Čudnovati pejzaži

Osamdeset godina od rođenja Leonida Šejke (1932-1970), intrigantnog umetnika i teoretičara umetnosti, koji je stvarao od druge polovine pedesetih do početka sedamdesetih godina 20. veka, bio je povod da Galerija „Haos“ prikupi gotovo 90 njegovih crteža iz trideset privatnih kolekcija i dva muzeja: Muzeja savremene umetnosti i Istorijskog muzeja Srbije i predstavi ih publici. Šejkino ime se vezuje za Medialu; bio je arhitekta i slikar, ali i skulptor, ilustrator knjiga i scenograf, filozof umetnosti, autor članaka u Vidicima, Poljima, Razlogu, Danasu, dobitnik Nolitove nagrade za Traktat o slikarstvu 1964. godine. Svoja svestrana interesovanja sam je klasifikovao prema predmetima kojima se bavio i stvorio više različitih autora kojima je nadenuo imena: Reg Talbot, fotograf i registrator, Leon Leš, geolog i slikar, Leon van Kis, slikar i pesnik koji traži Zamak i teži suštini, centru, „srednjoj tački vrhunskih usmerenja“. Prateći ove ideje izložba je postavljena tematski, a ne hronološki, pa gledaocu sledi putovanje kroz pet celina: Multiplikaciju predmeta, Đubrišta, Skladišta, Enterijere i Mrtvu prirodu. Posetioca dočekuju dela srodna čudnovatim pejzažima. Na njima paučinasto tanane linije kao da tvore čipku u obliku mitskih životinja, kentaura, čovečijeg tela, guštera koji izranjaju iz beline papira. Ali oni tu nisu slučajno: nalik Leonardovim skicama, oni prizivaju renesansu koja je pre svih drugih pravaca bila uzor Šejki, pa i celoj Mediali. Bio je to pokušaj spajanja tradicionalnih vrednosti sa savremenim tokovima. Serija posvećena Enterijerima donosi meditativne arhitektonske pejzaže, ali ne bez motiva - simbola sa susednih slika, na primer Soba Betelgez. Skladišta su puna tanano iscrtanih motiva različitog porekla ispunjavajući celu površinu papira. Kao i Đubrišta i Multiplikacije ona govore o raspadu civilizacije, o čovekovoj opterećenosti potrošačkim mentalitetom i nagomilavanjima nepotrebnim predmetima. Za dešifrovanje suštine i ideje jednog „predmeta“, čovek bi ovakav crtež mogao posmatrati satima: „..tamna noć čula - množina umesto obilja, bezdana dubina ovih pećina je tolika da se ne mogu ispuniti ma koliko ih punili“, crnim tušem jedva vidljivo ispisao je Šejka na jednom svom crtežu. Izložen je i zajednički rad Šejke i Vladana Radovanovića, jednog od najznačajnijih učesnika u eksperimentima koje su radili članovi Mediale. Dva umetnika su započela crtež svako sa svoje strane papira, da bi se susreli na sredini i tu upisali datum susreta. Na seriju Đubrišta Šejka smešta sve stvari „iščupane iz kauzaliteta grada“. Jedan od tih crteža, u stvari kolaž, mogao bi se smatrati manifestom umetnikove filozofije. Na njemu su fotografije Šejkinih akcija odlazaka na đubrište, uz iscrpan rukom ispisan tekst: „Reč Đubrište piše se velikim slovom“... „ovde su stvari svrha novim ciljevima - ovde su bile sve bačenosti kraj svakog putovanja“... „stvari se pokvare onog trenutka kad od njih više ništa ne očekujemo - više ništa ne želimo“. Leonid Šejka je izlagao na brojnim izložbama u tadašnjoj Jugoslaviji, u Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji. Umro je u 38. godini.