Koktel roka, folka i andergraunda

Beograd je doskora bio poznat po čuvenoj „silikonskoj dolini“, Ulici Strahinjića bana, centralnom mestu burnog noćnog života. U toj prestižnoj ulici formirao se osobeni životni stil nazvan skraćeno „Tri p“: pištolj, pejdžer, pajero, a oko njega i sasvim posebna estetika - sponzoruše, turbo folk, kičeraj. Ali, vremena se menjaju i slika gornjeg Dorćola više ne liči na onu kada su devojke hrabro pokazivale hirurški nadograđene obline i bez imalo stida pristajale da budu pratilje opasnih baja, vlasnika besnih džipova i višegodišnjih robija. Mnogoljudna potkultura iz Ulice Strahinjića bana prilično se osula. Neki su se preselili u zatvor, drugi su „zapalili“ preko, treći su potražili druga mesta za zabavu. Tek, lokali u Ulici Strahinjića bana, u poslednje vreme, prilično su opusteli. Karađorđeva Nešto se, dakle, u noćnom životu Beograda menja. Zabava se iz doline „bluda i šunda“, seli u Savamalu - oko Brankovog mosta, Karađorđeve ulice i Pristaništa. U sasvim drugačije okruženje. Seoba je donela i novinu – novi urbano-kulturološki koncept, te je manje onih sa silikonima i skupim džipovima, a više takozvanih gradskih likova. Naizgled! Poznavaoci prilika noćnog života kažu da je po sredi samo veliko prerušavanje i veliko mešanje. Tube, Mladost, Brankov, Čorba kafe, KC Grad, Mikser, Komunale, Boks, Magacin..., klubovi su i kulturni centri koji bi trebalo da odigraju veliku ulogu u kultivisanju noćnog života prestonice. Ipak, u suštini, zna se gde ko izlazi. U Čorba kafe dolaze rokeri, i tu se sluša stari dobar rok. Biberče je totalni andergraund, a Mladost i Brankov su nešto drugačija priča, kaže za NIN Pero di Reda, di-džej i suvlasnik Mladosti, Brankova i Tube u Savamali: „Klub ‘Mladost’ je orijentisan za biznis klijentelu, ali tu dolaze i umetnici, studenti, svi se nekako nađu i svima je lepo, ima proleterski duh. Čak i ‘Brankov’ koje smo otvorili, napravljeno je za „višu klasu“, skuplji je klub, ciljamo na populaciju koja ima novca. Ipak, koncept je gradski, svira se džez, a gostuju i dobri strani disk-džokeji... Mislim da će Savamala tek u naredne tri godine da procveta, i da Beogradu donese novi sveži dah, kakav je bio pre devedesetih“. Naravno i država bi morala da uradi nešto, priča Pero di Reda, jer „mi ulažemo u program non-stop, pri tom ništa nije isfolirano, sve ima svoj urbano-kulturni nivo, i to je šansa za naš grad“ - i dodaje: „Sve ovo što se dešava u Karađorđevoj je kontraogledalo Strahinjića bana. U klubovima i kafićama na ovoj lokaciji nema ni traga od sponzora i ekipa koje su sedele u „silikonskoj dolini“, osim u Boksu i Magacinu. Savamala je postala moderan gradski epicentar sa kvalitetnom ponudom, kao što je ima Berlin, ili neke druge evropske metropole“. Ipak, nije moguće da je sve to društvo koje se skupljalo na Dorćolu isparilo ili sasvim promenilo svoj ukus. Zato je zanimljivo šta se sa njima dogodilo. Odgovor je komplikovan, jer ne možemo da kažemo da više nema turbo folk kulture. Grand je još uvek najgledaniji... Postoji i stav da silikonska dolina zapravo uopšte nije zamrla, a njega zastupa Maja Atanasijević – poznatija kao Zipa Joma: „Sve što se dešava u gradu suštinsko je oživljavanje „silikonske doline“! Uopšte ne mislim da je ona nestala, već se raširila svuda po gradu, sve je postalo Strahinjića bana. Svi ti izrazi, tipa cool, gradsko sve se toliko izmešalo i svi džiberi su ih prihvatili. To ne treba da čudi, jer ih ima, džibera, i u političkom životu, kao i u poslovima kojima se bavim – modom i klabingom. Ne govorim to kao laik, jer za sebe mogu da kažem da sam noćna kraljica grada Beograda, i na grobu će mi pisati ‘volela je da izlazi’, devedesetih sam i sama držala kafanu, ali ne