Fudbalski Pikaso

Ne bi se moglo reći da je pravac novijeg datuma, štaviše njegove korene treba tražiti u drugoj polovini 19. veka kada je nastao na tlu Engleske a zatim se polako širio i osvajao svet, ali kao i svakoj novoj kreativnoj aktivnosti bilo je neophodno vreme da ljudi prihvate, prepoznaju i priznaju novu vrstu umetnosti. Bilo je mnogo poteškoća i nerazumevanja, od teorije da je reč o „primitivnom vidu zabave“ do prigovora da su autori ljudi „ograničenih sposobnosti“, ali popularnost novog načina izražavanja ljudskog umeća već tridesetih godina 20. veka otklonila je svaku dilemu o vrednostima onoga što bismo danas mogli da krstimo kao „nogo-artizam“ ili u skraćenoj verziji „nogo-art“. Kao i u svakoj umetnosti, trebalo je da se pojave veliki majstori pa da se shvati sva veličina „umetnosti izražavanja nogom“. Od sredine pedesetih godina prošlog veka velikani „nogo-artizma“ bili su Di Stefano, Pele, Krojf i Maradona, četvorica koja se smatraju najboljim svih vremena, ali početkom 21. veka pojavio se još jedan Argentinac (Di Stefano i Maradona su takođe Argentinci) po imenu Lionel Mesi, koji preti da ih sve nadmaši, ako već nije. Reč je o umetnicima različitih generacija što znatno otežava poređenje, to je isto ili slično kao da poredite Rubensa i Rembranta, Velaskeza i Goju, Pikasa i Dalija...Uz sličnosti idu i razlike. Zajedničko im je da su se bavili istom umetnošću, razlike proizlaze iz načina izražavanja, sitnih detalja koji svakom od majstora daju sopstveni pečat a finalni rezultat je uvek isti - fenomenalno delo. “Nogo-artisti“ stvaraju na otvorenom prostoru, obično na zelenoj podlozi pravougaonog oblika najmanjih dimenzija 60x90 metara. Uglavnom rade u grupama, najčešće po 11, ali sa naglašenim individualizmom i pojedinačnim majstorstvom koje se najčešće ceni više od kolektivnog jer svaka grupa i svaki stil moraju da imaju lidera.Traži se što bolja tehnika, odlučnost, hrabrost u izrazu, kreativnost, upornost, raznovrsnost...NJihova dela se masovno gledaju a velika im je prednost što su popularna među oba pola i što su lako razumljiva i za decu od 7-8 godina. petarda Ako sam u uvodu malo preterao sa ulogom „umetničkog kritičara opšteg smera“, sada ću, sasvim ozbiljno, obrazložiti zašto mislim da je fudbal - o njemu je, naravno, reč - zaista svojevrsna umetnost koja kao takva zaslužuje poštovanje i onih koji ga ne vole. Otkad se pračovek uspravio, noge su mu služile, i služe, samo za jednu vrstu aktivnosti: hodanje. Dobro, možemo dodati i trčanje ali to je samo drugi vid hodanja. Sve druge aktivnosti vezane su za ruke. Otuda proizlazi moj zaključak da je igranje fudbala „neprirodna aktivnost“ jer čovek, osim što još eventualno vozi bicikl ili u kolima dodaje gas ili menja brzine, ništa drugo ne radi nogama. Pred, mogućim i verovatnim, salvama kritike zbog „uvrede umetnosti“ uvođenjem fudbala u nju, spreman sam da se povučem ali samo korak: niko ne može negirati da je fudbal veština, velika veština, a između veštine i umetnosti granica je ponekad teško vidljiva. Potvrdu moje teorije o razlozima popularnosti fudbala nalazim u velemajstorijama Lea Mesija, čudesnog fudbalera koji je zbog niskog rasta još u detinjstvu zaradio nadimak „Pulga“ (Palčić) a koji je zahvaljujući neverovatnom talentu izrastao u fudbalskog Golijata. Prošle srede, uprkos pobedi Barselone od 3:1 u Leverkuzenu, bez razmišljanja sam otišao na revanš meč sa Bajerom. Jedini razlog bio je Mesi. Kao da sam osećao da će to biti njegovo veče. I kao što njegov trener Pep Gvardiola s ponosom kaže da će „jednog dana moći da kaže da je trenirao Mesija“, ja već sada mogu reći da sam bio na utakmici kada je prvi put u istoriji Lige šampiona jedan igrač dao PET golova, kao što sam bio i na onoj pre dve godine kada je Arsenalu dao ČETIRI ili kao što se hvalim da sam bio na stadionu „Acteka“ u Meksiku 1986. kada je Maradona dao dva istorijska gola Englezima, prvi „Božjom rukom“, drugi posle neviđenog slaloma između sedam rivala, uključujući i golmana Šiltona. Sa ponosom pričam da sam bio i na finalu Evropskog