Neko te posmatra

Kada je svojevremeno jedna novinarka britanskog Dejli mejla poslala prijatelju poruku da joj je pronađen i vraćen laptop koji je izgubila, na njenu adresu počeli su da stižu oglasi koji nude nove računare: jeftinije, povoljnije... Zatim je poslala mejl svom advokatu, u kome je bilo podataka o njenom privatnom pravnom problemu i ubrzo su na njenu adresu stigle poruke drugih advokatskih kancelarija koje se nude da joj pomognu... Zabrinuta zbog ovog neobičnog sleda događaja i očito besna što je na nagovor prijatelja počela da koristi Gugl mejl - koji je trebalo da bude samo brži i zgodniji za upotrebu, a ne i da podatke iz njene privatne pošte prosleđuje dalje - nazvala je Gugl. Objašnjeno joj je da je to samo kompjuterski program koji svi serveri koriste da skeniraju mejlove zbog sprečavanja spamova i virusa. I da nijedna informacija nije čitana niti prosleđena. To je možda tačno, zaključila je ona, ali je tačno i da Gugl sadržaj mejlova koristi u komercijalne svrhe. Sve se skenira, i kada se pojave ključne reči koje se podudaraju sa Guglovom „bankom“ oglasa, automatski se pojavi oglas na vašem mejlu. Ako kliknete na oglas koji se tako pojavio, Gugl to naplaćuje oglašivaču. Naravno, sve je to u skladu sa poslovnom politikom i stoji u uslovima koje korisnici potpisuju (ali retko čitaju). Mala nevolja je u tome što se skeniraju i mejlovi koji dolaze sa drugih mreža, ali ako dolaze na vaš Gugl mejl, takođe su podložni skeniranju i na usluzi oglašivačima. Ono što se na mrežama zove politikom privatnosti ne podrazumeva da internet kompanije neće pratiti vaše kretanje na mreži i da se podaci neće koristiti u komercijalne, a možda i u neke druge svrhe. UHOĐENJE Od proste prodaje oglasnog prostora internet uhođenje brzo je naraslo do neslućenih razmera. Ispostavilo se, tako, kako je objavio Volstrit džornal, da je Gugl ilegalno pratio aktivnosti više miliona korisnika njegovog internet pretraživača Safari. Ovo je otkrio istraživač sa Stenforda DŽonatan Mejer, ali je Gugl, naravno, kada je vest procurila u javnost prekinuo praćenje i odbacio optužbe. Ispostavilo se i da ogroman broj sajtova koristi programe za praćenje. Prema Volstrit džornalu, 50 najposećenijih američkih sajtova ima preko tri hiljade takvih programa, a više od sto kompanija bavi se praćenjem interneta. Kada je prošlog proleća osnivač Vikiliksa DŽulijan Asanž optužio Fejsbuk, Gugl i Jahu da uz pomoć posebnih programa omogućavaju američkim obaveštajnim službama pristup njihovim bazama podataka, nije se podiglo previše buke. Asanž je tada nazvao Fejsbuk ”najgorom mašinerijom za špijuniranje koja je ikada smišljena” i izjavio da je ta mreža “najobuhvatnija svetska baza podataka o ljudima, njihovim odnosima, imenima, adresama i komunikaciji, a sve to se nalazi u SAD i američke obaveštajne agencije imaju tome pristup “. Nekoliko meseci kasnije, međutim, ispostavilo se da je Fejsbuk preko 750 miliona svojih korisnika pratio čak i kada ovi nisu bili na mreži. Najpopularnija svetska mreža morala je da prizna „grešku”, ali osnivač Fejsbuka Mark Cukerberg nije propustio priliku da u svoju odbranu kaže da nije jedini u tom poslu. „Kompanije kao što su Gugl, Majkrosoft i Jahu prikupljaju mnogo više informacija o korisnicima nego Fejsbuk, samo što oni to rade iza leđa. Dok vi surfujete, oni skupljaju informacije o vama, iako vi to ne znate“, izjavio je tada Cukerberg. TRANSFORMACIJA I tako se internet, za koji se smatralo da je doneo nove slobode, pretvorio u tehnologiju koja se koristi za uspostavljanje novih špijunskih sistema. Najsavremenije tehnologije omogućavaju danas da se kontroliše svaka kompjuterska komunikacija, kao i kretanje vlasnika mobilnog telefona, čak i kad je telefon isključen. Takve informacije