Dva rivala jedna politika

Predsednik Srbije Boris Tadić raspisao je redovne parlamentarne izbore za 6. maj, čime je otvorena prva izborna trka od uvođenja višestranačja u kojoj se, navodno, neće sukobljavati dve Srbije, naši i njihovi, nacionalisti i Evropejci, jer se u međuvremenu dogodilo nacionalno pomirenje. Jedino još građani i kreatori javnog mnjenja nisu svesni zbog čega treba očekivati još jednu odsudnu bitku, kampanju u kojoj će se stranke boriti do poslednjeg sigurnog birača. Lider glavne opozicione stranke, Tomislav Nikolić, saopštio je da će naprednjaci na izbore izaći pod parolom „Pokrenimo Srbiju“, ali nije jasno sa kakvim će parolama pred birače izaći DS i ostale partije. Jasno je da će građani do izbora učestvovati u svojevrsnom političkom rijalitiju u kojem će oni glasati u prvom krugu, poslovna i diplomatska publika „u drugom krugu“, dok će na kraju novu vlast odlučiti krajnje jednostavno pitanje koje stranke imaju nešto što se zove najveći koalicioni potencijal. Iako je nekoliko dana pre raspisivanja parlamentarnih i lokalnih izbora izgledalo da će građani ovog proleća birati i predsednika države, ta odluka nije doneta, što ne znači da se neće dogoditi naknadno, nakon što stignu neka sveža istraživanja javnog mnjenja ili naprednjaci definitivno odluče da će Nikolić biti kandidat za premijera... U vrhu Demokratske stranke su bili raspoloženi da spajaju izbore jer procenjuju da Boris Tadić još uvek može da povuče mašineriju DS i motiviše jedan broj neopredeljenih birača, kao i da je Tomislav Nikolić u duelima sa njim već izgradio imidž gubitnika, što nikako ne bi bio slučaj u Tominom odmeravanju sa premijerskim kandidatima DS, izmišljenim da „čuvaju vladu dok je predsednik na putu“. Eventualni predsednički izbori samo bi olakšali formiranje očekivane vlade DS, SPS, LDP, jer bi već do drugog kruga Dačić i Jovanović morali da se izjasne koliko im je drag Boris i zavetuju se da sa Tomom ne bi zajedno išli ni na hodočašće kod najdarežljivijih donatora, a kamoli u vladu. ADUTI Ono što se na Glavnom odboru DS opisivalo kao jedan od glavnih aduta, koalicioni potencijal, postao je i glavna prepreka za raspisivanje vanrednih predsedničkih izbora, jer su i LDP i SPS prilično oštro reagovali na računice sa Andrićevog venca. Lider socijalista Ivica Dačić pozvao je predsednika Srbije da odmah saopšti da li će podneti ostavku i podsetio ga da, u slučaju kalkulacije da ostavku podnese naknadno, krajem marta ili početkom aprila, predsedničke izbore raspisuje predsednica skupštine Slavica Đukić Dejanović. Dok je to govorio, na licima nekih funkcionera iz drugog reda video se osmeh, koji kao da je odslikavao čuvenu opasku Vudija Alena: „nikada ne blefiraj blefera“. „Ovo je rezultat tajnih želja Tadića i Nikolića, da podele Srbiju kao slavski kolač. Neće moći“, rekao je Ivica Dačić i najavio da će se kandidovati ako do predsedničkih izbora dođe. Ali se ponašao kao čovek koji je nekako uveren da do tih izbora neće doći, kao i da će se njegove ruke naći na slavskom kolaču posle izbora. Lider socijalista je, još jednom, vešto pokazao da nije nikakva ruža na Tadićevom reveru (ili je, kako tvrde neki opozicionari, samo glumio tvrdog momka pred sopstvenim biračima) i prebacio loptu naprednjacima, sumnjičeći ih da samo fingiraju sukobe i ujedno pripremajući teren za opstanak koalicije sa Tadićem pod radnim naslovom „bolje mi nego naprednjaci“. Naprednjaci tek treba da prelome da li će u kampanju ući sa porukom „svaki glas za Dačića, Palmu i drugove je poklon za Tadića, Čanka ili Čedu“, ili će ipak