Život prođe, pošta stiže

Gospodine, gospodine, čujte i moju priču! – neko me je vukao za rukav i nije mi dao da prođem. – Vi ste Feri Pizano, ratni dopisnik, lepo ste pisali za Pariski žurnal o mom narodu. Nego, monseur, da li biste da prenesete i moju priču o životu i divnoj smrti jednog Srbina u Francuskoj? Beše to neki neobično mršav čovek. Vukao me je za rukav i ponavljao: „Čujte, čujte!“ Pristao sam. Zainteresovalo me je ono „o divnoj smrti“. – Od čega je umro vaš prijatelj? – Moj vam je pobratim umro od mira. – Od kakvog mira? – Prošao je albansku golgotu, u Draču ga bombardovali nemački jeroplani, skrhanih živaca prispeo u Francusku, smirio se i umro. Sve je za njega počelo i svršilo se u Eks la Benu. – Znam tu slatku varoš. – Slatka, slatka, monseur, ali čujte šta se Dimitriju desilo. Dođe on u taj gradić, saznade da sam ja na Krfu i poče da mi piše. Stiže meni prva dopisnica, iz francuske manufakture nekog čiča Biroa. Veli pobratim u prvoj pošti: „Danas je drugi dan kako se nalazimo u ovoj lepoj varošici Eks le Ben. Leti ova banja postane pravi grad, jer na jednog meštanina dođe i deset turista. Sada smo turisti i mi Srbi koji se tešimo srdačnim prijemom ovih divnih ljudi.“ Zatim dodaje u drugoj dopisnici: „Mi imamo sve što nam treba (doručak, ručak, večeru, stan) i ništa nam ne dadu da plaćamo. U početku su rekli da je to stoga što dinari još nisu obuhvaćeni dekretom francuskog Ministarstva finansija. Pa dok to ne bude, vele nasmejani domaćini, oni će nam davati ’na crtu’“. A onda dopisnice nastavljaše da stižu, a mom pobri bi sve neprijatnije. – Izvinite, šta vam je to po-bra-a? – To je kao vama venčani kum, razumete? – Da, svakako, nastavite. – Sneveselio mi se, dakle, pobratim, a što, pitam se ja. Živi ko grof Gizl, svi ga časte, a njemu neprijatno. No, piše on meni: domaćini sve ljubazniji. Ujutru pobratim izađe, doručak besplatan; u podne upeče zvezda, pivo besplatno; po podne prigladni, a na sto mu iznesu jarebice sa sve kuvanim jarebičijim jajima, i to besplatno; uveče muzika svira, primaš ne mora da se časti: svira pesmu za pesmom besplatno. Znate, gospodine, postalo mu neprijatno. Nedelju dana tako, dve naredne sve po starom. Treće sedmice kaže on - dosta. Preko Crvenog krsta stiglo mu ranjeničko sledovanje u zlatu i on reši da ga promeni za franke i počne da plaća račune. Ali, domaćini ne samo da neće da čuju, već postanu neprijatni. Isprva ne upadljivo: odguruju ga od šaltera i izgovaraju se da ne znaju „čistoću zlata“. Čujte: ne znaju čistoću zlata, ta nju i svaki piljar ugrizom zlatnika zna da proveri. Prvog dana po pristizanju ranjeničkog sledovanja, ne uspe Dimitrije da zameni novac. Ostade sa zlatnicima u džepu, a procesija se nastavlja: i tog jutra besplatan doručak, u podne ’ladno pivo, po podne prepelica namesto jarebice, uveče muzika svira do iza ponoći, i sve to bez pare. Legne pobratim ipak ne dockan i ujutru ti se još jednom pojavi pred bankom. Sada su već bili neprijatniji. Izvikali se na njega: „Vi, Srbi, ne znate za gostoprimstvo. Vi nas vašim zlatnim novcem vređate!“ O svemu tome mi je pisao i jadao mi se koliko je uspeo da na one Biroove razglednice natiska slova, a ja sam se smejao. Da sam se bar, gospodine, ujeo za jezik, jer nedugo zatim stiže mi zvanična pošta iz Eks la Bena: podnarednik Dimitrije Lekić umro tog i tog dana od komplikacije sa žuticom. Po datumu koji su navele vlasti ispade da mi je pobratim mogao napisati tek one prve dve karte u kojima mi je opisao varoš i požalio se da „dinari još nisu obuhvaćeni dekretom Francuskog ministarstva finansija“. A ko je onda pisao ostale dopisnice? Namernik odmah izvadi iz džepa hrpu Biroovih razglednica i stade da maše njima pred mojim licem. – Čekajte –rekoh – ne mislite valjda da su se Biroove razglednice same pisale? – Ne znam, gospodine, ja sam samo sarač i ne razumem se u vradžbine, ali mislim da je to priča za francuske novine. Želite dopisnice? – Nije potrebno, verujem vam na reč. I namernik ustade, zaleluja paukovski tanušnim nogama i ode. Solun je ove 1916. zacelo živnuo, pomislih, kad i ovakvi šetaju ulicama.