Kad ne veruju da ste živi

Kulturni centar Grad je nedavno ugostio jednog od najznačajnijih savremenih hrvatskih pisaca, Zorana Ferića, koga domaći čitaoci poznaju po romanu Djeca Patrasa (Profil knjiga, 2008), a pamte sa nastupa na festivalima Fak-Ju 2001. i Krokodil 2010. U svom dosadašnjem radu, Ferić je prepoznatljiv po čestom korišćenju elemenata groteske i crnog humora, kao i interesovanju za „rubna područja“ ljudske seksualnosti. Ferićev novi roman Kalendar Maja knjiga je epskog zamaha i velike spisateljske veštine, u kojoj Ferić pripoveda o jednoj burnoj i nekonvencionalnoj ljubavi koja traje od gimnazijskih dana u Zagrebu šezdesetih godina, do ponovnog susreta u starosti. Melanholični ton je jedna od dominanti u Kalendaru Maja, ali u njemu su prisutni i lajtmotivi iz Ferićevog opusa: često korišćenje elemenata groteske i crnog humora, interesovanje za rubna područja ljudske seksualnosti, iako autor sada istim temama prilazi drugačije, tragajući za suptilnijim efektima. Ovo je roman velikog vremenskog opsega koji prati živote nekoliko likova, iz čega proizlazi i jedna od ključnih tema, a to je starost? Za okvirnu priču sam odabrao ponovljeno matursko putovanje, u kom se jedanaest „maturanata“ u dobi između 68 i 70 godina vozi brodom od Opatije do Zadra, kao što su se već vozili sa 18 godina. Ono što sam, naravno, hteo pokazati, jeste da ja ne verujem u starost. Star čovek nije mudar, on nije rešio sve svoje probleme, već je samo dobio nove, bolest i staračku pakost. Ovi starci na brodu se stalno svađaju oko raznih stvari. Jedan moj prijatelj je išao na takvo ponovljeno matursko putovanje, i njega je fasciniralo kako su se brzo stari ljudi vratili u ondašnje odnose, počeli se družiti sa onima sa kojima su se družili pre pedeset godina u školi, i počeli, naravno, izolovati one koje su izolovali i onda. Ta slika me je vodila dok sam pisao likove starih života. Otuda i obim romana, ponela me tema, u tih pedeset godina i u životu i u knjizi stane svašta. Pomenuli ste da se pisanje o starosti može shvatiti i kao vrsta aktivizma, i pri tom podsetili na roman Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić (Geopoetika, 2008) kao jedan od retkih literarnih preispitivanja stereotipa o starosti? Savremeni svet je rešio mnoge probleme, rasizam je kažnjiv u većini demokratskih zemalja, kao što je kažnjiva i diskriminacija po drugim osnovama: verskim, rodnim itd. Ali mislim da postoji temeljna diskriminacija prema starim ljudima, o čemu se ne govori dovoljno. Dubravka je napravila izuzetno važan posao i približila nam tu starost koja je i čudna i pakosna i koja podseća na sirote stare veštice. Jako volim i film Zemaljski dani teku Gorana Paskaljevića, koji govori o istoj temi. Imao sam i njega u vidu kad sam pisao ovaj roman. U Kalendaru Maja takođe opisujete relativnost starosti, i različite manifestacije u kojima se ona može pojavljivati... Doživljaj starosti glavnom junaku dolazi tri puta, prvi put kada je imao 35 godina i šetao sa jednom curicom, ćerkom njegove ljubavnice. Mala je radoznala, postavlja razna pitanja; on kaže: ovo je mahovina, to je sladoled, ono je zmaj koji leti zato što ga klinac vuče, i tako dalje, i onda shvati da se oseća strašno star jer odjednom ima odgovor na sva pitanja. Međutim, u tom trenutku dogodiće mu se nešto prvi put, i tako potisnuti taj preuranjeni doživljaj starosti. Drugi put se starost javlja junaku kada sa skoro sedamdeset godina shvati da je poželeo novu mladost, i samim tim da je nepovratno star. Konačna starost je kad se prođe i ono što zovu „trećom dobi“, kada više niko i ne veruje da ste živi. Ja se večeras osećam izuzetno mlad jer mi se prvi put događa jedna stvar – dvadesetak godina se bavim pisanjem, čitao sam u Italiji, Nemačkoj, Ukrajini, Poljskoj, čitao sam starima, mladima, zainteresovanima, nezainteresovanima, a večeras prvi put čitam jednom psu, i to me čini jako srećnim, s obzirom na to da se ja strašno bojim pasa... (Smeh) Druga velika tema je ljubavna priča, zapravo jedna