ostaviti otvorena vrata za pregovore sa Dačićevom trojkom, koja bi mogla da iz izbora izađe čak i sa premijerskim mestom. Iako su analitičari skloni da govore kako su naprednjaci u kampanji od osnivanja te stranke, Nikolić i Vučić znaju da sada igraju glavnu utakmicu od kada su počeli da se bave politikom, kao i da će teško preživeti još jednu pobedu, koja se pretvara u poraz jer nisu u stanju da nađu partnera, a i strani ih ambasadori ne vole. Zato će im u kampanji biti glavni cilj da ubede neopredeljene, kao i čitavu armiju poslovnih, intelektualnih preletača, da su oni ti koji dolaze, a strane posmatrače da ih puste da se uvere da zgrada u Nemanjinoj nije nikakva fatamorgana. Demokrate imaju bolje početne pozicije, iako vlada Mirka Cvetkovića nije slična vladi Mirka Marjanovića samo po tome što je izdržala pun mandat, već je imala i slične rezultate. Razloge za optimizam u centrali DS treba tražiti u pomenutom koalicionom potencijalu, koji će se verovatno ispostaviti kao presudan, ali i u ekonomskoj i medijskoj superiornosti nad naprednjacima. Glavna opasnost za demokrate je sve veći gubitak kompasa, opijenost jedva postojećim uspesima i hiperprodukcija dobrih vesti, što čitav marketinški projekat dovodi do pucanja. Jedan od sagovornika iz vladajuće koalicije, koji je bio ubeđen da će Tadić izaći na izbore sve dok manje stranke nisu digle glas, uveren je da bi Tadić mogao da bude pokrovitelj stvaranja nove koalicije ali ne veruje da će krajem godine moći da okupi 50,01 odsto birača. „Političari i politike se troše kao svaka druga roba, a posebno političari sa slabim rezultatima“, kaže republički funkcioner, koji često govori o Vladi oštrije od opozicije. MANDATAR Da je sasvim realna opasnost da birači kazne preteranu maštovitost spin doktora pokazuje čitav niz propagandnih akcija ili izjava, od „opraštanja“ računa za struju, preko poruka da među nezaposlenima ima dosta „foliranata“, do antologijske inicijative da će, ako pobedi, prepustiti zgradu Predsedništva Narodnom muzeja. DS pred sobom ima neugodan izbor premijerskog kandidata, jer bi baza želela da to bude neko od potpredsednika, dok bi lider DS želeo da to bude neko formata i navika Mirka Cvetkovića, samo što će sve potencijalne kandidate pustiti kroz medijskog toplog zeca pa izabrati onog, ili onu, ko ima najmanje negativnih poena. Do novinara je posle Glavnog odbora stiglo to da najveću podršku ima Đilas, ali da on ostaje pri stavu da bude gradonačelnik, dok bi mesto premijera prihvatio samo kada bi dobio odrešene ruke, a ne da bude politička figura. Pre nego što odluka bude doneta, stranka bi morala da objasni zašto joj nije kandidat Mirko Cvetković, ako je već zadovoljna radom njegovog kabineta, a Dinkića izbacila iz Vlade zato što je rušio njegov autoritet. Na drugoj strani političke arene nalaze se obećanja glavne konkurencije o 100 milijardi evra, kao i niz kadrovskih osveženja za koje ni sami ne mogu da se sete u kojim su strankama bili. Ukoliko ostanu najpopularniji među biračima do Đurđevdana i zabeleže ubedljivu pobedu, naprednjaci će morati da ubede strane ambasadore da dopuste koaliciju sa DSS, iako su velike šanse da ta stranka i ne bi ulazila u koaliciju koja bi zavisila od Brisela ili Vašingtona. ENIGMA Kao posebne izborne enigme nameću se URS i SRS: oko Dinkića je već postignut konsenzus, a posebno u vladajućoj koaliciji, da ga treba ostaviti van parlamenta, što im Dinkić nikako neće oprostiti ako pređe cenzus. Radikali će gotovo sigurno biti u parlamentu, ali će njihovo delovanje ostati velika misterija jer će u novom