Čari soliranja

Kada je pre nekoliko godina nemački futurolog Matis Horks objavio da smo pred kolapsom institucije poznate pod imenom brak i da će u budućnosti biti sve više samaca, ozbiljno su ga shvatili samo u zemljama u kojima je problem već postao izražen. Statistika je beležila porast nevenčanih između 25 i 40 godina u Nemačkoj, Švedskoj, Austriji i Japanu, a poslednji popis u Italiji je dao konačno potvrdu – devet miliona samaca u katoličkoj državi u kojoj je porodica do juče bila svetinja su razlog za upozorenje. Naravno, statističari u SAD su se odmah bacili na istraživanja i zaključili da su oni među najugroženijima – 1950. je postojalo samo 9 odsto samačkih domaćinstava i to uglavnom u zemljama gde je bilo mnogo privremenih radnika (dakle kraća faza pre stupanja u brak), a posle popisa iz 2011. taj broj se popeo na 28 odsto. Međutim, Horks se nije zaustavio na tome već je kao i svaki futurolog dao projekciju za naredni period u kom očekuje da će broj samaca porasti za 30 odsto. I da to nije tek puko nagađanje, opet su potvrdili statističari – izračunali su da u velikom broju razvijenih zemalja samci i parovi bez dece predstavljaju većinu u odnosu na klasičnu ili višegeneracijsku tradicionalnu porodicu. I da se status samaca teže menja nego bračni – više se ljudi razvodi od onih koji bi da stupe u brak. O tome da li Srbija prati ovu projekciju, zvaničnih podataka nema. Čekaju se rezultati popisa, ali i kada ih dobijemo pitanje je da li ćemo više znati. Popis ne beleži da li je neko sam zato što je tako odlučio ili zato što su okolnosti radile protiv njegove želje. Pojavljuju se pojedinačna istraživanja koja nas uveravaju da je samački život ipak sve više izbor i barata se sa nekoliko podataka od kojih su najuverljiviji oni koji dolaze od Zavoda za statistiku, prema kojima više od pola miliona muškaraca i žena starijih od 30 godina živi samačkim životom. trendovi A kako to izgleda u stvarnosti, kada se odvojimo od brojki i zavirimo u motive ljudi koji su sami? Jedan broj demografa, sociologa i psihologa je ocenio da je izuzetan rast samostalnog življenja najveća društvena promena koja u svetu gotovo da nije primećena ni ozbiljno istražena. I da je upozoravajuća jer utiče da se trend usamljenosti i izolacije pojača. Za razliku od njih, drugi deo istraživača je rekao - pa šta? Pojavila se tako i gomila istraživanja koja nas uverava da je tako i bolje i prirodnije, a da su ljudi srećniji. Najdalje je u toj tvrdnji otišla studija u američkom časopisu Journal of Marriage and Family u kojoj je prezentovano istraživanje čiji su autori Keli Musik i Larij Bumpasa. Oni su sedam godina pratili živote 2.737 Amerikanaca koji su u početku studije bili samci. Tokom nje neki su ušli u brak, neki ne, a onima koji nisu život je bio naklonjeniji. Bar tako tvrde istraživači uz ogradu da su upravo želeli da pokažu suprotno – da zajednica socijalizuje i stvara mrežu kontakata sa porodicom i prijateljima supružnika čime potpora raste, ali da se u praksi pokazalo da to nije tačno. Oni koji su stupili u brak ne samo da nisu proširili kontakte već su ih smanjili sa ljudima sa kojima su do tada imali: roditeljima i prijateljima. A i nisu se pokazali zdravijim, iako konvencionalna medicina tvrdi da su daleko otporniji na bolesti i manje izloženi moždanom udaru i nekim oblicima kancera. Naprotiv, kažu istraživači, bili su zdraviji samo u početku dok je trajao efekat medenog meseca, a onda su postali depresivni sa smanjenim nivoom samopouzdanja. I sve to im je bio povod da svetu pošalju pitanje (bez da su sami ponudili odgovor) kako to da samci nisu usamljeni i tužni već su puni energije i motivacije i kako to da su supružnici, iako podržani od države i crkve (i kao takvi privilegovani) ponekada jadni i nesocijalizovani. Stručnjaci su ponudili mnogo objašnjenja: da sve veći broj razvoda utiče na porast straha od stupanja u brak, da je došlo vreme kada je karijera postala prioritetna u odnosu na lični život a da je put ka uspehu i mnogo novca lakši bez porodice, ali i da su savremene komunikacije toliko otuđile ljude da je svima draže (i lepše) da sede pred kompjuterom nego sa nečijom familijom... Ali, niko se nije osvrnuo na jedan bitan aspekt – da li su brakovi stvarno podržani od strane države ili je to privid. Jer