Prosta farsa

Ono što na kraju dobijete, i tu leži paradoks ove predstave, uglavnom je poletna farsa na račun nadrilekarstva i alternativne medicine. Marković pisac se više-manje verno drži činjenica bizarnog slučaja doktora Dabića (u komadu Dragića), karikira ih i pravi još bizarnijim ali pri tom pazi da se ni u jednom trenutku ne udaljava previše od zvanične verzije (parafraziram „samo nekoliko od nas iz službe zna da si ovde“, „nova vlast i ne zna da te krijemo“). Vrlo brzo činjenica da je upravo ratni zločinac preuzeo identitet doktora Dragića postaje skoro pa irelevantna, te pratimo prostu farsu koja počiva na mehanici zamene identiteta, gde bi više-manje bilo sve isto i da je naš junak u prethodnom životu bio na primer ložač. I tako sve do pred kraj, kad nas kroz niz scena (od kojih svaka za sebe ima težinu završne) autor-reditelj podseti da je simpatični doktor u stvari nekada uradio „nešto strašno“. To „strašno“ se samo pominje - niti se vidi, niti nagoveštava u energičnoj igri Dragana Petrovića. I ostatak glumačkog ansambla u okviru jednostavnih mizanscenskih zadataka ne pokušava ništa više sem da nasmeje publiku, uvek i svim sredstvima. To i uspevaju, i to u priličnoj meri, tako da ne sumnjamo da će Doktor D postati ono što se naziva hit predstavom.