sazivu vlasnici mandata biti poslanici, a na stranačke centrale. Samo raspisivanje izbora usledilo je nakon što su 11. marta čelnici SPS, osim Mrkonjića, elegantno izbegli da obeleže godišnjicu smrti njihovog lidera Slobodana Miloševića, dok su njihovi partneri 12. marta sa puno pijeteta obeležili godišnjicu ubistva Zorana Đinđića. Možda se zbog te silne koncentracije nesreće u tako kratkom vremenu, 13. marta niko u Srbiji nije setio da je na taj dan umro Ivo Andrić. Setiće se za jubilej. Datumi Jedan od lidera kaže da je odluka da se izbori održe 6. maja doneta jer su socijalisti od početka insistirali da Vlada izgura pun mandat. Đurđevdan je već mesecima bio pominjan kao gotovo izvestan datum izbora, mada se ozbiljno razmišljalo i o 29. aprilu. Presudila je navodno procena da bi znatan broj birača DS i LDP za prvomajske praznike negde otputovao, kao i da među pristalicama opozicije ima više onih koji slave i idu na slave. Ova poslednja procena i ne pije vodu jer će se tog dana i lideri dveju demokratskih stranaka prekrstiti pred ikonom Svetog Georgija, dočekivati slavske goste i čekati vesti sa biračkih mesta. Tomislav Nikolić Poslušni patriota Potcenjivali su ga, govoreći da je neobrazovan i primitivan, čovek osrednjih sposobnosti, koji je sve u životu postigao isključivo zahvaljujući spremnosti da bespogovorno sluša jedinstvenu pojavu srpske političke scene, Vojislava Šešelja. Kritičarima je uzvratio ubojitim činjenicama: ne samo da je, u potpunosti promenivši gotovo dvodecenijski politički kurs, uspeo da sačuva popularnost stečenu pod Šešeljevim „kišobranom“, već i da pomiri uverenje predstavnika Zapada u iskrenost novoustanovljenog „evropejstva“ i ubeđenost birača da njegova nova proevropska retorika služi samo kao paravan za stare nacionalističke stavove i prorusku orijentaciju. Šumadinac, jednostavan čovek iz naroda koji se ne libi fizičkog rada i peče odličnu rakiju, čuvar tradicionalnih vrlina posvećen napretku, borac spreman da se žrtvuje za opštu stvar, patriota koji nikad neće odustati od Kosova – tako bi, prema scenariju marketinških stručnjaka uvezenih sa Zapada, Tomislava Nikolića trebalo da dožive birači. I da, nekako, na osnovu toga i uprkos tvrdnjama konkurencije da je reč o prikrivenom šovinisti okruženom nekompetentnim i osvetnički nastrojenim kadrovima, poveruju da je upravo on taj koji bi trebalo da vodi glavnu reč u donošenju odluka o budućnosti Srbije, pred kojom su mnoge teške ekonomske, političke i socijalne borbe. A ovo su fakti: Nikolić je rođen 15. februara 1952. u Kragujevcu, gde je završio Tehničku školu, i studirao na Pravnom fakultetu. Studije je prekinuo 1971, kad je postao šef gradilišta na pruzi Beograd – Bar. Bio je i tehnički direktor Komunalnog preduzeća „22. decembar“ u Kragujevcu. Jedan je od osnivača Narodne radikalne stranke Srbije, koja se 1991. ujedinila sa Srpskim četničkim pokretom i formirala SRS, sa Vojislavom Šešeljem na čelu. Od 1992. bio je savezni, a potom i republički poslanik. Marta 1998. izabran je za potpredsednika Vlade Srbije. Juna 1999. je podneo ostavku, ali je tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović uredbom sve članove vlade zadržao na funkcijama, pa je do 14. avgusta 1999. bio vicepremijer. Jedini je poslanik koji je učestvovao u svim sazivima Skupštine Srbije od 1992. Tokom pet dana maja 2007, bio je predsednik Skupštine Srbije. Oženjen je i ima dva sina, govori engleski jezik. Obećanja SNS Srbija u Evropi, Kosovo u Srbiji; ulazak u EU, bliska saradnja sa Rusijom, SAD, Kinom, Japanom i zemljama trećeg sveta; vojna