Zemlja koje nema

U rasponu od nekoliko februarskih dana, iz sveta je stiglo nekoliko vesti vezanih za Somaliju, u kojima kao da je sažeto sve što se u nekoliko minuta ima reći o prirodi međunarodnih odnosa u globalizovanom svetu. Vest prva: zabrinute zbog dvostruke pretnje u vidu islamističkih pobunjenika koji se bore protiv centralnih vlasti u Mogadišu, i pirata koji, otiskujući se sa somalijske obale, već godinama otimaju trgovačke brodove u Indijskom okeanu i iznuđuju milionske otkupe za njihovo oslobađanje, Velika Britanija i nekoliko njenih evropskih partnera razmatraju mogućnost izvođenja vazdušnih udara na piratske baze i islamističke centre za obuku u Somaliji. Vest druga: u Londonu je održana međunarodna konferencija o Somaliji, na kojoj je najavljen pojačan angažman zapadnih sila na uspostavljanju stabilnih i trajnih državnih institucija nakon što kompromitovanoj prelaznoj vladi u avgustu istekne mandat. Dogovoreno je osnivanje internacionalnog antipiratskog centra (šta god to bilo) i najavljeno izvođenje pred sud organizatora pomorskih otmica, koje svetsku ekonomiju koštaju sedam milijardi dolara godišnje u povećanim troškovima osiguranja, promenjenim rutama plovidbe, itd. Potvrđen je i plan za osnivanje posebnog tela koje će nadzirati raspodelu donacija i drugih vidova pomoći, te najavljena dodatna finansijska, organizaciona i logistička podrška delovima zemlje koji nisu zahvaćeni sukobima. Vest treća: Britanija kriomice ulaže pojačane napore da Somaliji unilateralno obezbedi humanitarnu pomoć i vojnu podršku, očekujući zauzvrat da dobije prioritet u raspodeli prava za eksploataciju nalazišta nafte i gasa u Somaliji i, naročito, u vodama nadomak njene obale, nad kojima - sa poslovnog aspekta sasvim zgodno - nije lako utvrditi teritorijalni suverenitet; somalijski premijer kaže da tamošnje vlasti ionako nemaju drugog izbora nego da prirodna bogatstva predaju na upravljanje strancima, jer niti imaju tehnologiju da te resurse same eksploatišu, niti strancima mogu za to da plate na drugi način nego prepuštajući im deo tog blaga. HAOS Zaključci koje je moguće izvući povezivanjem ovih vesti mogu se sagledati u jednom ili drugom ključu - intervencionističkom ili antiglobalističkom, korporativnom ili neokolonijalnom, ili prosto (i najlakše) ciničnom. Ali, ne može se osporiti da, svidelo se to nekom ili ne, tako funkcioniše današnji svet. A u takvom svetu Somalija je svojevrsni rekorder, budući da haos u njoj kontinuirano traje već više od 20 godina: otkako je 1991. srušen autoritarni režim Muhameda Sijada Barea, tamo nije postojalo ništa što bi ličilo na suverenu vlast. Zbog toga se Somalija smatra udžbeničkim primerom za ono što se naziva neuspelom državom (eng. failed state): državom koja je to samo nominalno, jer ne postoji funkcionalna, operativna centralna vlast čija se kontrola proteže na čitavu teritoriju zemlje i čija nadležnost nije otvoreno osporena od jedne ili više političkih, etničkih ili verskih grupa. U protekle dve decenije Somaliju su pogađale pošasti biblijskih razmera: od prirodnih katastrofa, pre svega dugotrajnih suša koje su odnele na stotine hiljada života, do ništa manje pogubnih verskih i etničkih sukoba koje, pored masovnih razmera i dugog trajanja, odlikuju i bezbrojni primeri nepojmljive brutalnosti. Ti sukobi traju i danas, pri čemu je poslednjih godina glavni remetilački faktor militantna islamistička organizacija Al šabab, odnedavno „pridruženi član“ Al kaide. Poslednjih sedmica, doduše, Al šabab - primoran da se bori sa više protivnika odjednom - polako gubi pozicije. NJegovi pripadnici ratuju ne samo sa vladinim snagama, nego i sa mirovnim snagama Afričke unije, kao i armijama susednih Etiopije i