Šok za sistem

To važi za knjigu Vladana Radovanovića (1932) sa nazivom Projektizam. Ovo delo nije značajno samo po tome što izlaže autorov koncept projektizma koji je on razvijao decenijama. Posebnu pažnju zaslužuje deo knjige u kome se kritički analizira fenomen umetničkog konceptualizma. Radovanović, sa svojstvenom serioznošću, osporava status umetnosti koji se pridaje tom fenomenu „prevratničke“ neoavangarde iz poslednjih decenija minulog veka. Smelost takvog poduhvata meri se time što se tzv. konceptualna umetnost danas smatra klasičnom tekovinom antitradicionalističkog reformizma na kome se temelji „nova umetnička praksa“ koja je izrodila ideju „druge umetnosti“. Po Radovanoviću, konceptualizam je neprimeren umetničkoj teoriji i praksi zato što se, po definiciji, odnosi na opšte pojmove koji ne postoje izvan predstava u našem mišljenju. A puke predstave se ne mogu smatrati umetničkim delima. Radovanović se tu suprotstavlja DŽozefu Kosutu koji je tvrdio suprotno – da je predstava o delu koja prethodi kreaciji stvaralački samodovoljna, tako da realizacija dela može da izostane. Ono se može zameniti konceptom kreacije... Praksa koja se razvila iz Kosutove teoreme, prema Radovanoviću, ima svojstvo kvazi ili metaumetničkog aktivizma koji potvrđuje Bodrijarovu tezu o simulakrumu – podmetanju umetnosti nečeg što nije njeno. U svojoj definiciji, Radovanović je nedvosmislen: pravo umetničko delo jeste produkt ostvarene, otelotvorene stvaralačke ideje... Kada bi Radovanovićeva kritika umetničkog konceptualizma bila prihvaćena, moralo bi da usledi veliko čišćenje galerija i muzeja od surogata umetničkih kreacija. Ako do toga ne dođe, to neće biti zato što Radovanović nije u pravu, već stoga što se respekt prema konceptualističkim tvorevinama ukorenio u svesti kulturne populacije. Zamislite kako bi bilo moguće ubediti današnji svet da Dišan, Bojs, Dibife, Manconi, Andre – nisu umetnici?