Stranačke prćije u gubicima

Nema nijedne političke partije u Srbiji u kojoj u nekom trenutku nisu priznali da su javna komunalna preduzeća stranačke prćije. Ali isto tako, nijedna od njih, a skoro su sve bile na vlasti, nije mrdnula prstom da se to promeni. Dok su na vlasti koriste ova preduzeća za uhlebljenje stranačkih kolega, a tek u opoziciji „shvataju“ da su ona na ivici propasti. Rezultat takvog upravljanja su gubici koji godinama unazad prelaze 100 miliona evra. Godišnje. Država već dugo odlaže njihovu privatizaciju, a nedavno je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas poručio da prestonica neće prodavati nijedno komunalno preduzeće, jer to nije u interesu građana. U međuvremenu se gomilaju gubici. Prema nezvaničnim procenama, u 2010. su bili oko 150 miliona evra, osam puta veći nego 2005. Zato se novcem poreskih obveznika dotiraju čak i plate zaposlenih, iako je svima jasno da skoro sva ova preduzeća imaju višak zaposlenih i da godinama predstavljaju idealno mesto za uposlenje partijskih kadrova i njihove šire i uže porodice. I sami tvrde da im je infrastruktura zastarela, muči ih nizak stepen naplate, a istovremeno i velika dugovanja. ILUZIJA I za sve to, naravno, krive niske cene svojih usluga i politiku očuvanja socijalnog mira preko regulisanja cena komunalnih usluga. Poredeći cenu kubika vode u Berlinu od četiri evra i Beogradu gde je desetostruko manja, možda bi im neko i poverovao. Ipak, „zaboravljaju“ da bi povećanju cena, na kojima insistiraju, trebalo da prethodi racionalizacija poslovanja. Uz to, cena ne može biti opravdanje za loše upravljanje u većini tih preduzeća, za stalna nova zapošljavanje i sklapanje poslova zarad interesa nekog privrednika bliskog direktoru ili lokalnom lideru. A odnos države prema ovim preduzećima najbolje ilustruje podatak da se ni danas ne zna koliko ih ima, a kamoli koliko vrede. Licitira se od 310, koliko pominje Ministarstvo ekonomije, preko 447 koliko su izračunali u Poslovnom udruženju KOMDEL, do čak 618 koliko navode pojedini mediji. Lazar Krnjeta, iz KOMDEL-a objašnjava da zabuna nastaje zbog nejasnih kriterijuma šta je sve javno komunalno preduzeće. Isto tako, procena je da u ovim preduzećima radi oko 53.000 ljudi, ali niko ne zna da odgovori koliko njih je višak. Krnjeta, međutim, smatra da je trenutni broj zaposlenih optimalan, ali uz opasku da je deficit stručnih ljudi, a višak administrativnih radnika. Kritičari navode da su to upravo oni koje svaka nova vlast, pa samim tim i novi direktor, dovodi sa sobom. I dok imaju pregršt usputnih delatnosti poput pekara, bazena, kamenoloma, građevinskih firmi, većina javnih komunalnih preduzeća nema svoj kapital registrovan u Agenciji za privredne registre i ne zna se čime raspolažu. Strategija njihove transformacije u privredna društva, čime bi se ustanovila njihova imovina, a time i vrednost, još nije doneta uprkos tome što se na njoj radi već nekoliko godina. U Ministarstvu ekonomije za NIN kažu da je trenutno na Vladi Srbije da usvoji ovaj dokument i da će se to desiti uskoro. Prema ranijim najavama, namera države je da transformiše ova preduzeća, ali ne i da ih prodaje. Nasuprot tome, prošle godine usvojeni Zakon o komunalnim delatnostima, predviđa mogućnost da se pojedina komunalna preduzeća prodaju stoodstotno, dok bi u drugima privatni partner mogao postati tek manjinski vlasnik. Branimir LJumović iz Udruženja komunalnih delatnosti Privredne komore Srbije kaže za NIN da je Radna grupa mesecima pripremala predlog ovog zakona, da bi Vlada i to na telefonskoj sednici usvojila Nacrt koji oni nisu ni videli, niti je prošao javnu raspravu. On kao najveću zamerku navodi što se razdvaja vodovod od kanalizacije i