San o Evropi

Čim se pomene ova tema, moramo se upitati o čijem je snu opet reč? Da li o našem, srpskom – ali iz kojeg doba? Pa dugo se već sanja kod nas taj san. I, razume se – o kojoj se Evropi sanja? Bilo ih je više, tih Evropa, i to različitih, samo u toku poslednja dva veka? Zar je moguće da ne pamtimo da je srpski san o primicanju Evropi, jedan od prvih, nastao još u ranom 19. veku, stoleću probuđenih nacionalizama i poletnog romantizma. U to doba Srbija, kao malena slovenska državica, što se tek upućuje prema autonomnosti u okviru moćne Otomanske imperije koja već vekovima drži u zaptu sve balkanske narode, doživljava svoj zbunjeni iskorak u san o Evropi. Pobunjenu Grčku povezuje sa svetom Evrope, u taj čas, poezija engleskog pesnika Bajrona, a Srbiju što je prva iskočila, svojim ustancima, iz turskog balkanskog ropstva, povezuje sa svetom Evrope samouki naučnik Vuk Stef. Karadžić. Staza koja vodi i Srbiju i Grčku ka Evropi snaga je otkrivene poezije, novopredstavljenih narodnih umotvorina, moć zaturenih balkanskih jezika koje tadašnja Evropa i te kako ume i da čuje, i da prihvati. Ta staza prosečena je i za iskorake novih i malih naroda kao pročišćena staza kulture i prosvećenosti. Obično se uzima da se taj srpski iskorak u san o Evropi dogodio 1823. kad su se u Kaselu, u Nemačkoj, susreli Jakob Grim i Vuk Karadžić, u Grimovoj kući: nemački filolog svetskog naučnog ugleda i srpski skupljač srpskih narodnih umotvorina, još bez većeg ugleda. Ali ova dva naučnika nisu se samo sreli tog septembra nego su se i prepoznali, i to prema Geteovom receptu prepoznavanja po duhovnoj srodnosti. Odavno je nesporna ogromna uloga Jakoba Grima u oblikovanju srpskog sna o prisajedinjenju srpske narodne književnosti složenom organizmu evropske literature: tom snu su bitno doprinela i mnoga velika imena evropske kulture iste epohe, koja je i Gete svesrdno podržao. Jedno od tih imena, za nas od suštinskog značaja, pripada Pjotru Ivanoviču Kepenu, ruskom istoričaru, arheologu i slavisti, Vukovom savremeniku: on je dodao onu nevidljivu materiju od koje je srpski san postao nešto uhvatljiviji. Član glavnog štaba ruske nauke i umetnosti pri Akademiji u Peterburgu, Kepen je odlučno pomogao da Vuku Karadžiću dodeli doživotnu penziju, u junu 1826. godine, lično ruski car Nikolaj. Argumenti koje je Kepen naveo ruskom admiralu Šiškovu, zalažući se za srpskog naučnika, u najmanju ruku su poučni, kako to primećuje dr Miodrag Popović u svojoj studiji o Vuku Karadžiću. Ti argumenti su više politički nego naučni – politika već opasno staje na onu evropsku stazu na kojoj je svetlela samo kultura – baš kao i u naše doba. Kepen ne ističe, na prvom mestu, mogući Vukov doprinos ruskoj nauci kao znalca jednog malog i nepoznatog slovenskog jezika nego kao propagatora političke popularnosti Rusije u regijama Podunavlja. „Proučavanje jezika i običaja podunavskih naroda“, piše naučnik Kepen admiralu Šiškovu, „umnogome bi doprinelo jačanju njihovih simpatija prema Rusiji i istovremeno služilo kao svedočanstvo o novim merama ruske vlade u prosveti.“ Iz ovih rečenica može se razaznati da se duh vremena, prvobitno okrenut osvetljenjima kulture i prosvete postepeno, kako se 19. vek kreće i prema središnjim, i prema završnim decenijama svog trajanja, sve odsudnije oslanja na usmerenja iz sveta politike u Evropi. Politički planovi velikih evropskih sila odlučivali su, neosporno, i o opstanku turske države u Srbiji i posle sva tri hatišerifa što su obećavali Srbiji sve veću državnu samostalnost; izuzetno brzo su osporili, docnije, Sretenjski ustav, slobodoumni vrhunski državni akt Miloševe Srbije, pa su doveli u pitanje i najveći uspeh kratke vladavine kneza Mihaila, takozvano dobijanje srpskih gradova