Pablikmen

Reklama je u ogromnoj zavisnosti od civilizacijskog razvoja. Kod nas se dugo smatralo da reklama nije pristojna, da je i antidržavna… Sećam se da sam doživeo pravi kulturološki šok kad sam u Trstu video bilborde. Kod nas su, u to vreme, najveće slike na ulici bile čitulje... Slika i prilika Jugoslavija-publika (zavoda za ekonomsku propagandu u inostranstvu Savezne privredne komore) bio je direktor Čeda DŽomba, predratni student književnosti, a posleratni udbaš… Sve je u Zavodu vrvelo od kontraobaveštajaca, ali oni nisu imali pojma o zanatu, niti su znali strane jezike. Zato smo tu bili i mi, školovani pablikmenovi… Moj posao i zadatak bili su turistički materijali vezani za kulturu. Recimo, Dubrovačke letnje igre. Krenem, tradicionalno se održavaju od 1945. godine, pa onda, vrhunske predstave u režiji takvih velikana kao što su Mencl i Bruk, a sve, naravno, pod pokroviteljstvom druga Tita. Tako sam godinama izdržavao porodicu... Na poslu sam diktirao reklame, a pisao romane, na mašini „rajnmetal“ sa dugačkim valjkom za kucanje platnih spiskova… Kod nas je uvek vladao stil otvorenog i vulgarnog zalaganja za neki proizvod i hvaljenje proizvođača od početka do kraja. A to je rezultat primitivnog u nama… Prvi čovek koji se, zaista, bavio kreativnim pisanjem u našem oglašavanju bio je Duško Radović. On je bio čovek na svoju ruku, nepopustljiv i nepotkupljiv. Radio je u ćumezu visine metar i po, u reklamnoj agenciji Borbe, jer niko drugi nije hteo da ga zaposli... ...zbog politike. Jugoslavija-publik je na aukciji maja 2009. godine ponuđena na prodaju. Ne znam da li je prodata. Ali preživela nije. NJen pablikmen je umro nedugo zatim. Majka je Momi dva puta darovala život. Jednom na porođaju. Drugi put na bombardovanju. Spasila ga je svojim telom. Zato je imao da živi dva života. Slikara i pisca. Originalnih stilova i lake ruke. Galantnih na linijama i rečima. Posnih po nagradama. Ali i kaznama. To se, ipak, zove srećan život.