Pucanje po šavovima

Brže nego što su čak i pesimisti očekivali, samo nekoliko meseci posle okončanja pobune i svrgavanja Gadafijevog režima, Libija polako klizi ka dezintegraciji. Očekivanja da će se posle promene vlasti zemlja postepeno podići na noge i da će, malo pomalo, biti ispravljeno ono što je proteklih decenija rađeno pogrešno, ne ostvaruju se, a podele po regionalnim, plemenskim i klanovskim linijama prete da Libiju potpuno pocepaju. Plemenski lideri proglasili su tako u Bengaziju, drugom po veličini gradu u zemlji, „poluautonomiju” Kirenaike, istočnog dela države koji obuhvata oblast od Sirta u centralnom delu do egipatske granice. Imenovan je savet koji bi trebalo da upravlja ovom oblašću, a na njegovo čelo postavljen je Ahmed al Zubair al Senusi, dugogodišnji politički zatvorenik u vreme Gadafijevog režima koji je i član libijskog Prelaznog nacionalnog saveta. SAMOSTALNOST Kirenaika je drevno ime oblasti promenjeno kada je Gadafijeva vlast krajem šezdesetih preimenovala i tradicionalne nazive drugih delova zemlje. Novopostavljena vlast autonomije zalaže se sada za povratak libijskog ustava iz pedesetih godina, kada je zemlja bila podeljena na tri autonomne oblasti. Od zagovornika autonomije može se čuti da ne žele više da trpe „hegemoniju“ Tripolija i da žele da prekinu marginalizaciju kojoj su bili izloženi u Gadafijevo vreme. Bengazi je objavio nameru da sam vodi većinu svojih poslova, mada vođenje spoljne politike velikodušno ostavlja centralnoj vladi u Tripoliju. Pod poslovima koje bi Kirenaika samostalno vodila pre svega se misli na raspolaganje tamošnjim rezervama nafte. U ovom delu zemlje, gde živi oko 20 odsto ukupnog stanovništva Libije, koncentrisano je oko 80 odsto libijske nafte, što je podatak koji verovatno objašnjava i glavnu motivaciju za proglašenje autonomije. Lider Prelaznog nacionalnog saveta koji u međuvremenu upravlja Libijom, Mustafa Abdul DŽalil, poručio je da neće dozvoliti raspad zemlje i optužio snage lojalne svrgnutom režimu da stoje iza proglašenja autonomije. „Nismo spremni da podelimo Libiju”, rekao je. „Spremni smo da ih sprečimo čak i silom”. Ubrzo zatim hiljade demonstranata izašlo je na ulice da bi podržali centralnu vlast i izrazili protest protiv cepanja zemlje. Kirenaika ipak nije ni prva ni jedina koja je rešila da uspostavi sopstvenu vlast na delu libijske teritorije. Bivši saborci u ratu protiv Gadafijevog režima sada se bore za svoje parče vlasti, ličeći pritom više na mafijaške organizacije, nego na pobedničku ustaničku vojsku. Prošlog meseca je grad Misrata održao sopstvene izbore, bez učešća Prelaznog nacionalnog saveta. Grad koji je pretrpeo strašne gubitke tokom prošlogodišnjih sukoba je na talasu pobede izborio za sebe i posebno mesto u mitologizaciji borbe protiv Gadafijevog režima: borci iz Misrate bili su ključni za osvajanje Sirta, Gadafijevog poslednjeg uporišta, a posle je i telo bivšeg vođe bilo javno izloženo u njihovom gradu. U Misrati su sada preuzeli vlast u sopstvene ruke, ustanovili i bezbednosnu zonu, tako da nije svakome dozvoljeno da uđe u grad. Time je treći najveći grad u zemlji takođe ustanovio neku varijantu autonomije, samo što je nije i proglasio kao što je to učinio Bengazi, pa se oko slučaja Misrate nije dizala prašina. I grad Zintan ima visok stepen autonomije, zahvaljujući tome što su tamo stacionirane snažne vojne jedinice. Ni Zintan nije proglasio autonomiju niti se bavi tom mogućnošću, ali su zato jedinice koje odatle potiču raspoređene na najvažnijim mestima u zemlji. SAMOVOLJA Jedna takva jedinica je, recimo, tek prošle nedelje napustila aerodrom u Tripoliju kojim je upravljala, i predala ga na upravljanje centralnoj vladi. Pre dva meseca na aerodromu je došlo do oružanog sukoba različitih grupa koje su želele da ga preuzmu, ali su zintanski borci nastavili da ga drže pod kontrolom. Oni upravljaju i mnogim institucijama u samom Tripoliju, koje pod kontrolom drže prvenstveno zahvaljujući tome što su dobro naoružani. Razoružavanje bivših pobunjenika nije na vidiku, niti je jasno ko bi to i kako mogao da sprovede. Vlada u Tripoliju nemoćna je da se nosi sa tolikim paravojskama i njihovim ambicijama. Većina ih je očekivala da će po rušenju Gadafija u Libiju sa svih strana početi da se sliva novac, i da će zemlja početi da se ubrzano razvija. To se, naravno, nije dogodilo. Promene idu sporo, a centralna vlast, optuživana zbog te sporosti, zapravo ima veoma malo moći. Istovremeno, sve libijske unutrašnje razlike i sporovi isplivali su na površinu posle decenija tokom kojih ih je Gadafijev režim uspešno gurao pod tepih. Sada već postaju sve glasniji i zahtevi za federalizaciju zemlje, kojima je jedan od glavnih argumenata to što je tokom Gadafijeve vlasti sprovedena potpuna centralizacija. U junu bi trebalo da se održe izbori i oformi skupština čiji će glavni zadatak biti izrada novog ustava. Taj ustav bi, teoretski, trebalo da reši mnoštvo nerazjašnjenih unutrašnjih odnosa, pa i pitanje koje je pokrenuto deklaracijom iz Bengazija - odnosa regiona i podele dobiti od nafte. Stvari na terenu će biti mnogo teže dovesti u red. Gadafi finansirao Sarkozija? Gadafija više nema, ali tragovi koje je za sobom ostavio i dalje vode do zanimljivih otkrića. Tako je francuski portal Medijapart objavio da je imao uvid u poverljivi dokument koji potvrđuje da je pokojni libijski lider 2007. učestvovao u finansiranju izborne kampanje tadašnjeg predsedničkog kandidata, a danas šefa države Nikole Sarkozija. Prema tim navodima, Gadafi je za kampanju priložio ni manje ni više nego skoro 50 miliona evra. Ovo, doduše, nije prvi put da se Gadafi i Sarkozi pominju u ovom kontekstu. Pre tačno godinu dana Gadafijev sin Saif al Islam tvrdio je isto: da je Libija finansijski pomogla Sarkozijevu kampanju. Saif je tada zapretio da će se francuskom predsedniku za podršku koju je davao libijskim pobunjenicima Tripoli osvetiti obelodanjivanjem dokaza koji potvrđuju da je primao Gadafijev novac. Posle se u Libiji desilo to što se desilo, i priča je polako zaboravljena. Sada je oživljena u za Sarkozija najgorem mogućem trenutku: mesec dana uoči prvog kruga predsedničkih izbora, na kojima će imati muku da pobedi socijalističkog protivkandidata Fransoa Olanda.