Berlinala 2011. iznedrila je dva značajna filma- Torinskog konja Bele Tara i Razvod Asgara Farhadija. Slično je bilo i ove godine. Svežim autorskim pristupom i originalnom upotrebom filmskog jezika istakli su se dobitnik Zlatnog medveda, Cezar mora da umre italijanskih veterana braće Tavijani i Tabu Portugalca Miguela Gomeša koji je osvojio nagradu Alfred Bauer za „posebno inovativno delo“ i nagradu FIPRESCI za najbolji film iz glavne konkurencije. Indikativno je i da su oba filma snimljena u crno-beloj tehnici, samo uvodni deo Cezara je u koloru. Film braće Tavijani je dokumentarna drama o izvođenju Šekspirovog Julija Cezara u rimskom zatvoru Rebibija u kojoj se efektno prepliću stvarne ličnosti zatvorenika i likovi koje igraju, drama na pozornici i život u ćeliji. Većina kritičara smatra da je glavnu nagradu više zaslužio Tabu za koji je Gomeš (koji je i sam počeo kao kritičar) preuzeo naslov i, delimično, strukturu Murnauovog poslednjeg filma iz 1931. godine. Smešten između savremenog Lisabona i neimenovane portugalske kolonije pre 50 godina, Tabu je film o preljubi, podeljen na poglavlja, u čitavoj drugoj polovini bez zvuka osim glasa naratora. Kvalitet oba filma je nesporan, ali na Berlinalu prednost uvek imaju politički i društveno aktuelne teme, neraskidivo povezane sa gradom u kom se održava. Određena doza političke napetosti očekivan je deo festivalske atmosfere, a ove godine najviše joj je doprinela jedna balkanska priča, film U zemlji krvi i meda Anđeline DŽoli. Film je prikazan van konkurencije, na zvaničnom otvaranju nove festivalske lokacije, a razgovor sa autorkom posle projekcije je vodila Jasmila Žbanić, dobitnica Zlatnog medveda 2006. za Grbavicu. Očigledno, direktor festivala Diter Koslik se potrudio da Berlin oseti žar medijske bitke sa Balkana i u tome je i uspeo - nijedan filmski radnik ili novinar iz Srbije i BiH nije prošao kroz Berlin bez pitanja stranih kolega o ovom filmu i njegovom društvenom efektu. Izgleda da je „balkanski faktor“ uticao i na gledaoce - nagradu publike među igranim filmovima pripala je Paradi Srđana Dragojevića, dok je među dokumentarcima najbolju prosečnu ocenu dobio film Marina Abramović The Artist is Present Metjua Akersa. Oba rezultata su neočekivana - iako ima univerzalnu temu, Parada obiluje lokalnim humorom i balkanskim duhom, dok se za jedan dokumentarac koji prati performans moderne umetnosti, pa makar u pitanju bila i zvezda kao što je Abramovićeva, teško može reći da zvuči opštepopularno. Koslik se, kao i svake godine od 2001. kada je na čelu festivala zamenio legendarnog Morica de Hadelna, suočio sa kritikama koje mu zameraju prevelik broj filmova i slabu konkurenciju u koju „prima otpatke Kana i Venecije“. Iako ove primedbe u izvesnoj meri svakako stoje, Berlinale je jedan od ključnih festivala koji oblikuju filmsku umetnost i industriju. To je bio i pre Koslika, a ostaće i posle njega.