bez kapi krvi, odnosno lukavu diplomatsku igru Austrije, Engleske i Turske – i tako redom, politički planovi velikih određuju političke namere malih tokom ne samo 19. nego i celog 20. stoleća, pa i na početku 21. veka. Izgleda da je, baš u ovom času naše istorije, srpski san o Evropi prilično udaljen od mogućeg ispunjenja, jer smo sasvim iscrpljeni silnim političkim i diplomatskim promašajima, i silnim ratovanjima u 20. veku. Osim toga, izbegavamo stazu kulture i prosvećenosti što, mada sužena, još i te kako postoji u toj Evropi, i možda bi nas mogla, gotovo prečicom, odvesti u željeni san, već ponavljamo političke planove na raskršćima kojima odmiču oni evropski moćnici koji više nemaju vremena da shvate ni te naše namere, ni te snove i o Evropi i o nama samima. Moraju da žure za vremenom što ih pretiče. Ratko Božović Nas neprekidno proganjaju zastarela svest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo nego panični strah od promena Evropa je nezaobilazna preokupacija naše javnosti, razlog stalnog političkog i kulturnog preispitivanja, prihvatanja ili odbacivanja. U ovdašnjem mišljenju o Evropi previše je ideologije, predrasuda i neznanja, a premalo racionalnosti, poverenja i mašte. Duže od jednog veka traju nesporazumi sa Evropom. I toliko traju civilizacijske i ideološke podele na zapadnjačku i antizapadnjačku orijentaciju. A da je prema evropskom svetu bilo i nekritičkog idolopoklonstva - bilo ga je. Da je bilo prizemne imitacije svega što dolazi sa zapadne strane - bilo je. Da je bilo uzaludnih snova o evropskom raju - bilo ih je. Da je bilo varljivih nada - bilo ih je. Da je bilo neuzvraćene ljubavi - bilo je. Da je bilo prljave trgovine sa svetskim velesilama - bilo je. Ali više od svega bilo je temeljnog nerazumevanja onoga što čini suštinu evropskih vrednosti , a odnosi se na ljudska prava i osvajanje sloboda. U brodelovskom smislu postoje ozbiljne prepreke da se približimo tim vrednostima. One su u zatvorenom i anahronom svetu tradicionalizma, u autoritarnom mentalitetu, u kome je žrtvovana vladavina prava, u političkim elitama bez odgovornosti, u predrasudama prema naciji, veri, polu, manjini, nadasve u nedostatku kritičke javnosti i kritičkog mišljenja. Nas neprekidno proganjaju zastarela svest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo nego panični strah od promena. Zato celokupna naša tranzicija protiče u suštinskim otporima evropskim standardima. Uređena država deo je tog sna o Evropi. Ali ne ona koja nalazi svoje uporište u anomičnom društvu, u kome vlada haos, nasilje i bezakonje i koja se najbolje snalazi u visokoj neodređenosti, u ništavilu zajednice bez identiteta, u politici bez vizije, od danas do sutra. I kad je trebalo napraviti suštinske pomake ka evropskim reformama, ovde se umesto jučerašnje lične vladavine pojavila neumoljiva volja političkih elita. U svakom segmentu političkog života, borba za vlast uzima maha. Korupcija se odomaćila i u stalnom je usponu. Umesto demokratije dominiraju stranački partikularni interes i partokratija. Svaki korak u pravcu demokratskih promena prate antidemokratski udari i duh nemodernosti. Politički život još se nije oslobodio utvara arkanske politike. Niti su stvorene elementarne pretpostavke za živo prisustvo kulture, slobodne i kritičke javnosti. Prevazilaženje konflikata deo je sna o Evropi. Mi se još uvek valjamo u latentnim i očiglednim sukobima i ne možemo da izađemo iz mržnje, inata i zadrtosti. Nismo savladali kompromis kao civilizacijsku formu odnosa. Zato je neprekidno prisutno inhibirajuće osećanje prikraćenosti iz koga nikako da izađemo. A to kako se savlađuju zaraćenost i konflikt jasno pokazuje primer francusko-nemačkih odnosa. Ili realnost političkog uma De Gola, koji