Kenije, koje redovno upadaju na somalijsku teritoriju goneći Al šababove borce (ili se barem te „ekskurzije“ time pravdaju). Ali, ova organizacija je na terenu i dalje isuviše bitna da bi se zanemarila činjenica da njeni predstavnici nisu u Londonu bili uključeni u pravljenje planova za kratkoročnu budućnost Somalije. A kratkoročnost je ovde ključna reč. Jer, nakon što je londonska konferencija povećala očekivanja i odredila ciljeve koji verovatno neće moći da budu ispunjeni, Britanija i njeni partneri rizikuju da lošu situaciju učine još gorom, upozorava u Gardijanu iskusni spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal. Načelno dobre namere mogle bi - ako se izjalove, kao što verovatno hoće - da za posledice imaju još veće patnje lokalnog stanovništva, povećanje obima ionako zamašnog stranog vojnog mešanja i dalju fragmentaciju zemlje, koja bi na kraju mogla da jednostavno prestane da postoji kao država. Uostalom, Somalija u ovakvom obliku postoji tek od 1960, pošto je pre toga decenijama bila igračka u britanskim i, u manjoj meri, italijanskim kolonijalnim planovima; stoga je ironično, a na neki način možda i prikladno - primećuje gorko Tisdal - da se Britanija sad javlja i kao zemlja čije će uplitanje možda dovesti i do nestanka te zemlje sa mape sveta. OPCIJE Dakle, da li će Somalija, da bi joj se pomoglo, morati da bude bombardovana, preplavljena mirovnim snagama (Savet bezbednosti UN je prošle sedmice odobrio povećanje misije Afričke unije sa 12.000 na skoro 18.000 vojnika, i istovremeno proširio njen mandat), ili ekonomski eksploatisana? Ili sve to zajedno? Deluje skoro kao podatak za Riplija, ali Amerika se na londonskoj konferenciji izjasnila protiv vazdušnih udara na Somaliju. Naravno, nisu Amerikanci rešili da nešto fundamentalno menjaju u svom omiljenom pristupu rešavanju regionalnih kriza, nego se još dobro sećaju svog angažmana u Somaliji koji se 1993. završio debaklom, posle „holivudizovanom“ u poznatom filmu Pad Crnog jastreba. Zato se sada klone novog direktnog uplitanja u ono što mnogi i dalje vide kao nerešiv problem, i preferiraju da iz baze u susednom DŽibutiju na islamiste u Somaliji sporadično lansiraju napade bespilotnim letelicama, tzv. dronovima. Ali, kad je reč o eventualnim vazdušnim udarima, Amerikanci su izričiti da to nije dobra ideja, i navodno sumnjaju da neko drugi o tome ozbiljno razmišlja. Što u konačnom zbiru znači da bombardovanje nije verovatno. O dometima međunarodnih mirovnih trupa ovde se zna dovoljno iz primera u neposrednom okruženju, pa na to ne treba trošiti previše reči. Ostaje, onda, mogućnost da se Somaliji pomogne tako što će se situacija stabilizovati taman toliko da se stvore uslovi da multinacionalne kompanije zaposednu tamošnja nalazišta nafte, gasa i uranijuma i krenu da obrću milijarde koje ih tamo navodno čekaju (o čemu inače postoje podeljena mišljenja stručnjaka). Ali pre nego što ovo neko olako proglasi za još jedan zlobni plan pokvarenih zapadnjaka, treba imati na umu da su u tu igru uključeni i ozbiljni igrači iz Kine, zemlje koja svoju naraslu moć već godinama koristi da se ekonomski i politički snažno pozicionira širom Afrike, služeći se pri tom metodama koje nisu ništa suptilnije od onih kojima pribegavaju tradicionalne svetske sile. Nekakve Somalije bi, dakle, bar još neko vreme moglo da bude, a opet - ne znači da će je biti. Nekim državama jednostavno nije suđeno da opstanu. Al Šabab: brutalni i zatucani Al šabab („omladina“ na arapskom) nastao je kao radikalni podmladak sada nepostojećeg Saveza islamskih sudova, neko vreme dominantne islamističke grupe u Somaliji. Od ovog februara pokret se i formalno priključio Al kaidi, koju je i ranije podržavao. U sastavu Al