Daleko je sunce

U jednom pitanju je Srbija savremenija od Evropske unije: u korišćenju struje iz vetra i drugih obnovljivih izvora energije (OIE). I pored višemesečne suše u 2011. godini, sa negativnim posledicama za hidroelektrane, Srbija je proizvela relativno više struje iz OIE nego što je prosek EU. Sa ciljem usporavanja globalnog zagrevanja izazvanog emisijom ugljen-dioksida, EU planira da do 2020. poveća udeo OIE u ukupnoj potrošnji energije na 20 odsto. Sigurno će taj proces osetno pogoditi potrošače, jer je proizvodnja struje putem sagorevanja uglja višestruko jeftinija od svih OIE. Iz tog razloga imperativ svake političke mere mora biti minimiziranje troškova, što bez velike rasprave implicira zamenu fosilne struje najefikasnijom alternativom. Zadatak politike je da porezom na fosilnu struju ili jednakom subvencijom za sve OIE uspostavi njihovu profitabilnost, dok bi se investitori, tražeći najveću zaradu, pobrinuli za pronalaženje najbolje alternative. Optimalna subvencija mora biti jednaka za sve OIE, jer klima ne razlikuje da li je jedna tona emisija izbegnuta energijom vetra ili sunca. Vrednost je ista i zato cena mora biti ista. Političari u EU jednostavno ignorišu taj „zakon jedne cene“, tako nanoseći ogromne dodatne troškove za potrošače, kao što pokazuje primer Nemačke. Jedan kilovat-sat proizveden solarnom energijom otkupljuje se za pet puta veću cenu nego kilovat-sat proizveden energijom vetra. To dovodi do toga da se pola u svetu postavljenih solarnih kolektora nalazi u Nemačkoj, koja godišnje ima manje sunčanih sati nego Aljaska. Dodatni troškovi zbog OIE samo u 2011. iznosili su za nemačke potrošače preko 10 milijardi evra, a koristi skoro nema, jer solarna energija i energija vetra zajedno iznose 1,8 odsto ukupne potrošnje. Srbija se priključila klubu država sa neodgovornom energetskom politikom 2009. godine, uredbom koja definiše otkupne cene za jedan kilovat-sat proizveden solarnom energijom od 23 centa, vetrom od 9,5 i za ostale OIE od 6 do 16 centi. Lako se može izračunati da bi, u slučaju sličnog efekta na proizvodnu strukturu struje kao u Nemačkoj, dodatni troškovi tih subvencija prevazišli 300 miliona evra. Zaključak je da nije za primer sve što je iz EU. Bliska budućnost srpske energetike ne nalazi se u vetru i još manje u solarnoj energiji, nego u neiskorišćenom potencijalu hidroenergije, koja je jeftina i ujedno pruža visoku energetsku bezbednost. Autor je ekonomski istraživač