je mogao da kaže nepopularnu rečenicu: Alžir nije više Alžir naših dedova. Naravno, evropske ideje ne mogu da se ukorene u društvu koje je skliznulo u ksenofobiju, populizam i tradicionalizam. Evropske ideje se kompromituju i nacionalističkom samodovoljnošću i velikom arogancijom i malim znanjem i palanačkom inercijom. Generacijama mladih ljudi priređen je šok apsurdne istorije. Sve to udaljava srpsku državu od evropejstva i egzistencije slobodnih ljudi sa jednakim životnim šansama, sa oživotvorenom ravnopravnošću i neotuđivim ljudskim pravima. Oslobađanje od predrasuda takođe je deo sna o Evropi - naših prema Evropi, ali i evropskih prema kompletnom Balkanu. Prečesto se zaboravlja da je Balkan kolevka evropske kulture. Opisivan kao „drugo“ u odnosu na Evropu i civilizovan svet, kao surogat ukrštanja hrišćanskih i islamskih vrednosti, deo je stereotipa koji se označava kao pogrdna odrednica - balkanizam. U kazivanjima brzopletih evropskih tumača nevolja i zaraćenosti balkanskih naroda ima često i previše umišljene superiornosti koja ne primećuje nikakva sagrešenja sveta u odnosu na Balkan, ali će zato s lakoćom tvrditi da Balkan ne pripada Evropi. S druge strane, kultura zaborava u nas čini svoje. Previđa se da se ovdašnji civilizacijski procesi ne mogu odvojiti od evropskih, da se vrednosti ovdašnjeg obrazovanja, filozofije, nauke i umetnosti teško mogu razumeti bez evropskog iskustva, konteksta i uticaja. Zato je izuzetno važno uspostaviti kontinuitet koji je bio prekinut ideološkim monizmom i vremenom rata i krize. Međutim, nevolja je što i dalje preovlađuje parohijalna, strančarska i autoritarna politička kultura, umesto demokratske političke kulture - kulture tolerancije, dijaloga i kompromisa. Bez stvaralačkih mostova do Evrope nije se moguće obračunati ni sa provincijalnom zatvorenošću, nedostacima u društvenim reformama i civilizacijskim promenama. Ali, da bismo rešili nesuglasice sa Evropom moramo najpre da rešimo nesuglasice sa sobom. A mi smo i dalje, na tom putu, sami sebi najveća prepreka. Latinka Perović Srbiji nisu potrebne promene da bi ličila na zemlje Evropske unije već da bi među tim zemljama bila subjekt. To je veoma naporno, ali je i šansa Nakon svega u poslednjih četvrt veka, pridruživanje Srbije Evropskoj uniji svedeno je, i to ogoljeno, na pitanje smisla za realnost. Stvarni prioritet, oko koga je osamdesetih godina prošloga veka u srpskom društvu i srpskom nacionalnom korpusu postignut konsenzus bez presedana, bio je rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja. To je sama srž srpske nacionalne ideologije i starije je, dakle, od pojave Slobodana Miloševića, koji je verovao da je u dosluhu sa istorijom: „Srbija će ući u Evropu, ali na belom konju“. To jest, svesrpska država: sad ili nikad, jer nijedna realna država srpskog naroda u dva veka njegove novije istorije nije, sa stanovišta nacionalne ideologije, bila zadovoljavajuća. Otuda mnogo ratova, čestih promena ustava i stalnog vraćanja na početak. To je, barem za mene, polazna tačka racionalne analize izbora pravca kojim je Srbija krenula pre četvrt veka. Istorijska inercija i dogmatizam u određivanju prioriteta na kraju prekretničkog XX veka doveli su srpsko društvo u sukob sa vremenom. Vojni i politički poraz orijentacije koja se temeljila na pogrešno postavljenom prioritetu nije, međutim, doveo u pitanje samu dogmu: sve se ideologije, uostalom, teško menjaju. I, u izmenjenom istorijskom kontekstu, na prelazu XX u XXI vek, nije bila zamisliva mogućnost jedinstva srpskog naroda u okvirima različitim od onih koji su postavljeni u XIX veku. Instinkt je bio dovoljno jak – i to ne prvi put u novijoj srpskoj istoriji – da osujeti promenu prioriteta u korist onog koji je