Srećan ko spava

Dubravko Kolendić, Sandra Petrušić Gotovo u isto vreme, sa nekoliko strana Zemljine kugle, stigla su upozoravajuća istraživanja o nesanici kao jednoj od najvećih pošasti 21. veka. Saznali smo da bar trećina populacije ima učestale epizode besanih noći, a da 17 odsto ima ozbiljnih problema. I da je razlog za to, bar u polovini slučajeva, psihološke prirode. Stres, anksioznost i depresija su nastupili kao odgovor na moderno neonsko doba, svetsku ekonomsku krizu i na strah od gubitka posla, a postalo je normalno da insomnija teže pogađa ljude u noći između nedelje i ponedeljka, uoči otpočinjana nove radne nedelje, nego uoči venčanja. Sve to se, naravno, odrazilo na druge sfere života. I to u kontekstu širem od onog koji stalno ponavlja Jirgen Culi, vodeći nemački stručnjak za insomniju i šef čuvene Laboratorije sna u Regensburgu: „Premalo sna nas čini debelim, glupim i bolesnim“. Jer nas premalo sna čini i opasnim i po sebe i po druge. Saobraćajna policija je izračunala da je samo u SAD dremanje za volanom ili spavanje uzrok za najmanje 100.000 nesreća u kojima pogine oko 1.500 ljudi. Međutim, uz svu alarmantnu statistiku bilo bi pomalo neodgovorno reći da je nesanica bolest savremenog doba. Posmatrano kroz istoriju, ona je poznata najmanje nekoliko hiljada godina. Najstarija priča o njoj, i prva koja je prikazala nacionalnog junaka koji pati od insomnije, jeste Ep o Gilgamešu iz 2700. p.n.e. Nesanica se pominje i u Odiseji, a njom se oko 350. godine p.n.e. bavio Aristotel. Sve je interesovao isti problem – zašto spavati kada bi čovek imao mnogo više vremena bez toga i zašto je nefunkcionalan ako to pokuša da sprovede. Odgovor na to pitanje možda najbolje definiše američki istraživač u oblasti spavanja, Allan Rechtschaffen: „Ukoliko spavanje nema apsolutno vitalnu funkciju, onda je to najveća greška koju je evolucioni proces ikada napravio.“ Ako se radi o tako starom problemu, onda se nameće pitanje zašto nam je baš sada toliko interesantan? Iz jednostavnog razloga – nesanica je postala skupa za savremenu ekonomiju, a to je daleko važnije od viševekovnih muka na relaciji pacijenata i lekara, kao jedinih zainteresovanih strana. Izračunato je da poslodavci u svetu godišnje za zdravstvenu zaštitu zaposlenih koji imaju probleme sa spavanjem gube oko 3.200 dolara više nego za one bez tih tegoba, a da samo američka industrija svake godine izgubi oko 150 milijardi dolara zbog radničke nesanice. Problem je utoliko veći kada se zna da se nesanica ne percipira kao bolest, tačnije, sami poslodavci ignorišu njen uticaj na gubitak produktivnosti, a radnici su prinuđeni da dolaze na radno mesto gde zbog premora i nedostatka koncentracije imaju slabiji učinak. Češće žene nego muškarci i češće visokoobrazovani od radnika. RAČUNICA I to nije kraj - priča o neproduktivnosti ne završava samo na onima koji rade, već se proteže i na one koji bi tek trebalo da rade – učenike i studente. Pedagoški fakultet u Hajdelbergu je u februaru ove godine prezentovao istraživanje obavljeno nad 1.500 učenika, u kojima je testirao njihove navike i probleme sa spavanjem. Ustanovljeno je da što je osvetljeniji kvart u kome žive, to kasnije odlaze u krevet, a da se dostupnost kompjutera i televizije reflektuje na sličan način. Rezultat je dremljivost u školi, smanjena pažnja, lošiji školski uspeh i veoma pogrešan način lečenja problema – povećanim konzumiranjem kafe i droga. Bar tako tvrdi Kristijan Folmer, koji je vodio istraživanje. Sa rastom problema raslo je i interesovanje za njegovo rešenje, tako da su širom sveta otvorene institucije koje se ozbiljno bave istraživanjem sna (nesanice). Samo u Nemačkoj, na primer, ima više desetina klinika koje su cele ili delimično posvećene izučavanju poremećaja spavanja. I Srbija, verovali ili ne, ovog puta nije ostala na repu događaja – 2010. je pri Klinici za neurologiju KCS Beograd dobila Centar za epilepsiju i poremećaje spavanja sa sobama koje su opremljene kamerama i mikrofonima da bi se pratile aktivnosti bolesnika. I u kojima se u proseku leče dve do tri osobe nedeljno. Ali da li je to dovoljno i da li smo kao država ozbiljno posvećeni traženju uzroka i rešenja, ali i proceni štete? „Naša zemlja ozbiljno pristupa lečenju problema nesanice. Ono se odvija u saradnji psihologa/psihijatara i neurologa. S druge strane, sistematske studije ovog poremećaja se ne izvode, a bolja organizacija i šira mreža institucija koje se bave poremećajima spavanja je preduslov koji se mora obezbediti. Podaci o nesanici u Srbiji se zasnivaju na iskustvu lekara a trebalo bi ih dopuniti posebnim ispitivanjima (makar anketama) koja su posvećena ovom problemu. Kao i u zemljama koje ovoj problematici posvećuju više pažnje, posledice nesanica su vidljive u našem svakodnevnom životu. Iako nema egzaktnih ispitivanja, često smo svedoci pisanja novina o saobraćajnim udesima u kojima je vozač iz nepoznatih razloga skrenuo na levu