Priča o deci koja su pojela svoju revoluciju

Ne znam koja je godina, koji dan, u kom sam to gradu i u kakvoj noći sam se probudio. Ne znam zbog čega sam ovde, zašto nosim transparent na kojem je ispisano nečije ime. Niti kuda sam se zaputio. Znam samo da sam se našao na ulici, u sparnoj noći koja je mirisala na pepeo. Krenem napred, napamet, kao progonjena zver, otvorim usta da viknem iz sveg glasa, ali sebe ne čujem. Osvrnem se, ne čuju me ni drugi, svi prolaze kao da ne postojim, kao da sam utvara. Probam još jednom – isto! Zađem u neku ulicu i odjednom se zateknem usred okeana od ljudi – marširali su u nepoznatom pravcu. Asfalt je podrhtavao pod koracima hipnotisane gomile. U batu njihovih đonova osetih nešto svoje, neku neobjašnjivu bliskost – potisnuti bes naroda koji kulja kao vulkan pred erupciju. NJegov sam deo. Mikron. Frejm. Ja sam besić velikog besa! Kolona se prostirala duž čitavog bulevara. LJudi su se gurali, skandirali, dahtali i stenjali jedni iza drugih. Od tog huka prostruji mi krv u venama i ja – kao po nekom unutrašnjem diktatu – postadoh deo talasa od tela koja se njišu. Probijam se kroz gužvu i zurim u njihova izbezumljena lica koja uzvikuju imena. Ne čujem čija, ali pokušavam da im pročitam sa usana. Ne uspevam, stiskaju me sa svih strana. Umalo sam završio pod nogama šetača zbog suzavca koji je grizao oči i cepao nozdrve. Jedna devojka pruži mi platnenu maramu da ne udišem otrov. Nisam stigao da joj vidim lice, brzo ga je prekrila, ali sam uspeo da upijem njene zažarene zenice, uprte u zgradu s koje se vijorila zastava. Odlučno sam potrčao ka vrhu kolone. Zgrada je gorela. Dim je kuljao s drugog i trećeg sprata, a kroz prozor su leteli nameštaj, slike, fotelje, stolice, lusteri... Svet je podivljao i straha više nije bilo. Samo ludački nagon da se u ovoj noći nešto važno reši. Na dugačkim stepenicama ispred zgrade, između spomenika razjarenih konja, stajala su dva muškarca i mahala rukama prema ulazu. Jedan je urlao u megafon. Lica im nisam dobro video, malo zbog dima, a više zbog poze – nazirao sam samo profile. Govornik je bacio megafon i rukom nas pozvao da uđemo u zgradu. Rulja je kao jedan krenula na njegov znak. Moram da se probijem, pomislio sam. Bacio sam onu maramu koju sam zadihan ubalavio od pljuvačke i krenuo ka njima, odlučan da im nešto kažem mada ne pamtim tačno šta. I dalje su stajali na stepenicama, činilo mi se kao da se prepiru. Sad je trenutak, pomislio sam. Priđoh im s leđa i uhvatih bližeg za rame, a on se okrenu u grču, uplašen za svoj život. Prepade me njegovo poznato lice. Moje! Bio sam deset godina mlađi. Pogledao me je s nekom sumnjom, prezrivo, i snažno me gurnuo. Uspeo sam da se zadržim, da izbegnem pad, ali sam bio siguran da su razjareni konji od kamena oživeli. I da će nas pregaziti. Sve.