kristalizovan u pojavi Zorana Đinđića. Tako je, umesto prioriteta u skladu s vremenom čiji su duh bile integracije, došlo do svojevrsne istorijske mimikrije: stari prioritet je samo maskiran novom, evropskom retorikom. To je nužno povećalo konfuziju, neuverljivost, nekompatibilnost sa promenama u okruženju, neefikasnost realne srpske države, slabost srpskog društva. Ove frustrirajuće posledice podstiču na traženje krivca, udaljavajući društvo od pitanja uzroka. To još nije istorija. Od sticanja državne nezavisnosti Srbije 1878. godine, u sukobu su dve istorijske tendencije: svesrpska država ili moderna država zasnovana na vladavini prava, koncentrisana na unutrašnji razvoj i kulturno jedinstvo sa delovima srpskog naroda u drugim državama. U savremenoj srpskoj istoriografiji te su dve tendencije izražene formulom: kakva ili kolika država. One su odmeravale snagu u svakom izazovu pred kojim se Srbija našla u svojoj novovekovnoj istoriji, uključujući izazov na kraju XX veka. Dominantna je bila tendencija nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, koja se temeljila na tradiciji srednjovekovne države, ali je jasno bila artikulisana i tendencija razvoja po ugledu na zapadnoevropske države: modernizacija privrede, vladavina prava, političke i ljudske slobode. Stvarna istorija je uvek pluralna i igra je različitih tendencija, čiji su efekti merljivi. Vraćanje unatrag da bi se ostvarili ciljevi nedosegnuti u prošlosti, kao i istorijski skokovi u zamišljenu budućnost, uvek se završavaju kao inženjering. Šta preostaje Srbiji posle izgubljenih decenija, u čiji bilans ulaze: demografski pad, staro stanovništvo, odlazak iz zemlje koja im ne nudi nikakvu egzistenciju mladih i obrazovanih, slaba ekonomija, udaljenost od vladavine prava, endemska nepismenost, široka skala socijalne patologije i nasilja? Da bi pod ovim teretom došla sebi, Srbiji je egzistencijalno potrebna Evropska unija. Ona prolazi kroz krizu, ali i traži rešenja. U tome joj, uz potencijal i interes, naročito pomaže njena vlastita istorija. Nepunih deset godina posle Drugog svetskog rata, koji su vodili s mišlju da jedan drugog unište, narodi Evrope odlučili su da se udruže da spasu ono što im je zajedničko. Taj njihov poduhvat bio je izraz poverenja u budućnost. Evropa ne laska sebi, suviše je racionalna da bi sebe idealizovala. Naravno, svaki narod ima pravo da bira civilizaciju u kojoj će živeti. Ali neprijateljski odnos prema zapadnoevropskoj civilizaciji u Srbiji alternativu ima u zatvorenom društvu koje funkcioniše na principu zbega i strukturira se borbom protiv spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Iz smisla za realnost proizlazi svest o nužnosti promena. To, dakako, podrazumeva politiku nasuprot struji koja je izraz zaostalosti. Povlađivanje toj struji putem „popularnih mera“ je zapravo odbijanje da se kažu i neprijatne istine i zaustavi samodestrukcija. Srbiji je neophodna kritična masa za konsenzus oko novog prioriteta. Evropske integracije nigde nisu bile izbor apsolutne većine, koja se od promena, makar bile u njenom egzistencijalnom interesu – što nije samo karakteristika srpskog već svih predmodernih društava – brani naglašavanjem svojih „nacionalnih“ karakteristika i povlačenjem u nacionalizam. Najzad, Srbiji nisu potrebne promene da bi ličila na zemlje Evropske unije već da bi među tim zemljama bila subjekt. To je veoma naporno, ali je i šansa. Jednom sam već, u radu Beg od modernizacije, s početka 90-ih godina, citirala Aleksisa Tokvila: „Mnoge nacije propadnu pre no što postanu svesne svojih grešaka.