stranu puta.” Zapravo, najčešće se radi o posledicama nedovoljne ispavanosti. Ekonomska šteta je u našim uslovima možda manje saglediva, ali se smatra da odsustva sa posla, saobraćajne nesreće, nesreće na radu sa odgovarajućim socijalnim i finansijskim posledicama, predstavljaju oblast sa najvećim kapacitetom za ostvarivanje ušteda. Ipak, ostvarenje ovakvih ambicija zahteva visoko uređen medicinski sistem“, kaže neuropsihijatar i somnolog Centra za poremećaje sna dr Slavko Janković. Da nemamo jasne pokazatelje svedoče psiholozi i psihoterapeuti koji se ovim problem bave u praksi. Po broju pacijenata koji im dolaze da bi tražili pomoć zbog nesanice oni ne mogu da tvrde da je broj ugroženih pacijenata veći. Međutim, to ne znači ništa jer većina njih se tim poslom bavi poslednju deceniju ili dve, dakle u periodu kada je malo ko imao privilegiju da bezbrižno spava. Takođe, nesanica je često samo prateći problem depresije. Šta to znači objašnjava Radmila Grujičić, psiholog: „Broj klijenata sa kojima radim na problemu nesanice nije povećan, ali je povećan broj ljudi sa depresivnošću, a nesanica uvek prati ovaj poremećaj. U zemlji kakva je Srbija, gde je novac problem svima bez obzira na to iz kog su sloja, to je normalno.“ STRES Svakako bi bilo interesantno u našoj zemlji sprovesti studiju u kojoj bi se analizirali psihički i emotivni poremećaji, koji su posledica ratova i sveopšteg stanja u regionu u poslednjih dvadesetak godina i proveriti da li su na istorijskom maksimumu od kada ih tretira moderna medicina. I razmisliti da li bi bilo korisno i usvojiti neku nacionalnu strategiju za rešenje problema osim one da se sedativi više neće izdavati bez procedure zbog koje bi i nekom sa jakim snom zatrebao bensedin. Tačno je da su mnogi samostalno i bez konsultacija sa lekarom uzimali antidepresive i lekove za spavanje, što je mnogima dodatno pogoršava situaciju, ali time problem preterane medikalizacije nije iscrpljen. Mnogi koji su se za pomoć obratili lekarima lečenje su završili na sličan način – uz gomilu lekova i minimum psihoterapije. Na taj problem upozorava psiholog Radmila Grujičić: „Nesanica obično ide u kompletu sa depresivnošću i ona je uvek produkt stresa koji osoba trpi, ako nije u pitanju zdravstveni već psihološki problem. Kada traje predugo i u kontinuitetu, ljudi uglavnom ne pokušavaju sami da je reše uzimanjem lekova, već traže pomoć i prva vrata na koja ulaze jesu ona kod psihijatra. Ali ono što je kod njih praksa, a što ja mislim da nije u redu, jeste to što prvo prepisuju lek umesto da pre toga detektuju problem koji izaziva nesanicu. Često je tim ljudima, posebno kada su mladi, daleko više potrebna podrška nego tablete za spavanje. Potreban im je psiholog, ali je pitanje da li znaju da im on može pomoći, da li imaju novca za to, da li je neko dostupan u njihovoj sredini i da li su spremni da idu na terapiju, posebno u malim sredinama gde su predrasude prema toj vrsti pomoći jake.“ Jedini način na koji bi u Srbiji ovaj problem mogao da se prevaziđe jeste kada bi se rešavanje problema nesanice, kao i poremećaja spavanja uopšte, organizovalo na nacionalnom nivou sa planom ostvarenja u narednih nekoliko decenija. „Lečenje nesanice samo lekovima je neadekvatno i nedovoljno, i najčešće ostavlja problem nerešen“, upozorava dr Janković, i dodaje da se u ovom trenutku lečenje oslanja na rad psihijatara koji nisu striktno specijalizovani za ovaj problem, a laboratorija spavanja koje su u stanju da egzaktno ispitaju problem je izuzetno malo. A da bi država ovaj problem imala razloga da prihvati kao nešto što iziskuje intervenciju, morala bi i da ga oseti. A to se neće dogoditi pre nego što oživi ekonomija jer je to jedini način da neko primeti da sanjivi i nefunkcionalni radnici koštaju više od ulaganja u borbu protiv nesanice. Fatalna porodična insomnija Jedan od najdramatičnijih slučajeva nesanice zabeležen je u Bolonji. Italijanski inženjer se svake večeri, nedeljama, mučio da zaspi dok na kraju nije počeo da pada u neku vrstu kome na radnom mestu. Taj „predah“ je imao oko tri meseca, nakon čega je u potpunosti prestao da spava. Počeo je da mršavi iako je jeo više nego uobičajeno, skočio mu je krvni pritisak, srčani ritam je bio krajnje nepravilan, znojio se nekontrolisano. Non-stop su ga pratili lekari univerzitetske klinike u Bolonji, ali ništa nisu uspeli da urade. Oborio je svetski rekord u nespavanju i – umro. Dr Elio Lugarezi, koji je tada vodio kliniku je ustanovio da su mu i majka i sestra umrle prerano i od iscrpljenosti, a da su njegovi preci dva i po veka unazad imali problem sa nesanicom i doneo prvu dijagnozu tog tipa na svetu pod imenom „fatalna porodična insomnija“ (FPI). U međuvremenu je širom sveta otkriveno 50 porodica koje pate od ove nasledne bolesti, uzrokovane genetskom mutacijom. Ustanovljeno je da se ti simptomi nekada javljaju posve spontano, ali da jednostavno ne mogu da otkriju šta im je okidač.