prvenstva 1976. Čehoslovačka-Nemačka kada je Panenka inaugurisao onaj čuveni lob-penal koji se od tada zove po njemu...To su utakmice koje su ušle u istoriju fudbala. Mesi je fudbaler sa najboljom završnicom, čak i u poređenju sa rođenim golgeterima kakvi su bili Gerd Miler, Van Basten ili naš Santrač. NJegov procenat iskorišćenih šansi je enormno visok, kad izađe sam pred golmana u 9 od 10 situacija to je siguran gol. Najčešće lobuje golmana, protiv Bajera je prvi gol dao „kašikom“ (podignuta lopta vrhom cipele preko golmana) a treći lobom i to desnom, slabijom nogom. NJegov trk sa loptom treba pokazivati deci da vide kako se kontroliše lopta: kako je treba pipnuti da ne ode više od 20 centimetara od noge, da ne pobegne. NJegov dribling se ne uči i ne kopira, velemajstori fudbala se, kao i velemajstori kičice, sa tim rađaju. zvezda Leo Mesi je od 5. godine znao da će ga u životu interesovati samo fudbal. U rodnom Rosariju u Argentini bio je gotovo autistično dete koje se smejalo samo sa loptom u rukama i naročito nogama. NJegova učiteljica iz osnovne škole svedoči da je u razredu imao „portparola“, jednu devojčicu koja je govorila u njegovo ime. Škola ga nikad nije interesovala, ni kasnije kada je došao u Barselonu i sa ostalim polaznicima čuvene „Masije“ (internat u koji je Barselona smeštala talente koje je dovodila iz Španije i celog sveta) škola mu nije išla najbolje, ali i on i svi oko njega znali su da će njemu put u svet otvoriti lopta a ne knjiga. Poznata je priča da ga je u Barselonu doveo agent Đozep Maria Mingelja. Preko svojih veza u Argentini došao je do videa „čuda od deteta iz Rosarija“ i odmah shvatio o kakvom je talentu reč. Pošto su dečaku bile neophodne injekcije za rast, Barselona je prihvatila da ih plaća i to je bio glavni razlog prelaska u Barselonu sa celom familijom. Međutim, u klubu su nekako oklevali sa potpisivanjem dugoročnijeg ugovora što je nateralo Mingelju da pozove Karlesa Rešaka, tada sportskog direktora Barselone, i natera ga da dođe na jedan trening i „vidi malog“. Iskusnom Rešaku bio je dovoljan taj jedan trening posle koga je, 14. decembra 2000, u restoranu na jednoj običnoj salveti, sastavljen prvi „ugovor“ Lea Mesija.Tri godine kasnije, 16. novembru 2003, debitovao je za prvi tim, 18. novembra „Mundo deportivo“ dao mu je prvu naslovnu stranu na kojoj žonglira jednom narandžom uz naslov: “Mesi, zvezda koja dolazi“. Niko ne zna koliko je puta od tada do danas bio na naslovnoj strani „Mundo deportiva“, ali kladio bih se da je reč bar o nekoliko stotina „portada“ (naslovnih strana). Sportska štampa u Barseloni bukvalno živi od Mesijevih majstorija i Barsinih uspeha jer kad on daje one čudesne golove a „Barsa“ osvaja trofeje, tiraži i oglasi rastu do neslućenih visina. Posle pet golova Bajernu, neutralni „L`ekip“ stavio je na naslovnu stranu pet puta istu reč: Mesi, Mesi, Mesi, Mesi, Mesi. Niz može da se nastavi do 230 jer je toliko golova dao za Barselonu, plus 22 za Argentinu, plus golovi u pionirskoj i juniorskoj konkurenciji. Nedostaje mu još samo pet golova da postane najbolji strelac Barselone svih vremena. Kapa dole pred Kristijanom Ronaldom, ali Leo Mesi je danas „fudbalski Pikaso“. Linije (kretanja) su mu duge, uglovi oštri, repertoar neiscrpan. Na dva gola Ronalda Betisu u Sevilji odgovorio je sa dva pogotka u nedelju u Santanderu. Ronaldo 32, Mesi 30. Dve mašine za davanje golova i živi dokaz da je vrhunski fudbal - umetnost. Živeo „nogo-artizam“ ! Maradona - Mesi Kada bi mi neko stavio pištolj na čelo i rekao da moram da se izjasnim ko je najbolji fudbaler koga sam gledao, još uvek bih se odlučio za Dijega Maradonu, pre svega zato što mi se čini da je više „osećao“ fudbal. U svakom njegovom pokretu bilo je elegancije, dok je Mesi oličenje racionalnosti i efikasnosti. Maradona je ponekad, za svoju dušu i zadovoljstvo gledalaca, znao da „umire u lepoti“ dok kod Mesija nema suvišnih pokreta. Strahovito je brz i spretan što mu omogućava da dobija duele sa daleko snažnijim i višim od sebe jer oni ponekad ne stižu čak ni da ga sruše.