“ Dragoljub R. Živojinović Odluka o pripajanju Srbije Evropi je dramatizovana i zbog naših tradicionalnih sklonosti prema Rusiji. A EU, iako zavisna od Rusije u mnogo čemu, nije u stanju da reši svoje odnose sa njom Evropa je mali kontinent. Ipak, njeni narodi i države su često veoma daleko jedni od drugih. Sever i Jug, Istok i Zapad, bez obzira na međusobnu fizičku bliskost, duhovne, ekonomske, emotivne, kulturne i druge uticaje, imaju dijametralno različite poglede na mnoga pitanja, uključujući stepen razvijenosti i nacionalno bogatstvo. Istorijski procesi, verske razlike, ratovi, institucije, pravna izgrađenost, odredili su pravce i sadržaje njihovog razvoja. Monarhija, gradovi-države, republike, diktature, tradicije, doprineli su veoma vidljivim razlikama i protivrečnostima između pojedinih delova evropskog kontinenta. Oblici privrednih delatnosti, prirodna bogatstva, blizina mora, kolonijalna carstva, uticali su na oblike privrednog života i zanimanja – poljoprivreda, zanatstvo (manufaktura), pomorstvo, finansije. Svi oni doprineli su da razlike među Evropljanima budu naglašene.     Drugim rečima, Evropa ima različita jezgra oko kojih se narodi okupljaju – Zapad i Sever su razvijali industrijsku civilizaciju koja je zahtevala i stvarala određene ustanove, veću odgovornost. Bili su motivisani željom da ostvare veće profite, uobličavali zakone i oblike vladavine. Istok i Jug, sa izuzetkom severne Italije, bili su okrenuti agraru. U prvoj grupi se uvažavaju efikasnost, gradski život, proizvodnja dobara za masovnu upotrebu; u drugom, takvi oblici su manje vidljivi, efikasnost je zanemarena, pa se više ceni udoban život. S obzirom na navedeno, postavlja se pitanje kom pravcu, u tom šarenilu izbora, teži Srbija. Opšte je prihvaćeno uverenje da je Srbija deo Evrope od davnina, od srednjeg veka do novijih vremena. Ta pripadnost se pokazuje u različitim oblicima. Ipak, Srbija nije sigurna kom jezgru treba da teži. Zemlje zapadne i severne Evrope (Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Beneluks, Skandinavija) naglašavaju da se u mnogo čemu razlikuju od Italije, Španije, Portugala, Irske, Grčke, Češke, Mađarske. Međutim, EU danas nije isto što i EU prethodnih decenija kada je imala ambiciju da se pretvori u veliku privrednu silu. Pa tako, umesto da se razlike između država smanjuju, u poslednje vreme se one povećavaju. Nekoliko država počinje vrlo agresivno da vodi glavnu reč što neke druge države osećaju kao nametanje tuđe volje, pa tako neke od članica čak počinju same da gube poverenje u zajednicu. Zajednička moneta, koja je garantovala ekonomsku sigurnost, upravo zbog velikih razlika u ekonomskoj razvijenosti (posebno Juga i Zapada) počinje da gubi na snazi i vrednosti, zajedno sa nekim članicama koje su bez sumnje, samo članstvo u EU smatrale garantom uspešnog razvoja i neiscrpnim izvorom sredstava, bez da same imaju neke posebne obaveze i odgovornosti. Još jedan problem koji se javlja danas kada je gotovo izvesno da ćemo dobiti kandidaturu za ulazak u EU, jeste javno mnjenje. Naime, većina analiza i istraživanja pokazuje veliku podeljenost onih koji su za ulazak u EU i onih koji su protiv. Oni koji su za nadaju se brzom oporavku zemlje, značajnim sredstvima koja će nam biti nadohvat ruke, samo ako budemo znali kako da ih mudro iskoristimo, ako se budemo ponašali solidarno, ako ne bude korupcije i ako prevaziđemo sve one boljke koje nas muče već nekoliko decenija. Nadaju se da će sve to biti uređeno, kao rukom odneseno, i da će nas Evropa konačno shvatiti  kao jednake sebi, ali i kao nespornog „garanta mira na Balkanu“. Oni koji se protive ulasku u EU imaju brojne zebnje i zamerke, ali i strahove od zajednice koja nas je tako nemilosrdno bombardovala, koja nam je postavljala gotovo nemoguće uslove, a koje smo mi, iako često s osećanjem poniženosti, ipak ispunjavali. Takođe postoji oprez zbog velikih