država je ta koja želi da zarađuje, a to joj mnogo lakše uspeva kada su njeni građani solisti. Ne samo da plaćaju stan, komunalije i benzin (skoro identična svota odlazi na samca u odnosu na onu koja bi bila da ih je dvoje) već su im i dodatni izdaci daleko veći. Britanski istraživači su se ozbiljno posvetili računici i došli do sledećih podataka: za samostalni život godišnje troše dodatnih 1.500 funti u koje ne idu specijalni troškovi poput sastanaka, prevoza ili frizera. A ako se to pogleda objedinjeno dolazi se do sledećeg podatka – godišnje se upriliči 37 miliona samačkih sastanaka na kojima se potroši po 50 funti, a na konto prevoza oni na godišnjem nivou dodaju još 500 miliona. U vreme ekonomske krize i slabe potrošnje samci su pravo blago za države. samostalnost Teško je poverovati da u Srbiji postoji takva računica iz dva razloga: ovde malo ko ima šta da troši bilo da je sam ili u paru. Zbog toga se sa priličnom sigurnošću može reći da samački život u Evropi predstavlja izbor pojedinaca a da je kod nas to samo ponekad. Svi ostali slučajevi su najčešće vezani za nestabilnost i strahove, pre svega od gubitka posla i nemaštine, a da u svetu u kome svaka nadgradnja izostaje ljudi sve intenzivnije žive male živote na relaciji kuća - posao. Samim tim se nameće pitanje da li u Srbiji uopšte možemo govoriti o izboru samoće kao životnom stilu i da li društvo postaje talac divljeg kapitalizma koji nam oduzima i iskonske potrebe ili se, možda, razvija i vid sebičnosti u kom oni koji su uspeli nemaju nameru ništa da dele. „Savremeno društveno ustrojstvo i duh vremena kao da su udružili snage da nam otmu i unište ono najvrednije - fizičko i duševno zdravlje, istinsku bliskost, samoostvarenost... pa i porodicu kao bazu za isporuku svega navedenog. A što se tiče sebičnosti, nije redak slučaj da ambiciozni muškarci i žene, u nemogućnosti da svoju ljubav poklone drugom ljudskom biću, kao utešnu nagradu biraju sebičnost i samodovoljnost”, kaže za NIN Olivera Ptica, trener ličnog razvoja. Slično misle i građani koji se ovim problemom bave na mnogobrojnim internet-forumima: „Danas su mladi ljudi suočeni sa divljim kapitalizmom koji nameće surovu eksploataciju, gramzivost i sebičnost i ne ostavlja ni vremena, ni prostora ni snage za običnu ljudsku toplinu, zasnivanje sopstvene porodice i negu sopstvene dece“, piše u jednom komentaru“. Ali, na tim istim forumima može se videti i osuda onog povlašćenog dela koji ima novac i koji ne želi da narušava svoj komoditet življenjem udvoje, troje ili četvoro. I nekako se kao krivci obično imenuju žene jer su one te koje su odustale od žrtve za porodicu. Zbog toga nam drugi korisnik ostavlja sledeći komentar: „Ne znam nijednog slobodnog muškarca koji kaže da neće da ima porodicu, ali zato znam brdo intelektualki koje to eksplicitno kažu, i praktično sprovode u delo. Nekada su žene u Srbiji od 30 godina života imale iza sebe završenu školu, možda posao, ali sigurno muža i dva deteta. Danas srpska devojka od 30 godina ima završenu školu, a ako ima posao onda je eventualno u otvorenoj vezi, ima svoj FB profil uz koji provodi par sati dnevno, u januaru planira letovanje, u avgustu zimovanje itd...” Ali sviđalo se to nekom ili ne, živeti sam postaje novi životni stil za koji se odlučuje sve više situiranih osoba. I kako (ako) bude rasla ekonomska sigurnost zemlje, uvećavaće se i broj onih koji će solirati u sopstvenom životu. Da je tako opet nam potvrđuju cifre – u Švedskoj postoji 47 odsto samaca, a u Indiji samo tri. Sociolozi to objašnjavanju krajnje jednostavno - samostalni život nam omogućava da negujemo sebe i sopstvenu ostvarenost, možemo da radimo kad hoćemo i šta hoćemo bez da se naprežemo i prilagođavamo nekom. Vraća li nas to na priču o sebičnosti ili ćemo u dogledno vreme naći bolji izraz za to? Upozoravajuće cifre Iako se ne zna koliki je broj samaca u Srbiji, na osnovu nekoliko statističkih podataka možemo da procenimo – veliki. Ono što sa sigurnošću znamo je da se sve manje ljudi odlučuje na brak, a sve više na razvod. Recimo, u Srbiji se 2010. venčalo 35.815 parova, dok je taj broj 1950. godine bio skoro duplo veći - 76.749. Paralelno sa tim raste i broj razvoda (nekada se razvodio svaki osmi, danas svaki peti brak) a bračna zajednica u proseku traje 12,5 godina.