su, naravno, korisne oglašivačima i različitim kompanijama, ali pre svega one su od neprocenjive vrednosti vladama, tajnim policijama i obaveštajnim službama. Priča o internet špijunaži, uostalom, nije nova. Kina i Rusija često su optuživane da špijuniraju strane kompanije i da tako dolaze do podataka koji koriste i njihovim ekonomijama i obaveštajnim službama. Kina je optuživana da prati posetioce Gugla i da ne samo što ograničava korišćenje interneta, već i kontroliše kretanje na njemu. Ispostaviće se da ni zapadne zemlje ne zaostaju mnogo u takvoj vrsti kontrole, a neke od najpoznatijih firmi opremile su i mnoge diktatorske režime širom sveta. Za prošlogodišnje „arapsko proleće” rado se govorilo da je pokrenuto upravo zahvaljujući internetu preko koga su demonstranti komunicirali, ali se onda otkrilo da ni vlade nisu bile nespremne za korišćenje interneta ili blokiranje mobilnih telefona. Policija je tako uspevala da stigne na mesto demonstracija pre nego što bi se i sami demonstranti okupili. Abdul Gani al Kanjur, učesnik nemira u Bahreinu, uhapšen je tako zahvaljujući savremenom sistemu za praćenje. Tokom torture i ispitivanja u zatvoru bili su mu predočeni transkripti njegovih telefonskih poziva i mejlova, pribavljeni preko “centra za monitoring” kojim se vrši nadzor internet i mobilne komunikacije. Libija nije imala više od sto hiljada korisnika interneta, ali je ipak je bila opremljena tehnologijom za praćenje. Gadafi je, u vreme dok je bio prijatelj Zapada, već opremio centar za praćenje u Tripoliju, koji je registrovao komunikaciju internetom, a opremljen je uz pomoć firmi iz Francuske i Južne Afrike. To mu, istina, na kraju nije mnogo pomoglo. I druge arapske zemlje zahvaćene nemirima požurile su da uspostave takvu vrstu kontrole, a firme iz Amerike, Kanade, Evrope i Kine, rado su im je obezbeđivale. Ispostavilo se tako da je jedna britanska firma snabdela egipatsku tajnu policiju opremom za praćenje internet komunikacije. Šerif Masur iz organizacije Fridom haus Bi-Bi-Siju se požalio na kontrolisanje interneta i zaključio da je aktivistima za ljudska prava već dovoljno teško da se nose sa pritiscima vlada, ali da nisu očekivali da će morati da se bore i sa softverskim kompanijama. A britanski ministar inostranih poslova Vilijam Hejg na optužbe da iza svega stoji jedna tamošnja kompanija odgovorio je da je izvoz softvera još u sivoj zoni i da je to vrsta trgovine koju je i dalje teško kontrolisati. I u tome je u pravu. Tržište za praćenje kretanja u sajber prostoru vredno je milijarde, a kako je ipak reč o najnovijim tehnologijama, pravna regulativa je u zakašnjenju, a nije izvesno ni da se prostor koji je tako širok da pruža bezbroj mogućnosti za manipulaciju uopšte može sasvim regulisati. Izvesno je samo da je vreme privatnih detektiva i doušnika za nama: najpouzdaniji špijuni na planeti nalaze se na vašem pisaćem stolu u vidu kompjutera ili u vašem džepu u obliku mobilnog telefona. Vikiliksovi „špijunski fajlovi“ Krajem prošle godine Vikiliks je objavio i podatke o takozvanim špijunskim fajlovima, o kompanijama koje se bave trgovinom savremenom opremom za praćenje interneta, SMS poruka i mobilnih telefona. Na spisku država, čije su kompanije vodeće u ovom poslu, pored Amerike, Turske i Južne Afrike, našle su se i zemlje poput Francuske, Britanije, Nemačke, Italije, Danske, Holandije, Češke i Mađarske. Nazivajući ovu trgovinu „tajnom novom industrijom”, Vikiliks procenjuje da nju razvija (zasad) 25 država koje trguju i sa „lošim” i sa „dobrim momcima” širom planete. NJihovi klijenti su tajne službe, a na tržištu se nude sistemi koji mogu da uhvate svakog posetioca Fejsbuka, korisnika smartfona ili interneta, naveo je Vikiliks u uvodu u „špijunske fajlove“.