teškoća koje imaju neke zemlje EU, naši bliski susedi pre svih (Grčka, Mađarska, Italija...) , koje se nalaze u situaciji ili da bankrotiraju ili da priznaju da gube vlastiti ekonomski suverenitet. Naravno, i evro, kao što se videlo, moneta koja je postala garant svačije nade u bolju budućnost i sigurnu starost, sad je u krizi. Otuda, nije čudo da javnost nije jednodušna u svojoj želji da se pridruži EU. Na kraju, ne treba zaboraviti da je odluka o pripajanju Srbije Evropi, dramatizovana i zbog naših tradicionalnih sklonosti prema Rusiji. A EU, iako zavisna od Rusije u mnogo čemu, nije u stanju da reši svoje odnose sa njom. Očigledno je da je javnost podeljena, mada podeljenost iako srpska specijalnost,  može i te kako da se nađe i drugde. Nisam siguran da oni koji odlučuju ili će odlučivati o našoj sudbini znaju gde žele da idu osim u Evropu oličenu u Evropskoj uniji. Valjda računaju da će se svi brojni problemi i dileme rešavati kasnije, u hodu, za šta su Srbi takođe dokazani specijalisti. U svakom slučaju, cena za konačnu odluku biće visoka, bez obzira na slatke reči koje se čuju sa raznih strana od onih koji se zalažu za ulazak u EU. Ali to nije sve. Postoji još jedna dilema. U Evropskoj uniji se govori o zemljama koje se kreću u dve brzine. Jedna grupa zemalja se kreće ka cilju brže, a druga sporije. Ona druga teško da će ikad stići onu prvu. U koju će grupu ući balkanske zemlje, uključujući i Srbiju? Nema sumnje u neku treću, pošto nisu kvalifikovane za drugu. To potvrđuju Rumunija i Bugarska. Ulazak u treću grupu neće, svakako, biti veliki skok za Srbiju. Ruku na srce, ona za nešto više nije ni sposobna ni spremna. U svakom slučaju, oni koji zagovaraju ulazak u Uniju obećavaju mnogo, ali ne ukazuju na to da se Srbija može naći u „popravnoj“ grupi. U tom slučaju, doći će neminovno do razočaranja i žalbi zbog pogrešne odluke. Kako bilo, jedno kajanje nam ne gine. Isidora Žebeljan Sveti Sava, taj divni, pametni, mudri duhovni otac Srba, umeo je pronicljivo, taktično i nadasve pragmatično, evropski, da na kraju ipak prihvati krunu iz Rima i njome ovenča brata Stefana, kao i da zadobije autokefalnost za srpsku crkvu, iskoristivši povoljan trenutak – onda kada je Vizantija bila slaba Čitav svet zasnovan je na dvojstvu, u prvom redu, dobra i zla. Naš san o Evropi  pun je misterioznih, nejasnih naslaga dobrih i loših očekivanja, strahova, mitova. Osnovno pitanje je kakva je naša mogućnost izbora. U globalnom smislu, izbor se suštinski zasniva na biranju između sledećeg dvojstva: indoevropska ili indoazijska – prošlost, sadašnjost i budućnost. Verovatno je sasvim jasno gde Srbija dušom, srcem, geografski, genetski, istorijski i u svakom drugom smislu pripada. Indoazijska civilizacija je oduvek za sve Indoevropljane bila i ostala nešto zaista DRUGO. U indoevropskom okruženju, evropska civilizacija je ta koja je odgajila najlepše plodove – u religiji, u umetnosti, u nauci, u humanizmu, u društvenom i državnom uređenju. Iz evropskog srednjovekovnog viteštva i hrišćanstva nastalo je evropsko humano društvo, koje se zasniva na moralu i poštenju, gde se vrednoća i rad smatraju najvećim vrlinama, a znanja i talenti imaju najvišu moguću cenu, koja je nepotkupljiva.  