neutralnost; Jačanje ekonomije - razvoj poljoprivrede; privlačenje investicija (100 milijardi evra za dve godine koji će biti uloženi u industrijsku zonu od Beograda do Novog Sada i plovni put prema Egeju); pod­sti­ca­nje ma­lih i srednjih pred­u­ze­ća, zapošljavanje, smanjenje zaduženosti države; Borba protiv korupcije i kriminala; Socijalna pravda, vladavina prava; Preispitivanje privatizacija; Selektivno oporezivanje zarada i smanjenje poreza na proizvode i usluge za bebe, hleb, mleko, ulje i brašno; Jeftina i efikasna država. Boris Tadić Samozaljubljeni fajter Potcenjivali su ga, govoreći da je bezidejan i inertan, samozaljubljeni sin uticajnih roditelja, koji je na površinu isplivao isključivo zahvaljujući spletu tužnih okolnosti. Kritičarima je uzvratio ubojitim činjenicama: pod njegovim rukovodstvom, Demokratska stranka ostvarila je ranije nezamislive izborne rezultate i gotovo potpunu vlast na svim nivoima. U zavisnosti od ugla gledanja, tumači srpske stvarnosti danas govore o Borisu Tadiću kao čoveku u čijem kabinetu se donose sve bitne odluke o zemlji, odnosno o Borisu Tadiću kao „kišobranu“ pod kojim se kriju manje-više nekompetentni partijski kadrovi i njihove manje-više promašene odluke i inicijative. Dorćolski fajter koji protivnike izaziva da mu „izađu na crtu“, šmeker koji igra, peva, priča viceve i šarmira sagovornike, empatični psiholog pun razumevanja za svakog napaćenog građanina, patriota koji nikad neće odustati od Kosova, kosmopolita i modernista posvećen razvoju Srbije – tako bi, prema scenariju marketinških stručnjaka, Borisa Tadića trebalo da dožive birači. I da, nekako, na osnovu toga i uprkos tvrdnjama konkurencije da je reč o poslušniku Zapada i zaštitniku korumpirane i nesposobne elite, poveruju da je upravo on taj koji bi i dalje trebalo da vodi glavnu reč u donošenju odluka o budućnosti Srbije, pred kojom su mnoge teške ekonomske, političke i socijalne borbe. A ovo su fakti: Tadić je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu. Diplomirao je u oblasti socijalne psihologije, na Katedri za kliničku psihologiju. Radio je kao novinar, klinički psiholog, profesor psihologije i istraživač u naučnim projektima na Institutu za psihologiju. Učestvovao je u opozicionom radu tokom studija, zbog čega je bio hapšen. Član je DS-a od 1990. Obavljao je funkcije sekretara Glavnog odbora i potpredsednika Izvršnog odbora DS-a, a od 2000. i potpredsednika stranke. Tokom devedesetih, bio je poslanik Skupštine Srbije. U prvoj demokratskoj vladi SR Jugoslavije, 2000, bio je ministar telekomunikacija, a od 17. marta 2003. ministar odbrane Srbije i Crne Gore. Za predsednika DS-a izabran je februara 2004, a na funkciju predsednika Srbije stupio je 11. jula 2004. Govori engleski i francuski jezik, oženjen, otac dve devojčice. Obećanja DS Srbija u Evropi (datum pregovora do kraja godine), Kosovo u Srbiji; četiri stuba spoljne politike – EU, SAD, Rusija, Kina, vojna neutralnost; Jačanje ekonomije – podsticaji poljoprivredi, privlačenje investicija (još jedan veliki proizvođač automobila u naredne dve godine a u narednih nekoliko meseci i nove italijanske investicije „poput Fijata“); pod­sti­ca­nje ma­lih, sred­njih i po­ro­dič­nih pred­u­ze­ća (formiranje razvojne banke), zapošljavanje, smanjenje zaduženosti države; Borba protiv korupcije i kriminala; Socijalna sigurnost, vladavina prava; Razvoj infrastrukture – koridori 10 i 11, ulaganja u energetiku; Revizija neuspešnih privatizacija. Pristalice I DS i NS imaju širok krug pristalica i zalaze u sve socijalne strukture, kaže