Dalje od predigre

U Srbiji je sve povezano sa politikom - osim političkog kriminala? Sve je političko – osim pozadine ubistva premijera? Da li žestoki momci iz JSO i „zemunskog klana” nisu imali očeve, ili je ipak stvar u tome što te veze ne mogu ili ne žele razotkriti pravne tetke iza kojih su politički stričevi, ujaci i kumovi, oni koji i devetu godišnjicu atentata na Zorana Đinđića nisu obeležili, nego baš proslavili? Ovakva se retorička pitanja, skoro reda radi, postavljaju u drugoj nedelji marta, skupa sa sećanjem na Đinđićevu smrt, taj krvavi dokaz kočenja modernizacije Srbije. Kao doprinos odavanju počasti razni organi nam serviraju svojevrsne godišnje izveštaje. Miljko Radisavljević, tužilac za organizovani kriminal, kao rezultat istrage naveo je to da je optužnica za oružanu pobunu u novembru 2001, koja je bila „uvertira u ubistvo” Đinđića, podignuta protiv Milorada Ulemeka i društva, ali i da je odbačena krivična prijava protiv Vojislava Koštunice i Ace Tomića, šefa vojne bezbednosti, pošto nije utvrđeno da je bilo ko, osim optuženih, učestvovao u pobuni. Naime, advokat Srđa Popović, koji zastupa Đinđićevu porodicu, smatra da je pobuna ključna za utvrđivanje pozadine ubistva, pa je u novembru 2010. podneo krivičnu prijavu protiv devetorice ljudi, među kojima je i nekadašnji predsednik SRJ Koštunica. Po Radisavljeviću, ne može se utvrditi da je u vreme pobune postojala ideja, ili plan, o atentatu, iako su akteri oba događaja isti. Pobuna je pokazala slabosti sistema, pa je posle bilo lako krenuti na samog premijera. Utvrđivanje hronološko-personalne veze liči na otkrivanje tople vode. Uostalom, sam je Radisavljević još u martu 2011. ocenio da je pobuna JSO bila “uvertira za ubistvo” Đinđića. Tada je izjavio da je politička pozadina atentata jedan od prioriteta Tužilaštva i da će u okviru pretkrivičnog postupka u vezi sa ispitivanjem političke pozadine atentata biti saslušan i lider DSS. No, nije. Svakako se time ne zatvara mogućnost različitih interpretacija, uključujući i insinuacije, koje ne doprinose razrešavanju traume u atmosferi koja je samo tražila onoga ko će ispaliti metak. U skladu sa sporošću pravde, možda bi Koštunica mogao da bude saslušan za sledeću, jubilarnu godišnjicu Đinđićeve smrti. Naravno, ako bude volje da se krene dalje od „uvertire”, takoreći predigre. Da li se ovim kupuje vreme, do neke možda naklonjenije političke elite koja će biti spremnija za napredovanje u hronologiji igara, prema samom ubistvu? U kojoj bi se utvrdilo kako je dolazilo do postepenog sklapanja kruga oko Đinđićeve glave, do ideje i plana koji teško da su mogli biti bez političkog kišobrana. (Ili se, recimo, na susretima između faktora DSS i JSO ćaskalo o mačkama?) Izuzimajući direktne organizatore i izvršioce, ispada da su svi nevini, uključujući i one koji su bili u ratu s Đinđićem i kojima je njegova smrt koristila. Cinici bi rekli da je krunski dokaz da Srbija kojom je vladala koalicija na čelu sa DS nije partokratska država to što nije rešena pozadina ubistva njenog predsednika. U međuvremenu kao da je do razjašnjenja pozadine – ili izvora – atentata na Đinđića zaista stalo samo njegovoj porodici.