Evropska društva su dostigla visoke domete humanosti, koji podrazumevaju istinsku brigu o deci i njihovom obrazovanju, o starima, o siromašnima i ugroženima, dosegla su visoke nivoe duhovnosti, koje se mere božanskim visinama nadahnuća najvećih evropskih umetnika. Evropski demokratski sistem zasniva se na međusobnom uvažavanju različitosti, na odbacivanju predrasuda, a sve ovo, na primereni način dopunjuju ideje o slobodi, jednakosti i bratstvu. Na ovim principima, još u vreme duhovnog idealizma i čistote, stvarane su evropske institucije, koje i danas funkcionišu, bez obzira ko je na njihovom čelu. U doba idealizma i morala stvoren je sistem koji radi sam od sebe i za sebe. Međutim, svi pomenuti elementi identiteta evropske civilizacije imaju i svoju tamnu stranu. Ona uključuje izazivanje najstrašnijih ratova koje je ijedna civilizacija ikada doživela, rasizam, kolonijalizam, izrabljivanje, zelenašenje, teror materijalnog itd. Da bi se neke od ovih društvenih anomalija prevazišle i da bi se pobedili međusobni animoziteti, stvorena je Evropska unija. Odatle sledi naredni izbor koji se pred nas postavlja: ako je Evropa naše prirodno ishodište, da li ćemo joj u susret ići, razmišljajući kako da usvojimo i dostignemo sve ono lepo i dobro što je Evropa iznedrila, ili ćemo se, kao da vozimo bicikl sa uključenom kočnicom, stalno zagledati u ružnu stranu njenog lica i sa žarom komentarisati svaku lošu vest koja dolazi iz Evropske unije, hraneći, na taj način, svoju frustraciju poniženih i uvređenih, i podsvesno opravdavajući svoju lenjost i aljkavost, svoje neznanje i nemoral, i umirujući svoj strah od nepoznatog. Ako bismo izabrali ovaj drugi put, išli bismo tromo, vukući sa sobom ogroman balast negativnih misli, predrasuda i mržnje, opravdavajući se čuvenom dilemom - istok ili zapad. A, ako samo malo pažljivije zavirimo u istoriju, našli bismo primer koji potire svaku dilemu, a posebno pomenutu, koja nas, poput poludelog klatna, stalno bacaka od istoka ka zapadu i natrag - ko smo mi u stvari? Sveti Sava, taj divni, pametni, mudri duhovni otac Srba, umeo je pronicljivo, taktično i nadasve pragmatično, evropski, da na kraju ipak prihvati krunu iz Rima i njome (ponovo) ovenča brata Stefana, kao i da zadobije autokefalnost za srpsku crkvu, iskoristivši povoljan trenutak – onda kada je Vizantija bila slaba. Dakle, on je osetio i razumeo trenutak, a njegovo promišljanje bilo je evropsko. U današnjem vremenu naše zgužvane ekonomije i sve trulijeg i nebitnijeg strateškog značaja, jedino zaista bitno što možemo da ponudimo Evropi, da bi nas ona prihvatila kao ravnopravne, jeste naša kultura i to u prvom redu visoka kultura. A to je važno i za nas same, jer kroz umetnička dela mi saznajemo kakvo nam je duhovno lice, mi upoznajemo, prepoznajemo i razumemo sebe. Evropa ume, želi, žarko želi da upozna drugačiju, za nju novu kulturu, ona iznad svega ceni originalnost i to je naš jedini adut – Nadežda Petrović, Milena Pavlović-Barili, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Meša Selimović, Danilo Kiš, LJubica Marić, Stevan Mokranjac, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Emir Kusturica, Vladimir Veličković… Prave dileme zapravo nema, to smo naučili od Svetog Save – mi smo bili i uvek ćemo biti Evropa. LJubomir Madžar Srbiji konce više od nje same ne može smrsiti čak ni EU. Drugi razlog je Kosovo. Kad obe ove celine postanu delovi EU, mnoge napetosti će se ublažiti a problemi relativizovati. Neće biti baš isto kao da smo opet u istoj državi, ali neće biti ni (pre)daleko od toga Malo je onih koji bi mogli tačno da se sete kad se Evropska unija (EU) nametnula kao najkrupnija preokupacija najšire, ali bogme i profesionalne javnosti u ovoj zemlji. Postala je ona prava opsesija; nema dana kad se o njoj ne raspredaju opširna i detaljna razmatranja i komentari. Pretvorila se postepeno u političku mantru kojom se ubiru glasovi i dobijaju ili gube izbori. U toj fanatičnoj zaokupljenosti ulaskom u „porodicu evropskih naroda“ unekoliko se izgubio osećaj za trezveno i realno odmeravanje koristi i nesumnjivih troškova eventualnog uključivanja u EU. Toliko smo zagledani u eterične panevropske daljine, da uopšte ne zapažamo šta se događa u našem neposrednom susedstvu. Od