Duplo dno

U pravu je predsednik Srbije Boris Tadić kada kaže da nijedna kriza nije trajala beskonačno. Zato valjda i ekonomska kriza, koja u Srbiji traje već tri i po godine, ima kraj. Samo se on još ne nazire. Tadić, doduše, veruje da će stvari krenuti nabolje „do kraja ove, ili bar početkom naredne godine“. Ovoga puta procena predsednika Tadića identična je mišljenju američkog nobelovca DŽozefa Stiglica, koji je kraj 2012. i početak 2013. označio kao mogući rok za okončanje globalne krize. Jedina razlika je što je Tadić pre nekoliko dana rekao ono što je Stiglic tvrdio još u januaru 2009! Dakle, pre 38 meseci, kada je većina ovdašnjih zvaničnika uporno ponavljala da će kriza zaobići Srbiju ili čak da je ona naša razvojna šansa. Dodatni problem je što ključni ljudi u Srbiji očito iz krize nisu izvukli valjane pouke. Da jesu, premijer Mirko Cvetković ne bi 6. marta na Biznis forumu na Kopaoniku, „srpskom Davosu“, izjavio da „pred nama vidi svetlu budućnost“. I sigurno ne bi pred više od 500 ekonomista, biznismena, bankara i predstavnika diplomatskog kora pokušao da objasni kako je njegov kabinet bio uspešniji u borbi protiv krize od vlada mnogih zemalja regiona. A kada već nije hteo da odustane od te „avanture“, nije smeo da koristi samo pažljivo probrane podatke, po kojima ispada da su u borbi protiv krize od 2008. godine, gle čuda, od Srbije bile uspešnije samo Makedonija i Bosna i Hercegovina! U protekle tri godine, naime, Makedonija je uspela da poveća bruto domaći proizvod za tri odsto, u BiH je stopa rasta u tom periodu bila nula, a u Srbiji je BDP smanjen za oko 0,7 odsto. U ostalim zemljama je pad bio mnogo veći. U čemu je onda problem? U tome što je premijer Cvetković „mudro“ prećutao da je najmanji pad ostvaren upravo u državama u kojima je i najmanje učešće izvoza u BDP-u. Posledično, države sa većim izvozom će se mnogo brže oporaviti kada se okonča globalna kriza. A Srbija će nastaviti da tapka u mestu. Za većinu ekonomista sporan je i drugi parametar, na osnovu koga je premijer zaključio da je Srbija prošla bolje od većine drugih zemalja regiona. Cvetković je jednostavno sabrao sve direktne strane investicije i taj iznos podelio sa brojem država. Tako je ispalo da su samo Rumunija i Bugarska bile bolje od Srbije, koja je sa dve milijarde dolara lane bila iznad proseka. Osim što takvu računicu niko ne koristi za ozbiljne analize, mnogo veći problem je što ona ništa ne pokazuje. Pre svega zato što za budući BDP, zaposlenost, pa i priliv novca u budžet, nije nimalo svejedno kada strani investitori ulože 1,2 milijarde dolara u izgradnju novih fabrika i kada Delez toliko plati za kupovinu Delta Maksija. Za neke ekonomiste takva poređenja imaju smisla koliko i analiza kako će Putinove suze uticati na kamatne stope. Zato možda jedini tračak nade može biti priznanje zvaničnika da su i oni konačno shvatili da će ova kriza imati „duplo dno“ i najava premijera da će kao ministar finansija ograničiti neke vidove potrošnje kako manjak u budžetu, do izbora nove vlade, ne bi probio okvir dogovoren sa MMF-om. Bez toga kriza u Srbiji neće imati „duplo dno“, već dno dna.