vrsta ljubavnog i erotskog trougla, a svi aspekti tog složenog i ponešto bizarnog odnosa čitaocu se otkrivaju tek postepeno? U okviru te teme važan je i dolazak seksualne revolucije - kako je pornografija polagano ulazila u društvo, u poze i vođenje ljubavi. Ono što se ja ne bih složio, a možda je moj pogled doista pomaknut, jeste da tu ima previše bizarnih stvari. Ako bismo malo razmislili o svojim životima, verujem da bismo našli u njima poneko slično iskustvo. Živimo u paralelnim svetovima i ono što je nekom bizarno, drugom je sasvim normalno. Ja ne mogu pobeći od nekih opsesivnih tema, tako i ovoga junaka privlače prostitutke, ali privlače ga zato što je to slika koju vuče iz detinjstva, to je deo odrastanja u jednom periodu. Te motive, vezane za seksualnost likova, često dovodite u vezu sa bolešću i smrću. Zbog čega? Prvi put se seks pojavljuje u trenutku kada dečko dolazi u posetu smrtno bolesnoj majci, a ona, svesna da više nema vremena, upućuje ga u neke stvari koje je mislila ostaviti za kasnije, ali tog kasnije neće biti jer dolazi smrt. Ona mu govori da pazi, da u ulici postoji prostitutka i da će ona početi zavoditi njih dečake; on sa užasom sluša te reči iz majčinih usta jer zna da je to najava smrti, a i zato što s majkom ne može imati takav odnos ako on nije uspostavljen ranije, ali u trenutku kada mu majka govori: „nemoj, pazi na tu ženu“, on se zapravo već uzbuđuje, i gotovo je, dogodiće se upravo ono čega se majka najviše boji. Vezivanje ljubavi i smrti od tog trenutka stalno postoji, ovaj roman ima spiralno vreme, što znači da se neke stvari ponavljaju: kada glavni junak i njegova žena neguju njenu bolesnu majku, on se zapravo priseća umiranja svoje majke. Zanimljivo da ne bežite od elemenata koji mogu izgledati autobiografski, čak ih naglašavate: recimo, junak koji vozi motor i vaša slika na motoru na korici? U romanu ima te igre i namerne provokacije, a slika sa motorom je moj ironični fotografski komentar na scenu iz filma Divljak, kad se Marlon Brando nasloni na motor. Ja nisam nikakav Marlon Brando, to je očigledno. Knjige su vam prevođene na razne jezike, učestvovali ste na promocijama i festivalima u inostranstvu. Ima li razlike u reakcijama? Apsolutno. U Italiji je bilo sjajnih čitanja, u Nemačkoj su ljudi bili dosta zakopčani - kad sam čitao neke crnohumorne priče, posle bi mi prišli i rekli: „Znate, to je stvarno strašno“. Ima jedna stara dogodovština, kada smo došli sa Fak-om u Novi Sad, to je bio prvi nastup posle rata, Kruno Lokotar, koji je tad bio glavni selektor, rekao je da nećemo izbegavati teške teme, i tako sam ja čitao svoju jedinu ratnu priču koja govori o delikatnoj temi kako hrvatski vojnici pecaju na mrtve srpske vojnike. To je jedna ratna groteska sa dosta smešnih detalja, i ljudi su se smejali. Istu priču čitao sam u Berlinu, i onda sa užasom u prvom redu primetio ženu koja je počela plakati. Dodirne tačke sa smakom sveta Ukoliko čitalac previdi uvodni citat, u toku samog romana neće naći vezu sa naslovom Kalendar Maja, koja je zapravo posveta sceni iz knjige Ispod vulkana Malkolma Laurija? Urednik je bio protiv da se knjiga tako zove, iako pre šest godina, kad smo započeli raditi na njoj, nije bilo te priče o dolasku smaka sveta. Ja sam već dugo voleo taj naslov i odlučio sam da će se knjiga zvati tako i pre nego što sam je počeo pisati. Ona ima neke daleke dodirne tačke sa osećajem vremena koji se može naći u tom kalendaru, što je motiv koji se pojavljuje i u sceni romana Ispod vulkana. Osim Laurija, pomenuli ste da je na roman uticala i priča DŽulijana Barnsa iz zbirke Sto od limunovog drveta. U kom smislu? To je priča Preporod, koja govori o Turgenjevu i njegovoj ljubavi. Barns je dobro predočio razlike u shvatanju seksualnosti u doba Turgenjeva i danas: tada se govorilo o patnji, suzama, celivanju ruku, danas o zadovoljavanju požude. Ako mi sad znamo više o konzumaciji ljubavi, oni su znali više o očekivanju i o žudnji. Ja sam pokušao objediniti oba ta aspekta, kao jednako vredna.