ostavlja mogućnosti da se kanalizacija privatizuje, iako je to jedan tehničko-tehnološki sistem. LJumović se zalaže da lokalne samouprave ostanu vlasnici strateških sistema poput daljinskog grejanja, vodovoda i kanalizacije, šinskog i trolejbuskog saobraćaja u Beogradu... Samo tako će, smatra on, biti zaštićen javni interes građana. Krnjeta kaže da su u Budimpešti naprečac vodovod prvo privatizovali, pa ga onda otkupljivali, dok se u Sofiji građani kupaju u fontanama, jer nemaju para da plate vodu. KONFUZIJA Ni ekonomista Nikola Zelić, stručnjak za privatizaciju, ne misli da bi trebalo privatizovati sva javna komunalna preduzeća, ali podseća da je nesporno da ovim sistemima treba privatni kapital. „Vodovod treba da ostane državni, ali ne vidim nijedan razlog da privatni kapital ne uđe u izgradnju i eksploataciju deponija za čvrsti otpad ili izgradnju javnih garaža. To bi bilo korisno i sa stanovišta priliva kapitala, i zbog efekta ugledanja na ova preduzeća ukoliko bi se pronašli dobri investitori. Uključivanje privatnog kapitala ne mora da znači prodaju postojećih preduzeća, već i njihovu dokapitalizaciju, odnosno, generalno, otvaranje komunalnih delatnosti i za privatne investitore“, objašnjava on. Za njega su, ipak, dileme oko privatizacije komunalnih preduzeća manje važne od konfuzije u regulativi relevantnoj za komunalnu privredu. Zelić upozorava da je Zakon o javnoj svojini stvorio pretpostavke da se reši pitanje imovine javnih komunalnih preduzeća, ali je potrebno još mnogo vremena i posla da bi se znalo šta im pripada, a to je uslov za njihovo pretvaranje u prava privredna društva i ulazak privatnog kapitala. Stupanjem na snagu ovog zakona, međutim, komunalnim preduzećima pripada samo pokretna imovina, dok se primena takve odredbe za nepokretnu imovinu - odlaže. „Iz ovog konfuznog i nedorečenog zakona nije jasno da li će preduzeća sada upisati kapital po osnovu pokretne imovine, ili će čekati da im osnivač, odnosno lokalna samouprava prenese i nepokretnu imovinu da bi se utvrdio konačni, ukupni kapital“, upozorava Zelić. On smatra da bi i Zakon o javnim preduzećima trebalo ukinuti, jer je u koliziji sa Zakonom o javnoj svojini i Zakonom o privrednim društvima, pa je u idealnoj situaciji potrebno najmanje dve do tri godine da bi javna komunalna preduzeća rešila te probleme. Mnogo je verovatnije, međutim, da će se te dve ili tri godine pretvoriti u deceniju. Najpre, to pokazuju iskustva novih članica EU koje ni posle 15 godina nisu završile ovaj proces, a Srbija ga nije ni počela, a onda i zato što se konfuzni zakoni i usvajaju da bi osnivači mogli umesto strateških da donose kratkoročne i diskrecione odluke. Za depolitizaciju tih preduzeća, sve dok budu vlasništvo države, šanse su skoro nikakve. Zato većina i očekuje da se tu ništa neće menjati i da će i posle majskih izbora ova preduzeća poslužiti kao deo „ratnog plena“. Višak za manjak U Demokratskoj stranci Srbije optužili su nedavno gradsku upravu Novog Sada kako su gubici javnih i komunalnih preduzeća u tom gradu lane bili 13,5 miliona evra, a da su njihov rad obeležile pretnje štrajkovima i korupcija. Tako je, tvrde u DSS-u, Rajko Bojičić, direktor JKP Stan isplatio otpremnine za 90 radnika koji su bili tehnološki višak, da bi onda zaposlio novih 40 ljudi. Na ovakve optužbe, direktor Bojičić za NIN kaže da u vreme kada je DSS upravljao ovim preduzećem nekoliko godina nisu uplaćivani doprinosi zaposlenima, kao i da je po dolasku na čelo Stana zatekao 456 zaposlenih. „Po socijalnom programu otišla su 82 čoveka, i to dobra radnika. Kasnije sam morao da angažujem 20 mladih stručnih ljudi i to kroz projekat Prva šansa i još oko 25 ljudi, ali samo na tri meseca“, tvrdi Bojičić.