seljačku, već gde je izlazila beogradska ekipa. Kada kažem beogradska ekipa ne mislim na ‘beofašizam’ i samo na ljude koji su rođeni ovde, već one koji osećaju grad onakav kakav jeste. Jako sam ljuta, sada kada izađete u grad, „socijalni raj“ ubija, naročito nas koji znamo šta je pravo beogradsko zezanje. Ono što je trulo u zemlji, to je trulo i u klabingu“. RENESANSA Logično je da truleži ima, uvek će je biti, ali ono što je potrebno da bi se Beograd što pre regenerisao od kojekakvih estetskih bljuvotina i kakofonije, je kulturološka renesansa. Pero di Reda kaže da je Savamala odličan prostor za „kulturnu dekontaminaciju“ a Mikser i KC Grad su dobri primeri kako bi mesta za izlaske trebalo da izgledaju: „Iako nije klub, Mikser je kulturološki projekat koji predstavlja ne samo Savamalu, već i Beograd, gde se šansa daje novim dizajnerima, bendovima, disk-džokejima..., kao i KC Grad, koji ima ultragradsku kulturnu priču. Na taj način mladim ljudima je data mogućnost da upoznaju i drugu vrstu provoda“. Zipa Joma, međutim, uopšte ne vidi nikakvu renesansu: „Kada odem u neki od klubova na Savamali srećem ljude koje ne bih želela da vidim u životu. KC Grad, pa Karaoke, pa ko zna koji narodnjački klubovi pored, pa to je prava prostitucija. Mi nemamo jednu ulicu gde je svuda dobra muzika, gde su ljudi normalni, sve je postalo veliki splav. Ima tu i onih koji se trude, Pera se trudi, Marko Nastić, ali ja mislim da to nije dovoljno, i da je Beograd puk’o, sa ili bez Savamale“. Da ima istine u tome da je Beograd i pored raznorazne noćne klabing ponude puko, ide u prilog i to što se ne može sa sigurnošću reći ko je zapravo gradski, a ko džiber tip. To za NIN komentariše Tijana Jovanov, kreatorka: „Današnje trendove ne mogu da ocenim. Kada sam bila mlađa znalo se džiber si ili gradski tip, znam da je ta kategorizacija užasno grozna, ali je bilo poznato ko gde izlazi. Danas je potpuno sivilo, takozvani seljaci se jako dobro kamufliraju, kroz odevanje posebno. U klabingu se dešava ono što se događa i u Grandu, ona deca su obučena kao rokeri, a zapravo prvi će da osude rokere. Ranije se znalo ko sedi u Strahinjića bana, a ko na primer u Idiotu. Sada gde god da odem vidim iste ljude, čini mi se da se sve pomešalo. Kada se otvori neko mesto, na primer Mladost u Karađorđevoj, deluje super, a sada kada odete vikendom, videćete one ljude koji dolaze sa nekih splavova, s one strane mosta“. Tragovi iz „silikonske doline“ se vuku ka Savamaloj, i nemoguće ih je tek tako izbrisati. Ipak, Beograd ima uslove ali i šansu da poput Berlina napravi jedan kutak za sve neisfolirane ljude željne kvalitetne muzike i dobre zabave. Ali to je proces. I tiče se koliko zabave toliko i širih promena u društvu. Kad se, na primer, Zemlja gruva bude privatno slušala više nego Ceca, verovatno će nam i zabava biti drugačija. Praziluk i „dior“ Proteklih godina došlo je do žestoke kamuflaže takozvanih seljobera. To je primetila i naša sagovornica Tijana Jovanov: „Najveći je problem što su fenseri, seljoberi, pomešani sa rokerima, darkerima, ne zna se ko je ko, jer se seljoberi dobro kamufliraju. Isto je i sa muzikom, ljudi vole i alternativnu muziku ali i Ledi Gagu, sve to je jedan veliki fenomen“. A na scenu je došla i klabing prostitucija, kaže Zipa Joma: „A ona je dovela džibere u centar pažnje. Mislim da ne postoji mesto u Beogradu, klub, kafić, a da nema makar jednog džibera unutra. Oni ne znaju šta je izlaženje, šta je di-džej, ne znaju da se poruke ne kucaju na dance floor-u, to je problem mlađih generacija. Ima i divnih primeraka, ali u suštini većina je jeziva. Ubija me mas-popularnost devedesetih, koja nije izašla ni iz klubova. Praziluk viri iz „diora“, jednom džiber, zauvek džiber“.