šababa je i dosad bilo mnogo stranih državljana namernih da se bore u onome što vide kao deo džihada, globalnog svetog rata; sada kada se ujedinio s Al kaidom, Al šabab može da računa da će priliv tih boraca porasti. Brutalnost njegovih pripadnika, međutim, teško da može da bude veća nego što jeste: u skladu sa šerijatskim zakonom, žene optužene za preljubu bivaju kamenovane, lopovima se odsecaju šake... A ako su njihovi nazori prepotopski, njihov odnos prema stvarnosti direktno je bizaran: to što Somaliju, pored svih drugih muka, opet uništava i dugotrajna suša, po Al šababu je rezultat Alahove volje, pa se kao najbolji način da se suša okonča narodu savetuje da se - moli za kišu. Jemen: Smena na čelu države Kad proleće kasni Tačno nasuprot Somalije, na drugoj strani strateški izuzetno važnog Adenskog zaliva, leži Jemen: još jedna naizgled zaboravljena zemlja koja je, međutim, pod i te kako pažljivim nadzorom političkih i vojnih stratega velikih sila. Ne toliko zbog toga što je prošle godine, na talasu „arapskog proleća“, i tamo došlo do masovnih protesta protiv predsednika Alija Abduhala Saleha, koji čitave 33 godine vlada tom zemljom, koliko zbog toga što je Jemen dugogodišnje uporište Al kaide Arapskog poluostrva (engleska skraćenica AQAP), koju analitičari smatraju najopasnijim ogrankom ove terorističke organizacije. Jedanaestomesečni krvavi protesti protiv Saleha su - posle nekoliko stotina ubijenih demonstranata i tek uz presudan međunarodni pritisak - na kraju rezultirali njegovim silaskom s vlasti. Nakon što su prošle sedmice održani predsednički izbori, ove nedelje Saleh je, tek pristigao s lečenja u SAD, i formalno napustio funkciju, na kojoj ga nasleđuje dosadašnji zamenik, Abdrabuh Mansur Hadi. Ali, niti su ti izbori bili pravi izbori - Hadi je na njima bio jedini kandidat - niti je Salehovim povlačenjem završena njegova epoha. Jer, kako primećuje Bi-Bi-Si, Saleh je zemlju vodio manje-više kao privatnu firmu: njegov brat je komandant avijacije, njegov sin komandant Republikanske garde, jedan od bratanaca upravlja predsedničkom gardom a drugi službom državne bezbednosti te elitnom antiterorističkom jedinicom. A svi oni zasad ostaju na tim funkcijama. I ne samo to: sporazumom o transferu vlasti Saleh dobija imunitet od krivičnog gonjenja, što naročito teško pada demonstrantima koji, nezadovoljni ovakvim raspletom, na ulicama glavnog grada Sane i dalje traže da mu se sudi za pokušaj nasilnog gušenja protesta. Ali od toga nema ništa, ne samo zato što se Saleh tako nagodio: on se sada sprema za odlazak u egzil, van domašaja gnevnih sunarodnika. Optimisti, pak, smatraju da je i ovaj mali korak za ovu zemlju, najsiromašniju u arapskom svetu, zapravo veliki. Vlastodržac je na kraju ipak promenjen mirnim putem, novom šefu države mandat je ograničen na dve godine tokom kojih mora da osigura usvajanje novog ustava, te održavanje pravih predsedničkih i parlamentarnih izbora koji bi zemlju trebalo da definitivno odmaknu od autoritarne ka... pa, ne toliko autoritarnoj državi. Što, sve u svemu, jeste nekakav napredak. Kako će se stvari odvijati u Jemenu zavisiće, ipak, u velikoj meri i od toga kako će se Sana, u koordinaciji sa zapadnim zemljama, izboriti sa islamistima. Samo Amerikanci godišnje u Jemenu troše na desetine, neki kažu i na stotine miliona dolara ne bi li razbili Al kaidinu mrežu; zasad se, međutim, ne vidi da od toga ima neke vajde. U izveštajima se i dalje govori o ekspanziji ove organizacije širom Jemena, gde se na terenu ona zlosrećnom narodu vešto nameće ne samo kao faktor oružanog otpora, već i kao politička alternativa otuđenim centralnim vlastima. Siromaštvo je, uostalom, u Trećem svetu najplodnije tlo za uzgoj terorizma.