LJubitelj cveća

Graja, dim i uflekani karirani stolnjaci, ponoć odavno prošla; kafanski mikrokosmos u punom zanosu. Još uvek je skupljao hrabrost da krene kući. LJiljana ga je čekala. Večeras će se dogoditi ono što je bilo neizbežno, pomisli i zadrhta... Eksirao je još jednu ljutu i rukom pozvao šefa orkestra. Dok mu je u džep gurao zgužvanu novčanicu, šapnuo mu je dve reči. Uskoro odjeknuše prvi taktovi dobro poznate melodije. Tomina besmrtna. Za LJiljanu. Na tren je zažalio što nije vatrenog temperamenta, pa da tu, pred svima, padne u potpuni dert, zapeva i okruži se srčom. Umesto toga, ustao je polako i nesigurno. Muzika ga je ispratila u hladnu noć. Sneg i mraz oterali su šetače, a pod treperavom uličnom rasvetom presijavale su se pahulje. LJiljana nije nalik ostalima. Ime je savršeno odgovaralo njenoj krhkoj i nevinoj pojavi. Koža kao od najfinijeg porcelana, kosa toliko svetla da se gotovo činila bezbojnom. Pomalo ga je iznenadilo što se uopšte nije batrgala. Druge su se borile, pokušale da se otrgnu. Ne LJiljana. Mirno se, bez ijednog uzdaha, opustila u njegovom stisku. Plakao je od sreće i uzbuđenja dok ju je u naručju nosio ka kolima. Bila je njegova. Samo njegova. Od tada pa do večnosti. Zaključao ju je u podrum. Baš kao i one pre nje. Ali, umesto da krene da vrišti, preti i na kraju preklinje, Liljana je nepomično sedela u mračnom ćošku i nemo čekala njegovu posetu. NJene oči, krupne i okrugle kao u kakve lutke, bile su lišene straha. Kada je prvi put smogao hrabrosti da položi svoje koščate ruke na njen nežni vrat, nije pozivala u pomoć. Samo se nasmešila. Ustuknuo je i istrčao iz sobice, gotovo zaboravivši da zaključa vrata za sobom. Pometen, utehu je potražio u svojoj voljenoj staklenoj bašti. Dočekali su ga toplota i omamljujući miris njegovih lepotica. Prva, Ruža, imala je zajapurene obraze, a riđe lokne poskakivale su joj poput pupoljaka na vetru. Potom Nevena, sa žutom kapom oko sitnog lica. Spomenkine tužne plave oči često su ga pohodile u snovima. Iz njihovih mladih tela i zemlje rodio se novi život, izrasli su najlepši cvetovi. LJiljana će biti prekrasan dodatak kolekciji, mislio je, toj veličanstvenoj simfoniji boja i mirisa. Planirao je da kupi lukovice belih ljiljana i posadi ih na mestu koje je odabrao za njen večni počinak, tu, kraj ostalih. Ali... LJiljana nije bila kao ostale. Alkohol mu je pekao utrobu. Dok je gazio po snegu, sa ljubavlju je pogledao ka blagom mlečnom sjaju staklene bašte, ali se uputio u drugom smeru. Pravo ka velikoj kući u potpunom mraku. Pre nego što je ušao u njenu ćeliju, skinuo je svu odeću. Otključao je katanac i bacio ga zajedno sa ključem na zemlju. Stupio je pred nju potpuno nag, prsa su mu se uzbuđeno podizala i spuštala. Pažljivo ga je odmeravala ispod poluotvorenih kapaka. „Vreme je“, rekao je tiho. „Znam. Čekala sam te“, progovorila je prvi put otkako su se sreli. „Ne plaši se, biće brzo gotovo. I onda ćeš biti slobodan, potpuno slobodan. Obećavam.“ Osetio je da ga noge izdaju, pa je kleknuo da ne bi pao. Usta joj se polako otvoriše i osmeh otkri dva bela špicasta očnjaka. Zaustio je nešto da kaže, ali čemu reči sada. Zatvorio je oči. Halapljivo je zarila zube u njegov izložen vrat. Padoše na zemlju, isprepleteni. Smrt je donela potvrdu onoga što je već duže vreme znao. Ona je samo spolja podsećala na ljiljan... Zapravo je bila dionaea muscipula, venerina muholovka, biljka mesožderka. NJen zubati poljubac konačno mu donese mir za kojim je tako dugo vapio.