Đorđe Vuković, programski direktor CeSID-a. Postoje veoma blage razlike u pogledu mesta stanovanja (među biračima DS-a nešto je veći procenat onih koji žive u gradskim sredinama, dok je u strukturi birača NS natprosečno zastupljeno stanovništvo prigradskih naselja). Za DS glasa nešto više žena a nešto je veći i procenat visokoobrazovanih u strukturi birača te stranke. Nešto su značajnije (ali i dalje ne velike) razlike po vrednosnim orijentacijama, a naročito kada je reč o odnosu prema demokratiji i poimanju autoritarizma. Birače naprednjaka karakteriše veće nepoverenje u demokratiju kao poredak (mereno slaganjem sa stavovima kao što je „bolji je jednopartijski sistem“ ili „parlament ne služi ničemu sem za svađe“). Češće ih karakteriše autoritarni sistem vrednosti („čvrsta ruka sve rešava“) dok su pristalice demokrata bliži parlamentarnoj demokratiji. Istorija DS: Deoba razmnožavanjem Demokratska stranka u izbornu utakmicu ulazi sa pozicije gotovo potpune vlasti, koja, međutim, nosi i skoro potpunu odgovornost za stanje u zemlji – a ono teško da se može okarakterisati kao dobro, čak i nakon dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU. Demokratama, naime, pripadaju pozicije predsednika Srbije (i to od 2004. godine), potom funkcije premijera i većine ministara, ali i vlast u Vojvodini, Beogradu i u oko 120 lokalnih samouprava. Stranka nastoji da se pozicionira na levom centru političkog spektra, iako to nije bila njena pozicija tokom čitave burne istorije. Od osnivačke skupštine današnje DS, održane 3. februara 1990, stranka je imala trojicu predsednika: Dragoljuba Mićunovića (do 1994), Zorana Đinđića (1994-2003) i aktuelnog Borisa Tadića. Iz redova DS-a nastalo je još najmanje sedam stranaka, od kojih su se neke, potom, „vratile“ u okrilje originalne stranke (poput Demokratskog centra, čiji je predsednik bio Dragoljub Mićunović, sadašnji predsednik Političkog saveta DS-a). Za predstojeće izbore, DS ugovara koaliciju koja se, u odnosu na savez „Za evropsku Srbiju“, sa kojim je nastupila na parlamentarnim izborima 2008. razlikuje prvenstveno po odsustvu stranaka Mlađana Dinkića i Vuka Draškovića, koje nastupaju u okviru Ujedinjenih regiona i pokreta Preokret. Istorija SNS: Prosta deoba Iako lideri stranke imaju bogato političko i izborno iskustvo, a stranka ima 20 poslanika u Skupštini Srbije (plus još jednog člana poslaničkog kluba u vidu poslanika Dragana Šormaza, bivšeg člana DSS-a) naprednjaci se, zapravo, spremaju za prvi izlazak na parlamentarne i predsedničke izbore. Stranka je nastala u jesen 2008. godine, nakon sukoba Tomislava Nikolića, dugogodišnjeg zamenika predsednika Srpske radikalne stranke sa liderom radikala Vojislavom Šešeljem. Tinjajući sukob je obelodanjen nakon Nikolićeve izjave da će radikali u Skupštini podržati usvajanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, sa čim se Šešelj nije složio. Osim Nikolića i Aleksandra Vučića, bivšeg generalnog sekretara SRS, naprednjacima se pridružio i značajan broj drugih članova i simpatizera radikala. Proevropski zaokret Nikolića i Vučića doveo je u situaciju da se sa ključnim rivalom – demokratama, bore plasiranjem istih ideja, što oni pokušavaju da nadoknade tvrdnjama o svojoj neukaljanosti i spremnosti za odlučan obračun sa korupcijom. Tokom 2011. SNS je formirala koaliciju sa Novom Srbijom Velimira Ilića, Pokretom snaga Srbije Bogoljuba Karića i Pokretom socijalista Aleksandra Vulina. Proces širenja koalicije u predizborne svrhe još uvek traje, a potpis je već stavila Asocijacija malih i srednjih preduzeća.