šest zemalja sa kojima se graničimo, čak su četiri već članice EU, dok mi još sanjamo o statusu kandidata, prilično niskoj stepenici na tom vrletnom putu. Od četiri suseda koji su se već dokopali toga raja, dva su u tako žestokoj krizi da se ne skidaju sa TV ekrana i krupnih novinskih naslova. Ona druga dva, nama po stepenu razvijenosti sasvim bliska, nekako su se pritajila i ništa uzbudljivo ne da se o njima čuti. Izgleda da ih EU nije naprečac uspela spasiti od njih samih, a to je lekcija iz koje bismo i mi sami mogli anticipativno mnogo da naučimo. Po shvatanju i tumačenju nemalog broja upućenih ljudi, EU nije neki osobiti uzor državne tvorevine. Neki od nas veruju da misija države nije u tome da rešava naše probleme i ulepšava naše živote. Hteli bismo da država uspostavi i održava pravni red i opštu sigurnost, da štiti vlasništvo i ugovore, i da razvija infrastrukturu i vodi brigu o malobrojnim i usko definisanim segmentima privredne strukture koje na zadovoljavajući način ne može da reguliše i razvija tržište. Hteli bismo da imamo državu minimalnu po skupini funkcija koje obavlja i poslova koje preuzima, ali jaku po efikasnosti sa kojom ostvaruje ciljeve proistekle iz tih aktivnosti gde je nezamenljiva. Neka radi svoj posao, a nama samima neka prepusti planiranje vlastitog života i traganje za ličnom srećom. EU se ne pridržava tog recepta, a to je razlog zbog koga su mnogi umni ljudi tzv. evroskeptici, što je samo učtiv način da se kaže da im se EU ne sviđa. Evropskom unijom su ovladali dobro pozicionirani visoki zvaničnici i velika armija dobro plaćenih činovnika i tehnokrata. Oformljena je moćna grupa onih koji u njenom očuvanju, pa i širenju, imaju jak interes, Oni od nje dobro žive, pa ne treba strahovati da bi opstanak EU mogao da dođe pod znak pitanja. EU ima i parlament, ali su njegove nadležnosti skučene a moć upadljivo skromna. Ovom tvorevinom ne upravljaju prvenstveno oni koji su na demokratskim izborima dobili poverenje naroda nego uglavnom struktura koja reprodukuje samu sebe. Postoji, doduše, tendencija širenja nadležnosti i uticajnosti zakonodavne i sudske vlasti, ali je ta tendencija obespokojavajuće slabašna. Za tu dominaciju činovništva nad vlašću koja izvire iz naroda skovan je zgodan eufemizam: demokratski deficit. EU je nedovoljno osetljiva za lokalne specifičnosti pojedinih društava. Acquis communautaire, kako je zbirno nazvana celina njenih propisa, naduo se već na više od 120.000 stranica. Diktiraju se istovetna rešenja za rastuću množinu sve različitijih zemalja. Po selima Rumunije, primera radi, tešku traumu izazvala je zabrana tradicionalnog klanja svinja, a odavno su sačinjeni i propisi sa detaljnim odredbama kakav komfor treba da se osigura u svinjcima. Propisana je kvadratura po (svinjskoj) glavi i ostalo, a u Srbiji ni veliki broj ljudi ne može da se domogne takvog standarda. Na internetu i drugde može se videti da je dobar broj regulativnih odredbi EU postao predmet žestoke sprdnje. Uprkos svemu, pristalica sam ideje priključenja EU. Srbija nije u poziciji da bira između dobrog i lošeg rešenja, nego, kao u grčkoj tragediji, bira između zla i goreg. A sa koalicionim vladama i surovom političkom konkurencijom, Srbiji najveća opasnost preti od nje same. Srbiji konce više od nje same ne može smrsiti čak ni EU. Drugi razlog je Kosovo. Kad obe ove celine postanu delovi EU, mnoge napetosti će se ublažiti a problemi relativizovati. Neće biti baš isto kao da smo opet u istoj državi, ali neće biti ni (pre)daleko od toga. A tu su i razlozi za nadu da će kohezija unutar EU kontinuirano dalje rasti. Ovim bi se definitivno isključila varijanta da nam se Kosovo vrati, jer se čini da u tom slučaju ne bismo baš znali šta s njim da činimo.