Inflacija mandatara

Kombinatorika u punom zamahu, glasnici u maksimalnoj brzini, topli zečevi u prvom stepenu borbene gotovosti, birači zabezeknuti - tako bi se, ukratko, mogla opisati atmosfera u prvoj nedelji nakon zvaničnog raspisivanja parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora za 6. maj. Ovako je, recimo, bilo tokom vikenda: jedan broj poslovično dobro obaveštenih izvora slagao se sa medijskom informacijom da je Boris Tadić sve bliži odluci da iskoristi ceo predsednički mandat, uz ključni argument da bi podnošenje ostavke moglo biti previše rizično u slučaju izbijanja incidenata na Kosovu tokom predizbornog perioda. U prilog tim tumačenjima, pojavio se i intervju sa Joanikisom Mikeletosom, direktorom analitičke organizacije Svetska bezbednosna mreža za jugoistočnu Evropu, koji je upozorio da bi u narednih nekoliko nedelja albanski ekstremisti mogli da iskoriste odsustvo pažnje centara moći i svetske javnosti i preduzmu oružane akcije na Kosovu. Bilo je, potom, i tvrdnji da, zbog navodnog uvida u nepovoljne rezultate istraživanja javnog mnjenja, u vrhu DS raste strah od izbornog debakla, a time i uverenje da za Tadića možda ne bi bilo preterano pametno da sam sebi skraćuje mandat za desetak meseci. A ministar Dragan Šutanovac dodao je još jednu temu za razmišljanje – ako se sada predsednički mandat praktično skrati sa pet na četiri godine, nema razloga da se isto pitanje ne postavlja i u narednim izbornim ciklusima. Čemu onda ideja o razdvajanju izbora i različitom trajanju mandata predsednika i vlade? PREOKRET Istovremeno sa silnim signalima koji su, uprkos nesmanjenom intenzitetu kampanje u koju se Tadić otvoreno upustio, upućivali na zaključak da neće biti predsedničkih izbora, zabeležen je preokret u tonu „pouzdanih informacija“ koje su u javnost emitovane iz okruženja sveprisutnog lidera socijalista Ivice Dačića. Nakon tvrdnji da će „predsednički izbori sigurno biti u decembru“, koje su lansirane prošle sedmice, u subotu se pojavila nezvanična, ali „konačna“ informacija da je tog jutra postignut dogovor da Tadić podnese ostavku do 5. aprila i da predsednički izbori budu održani na Đurđevdan. U tom kontekstu posmatrana, vest od ponedeljka delovala je kao nastavak kampanje u kojoj Dačić nastoji da ostavi utisak čoveka koji „vodi igru“: u karakterističnom samouverenom tonu, ponovo je Tadiću uputio javni poziv na dogovor o predsedničkim izborima „jer bi u suprotnom termin tih izbora mogao da bude određen po slobodnoj volji predsednice parlamenta Slavice Đukić Dejanović“. U igru je uveo i svoj jedno vreme zaboravljeni adut promenljivog imena – koalicioni, odnosno ucenjivački potencijal, zavisno od okolnosti. Umesto zaklinjanja da socijalisti žele koaliciju sa DS-om, Dačić je obznanio da mu je cilj da pobedi i naprednjake i demokrate, te da će o postizbornoj koaliciji odlučivati posle 6. maja. Promenu stava obrazložio je „promenjenim okolnostima“, odnosno stavljanjem predsedničkih izbora na dnevni red. DOGOVOR Moguće je da će u vreme kad ovaj broj NIN-a bude na kioscima, biti poznato rešenje enigme „predsednički izbori“. Ako se to i desi, donekle će biti olakšan posao stratega koji planiraju stranačke kampanje, ali političkim kibicerima i kladioničarima zabave neće ponestati: uz redovnu dnevnu porciju proverenih i pouzdanih informacija o preliminarnim dogovorima za postizborni period, pojaviće se širok spektar tumačenja o pozadini odluke o ne/ /raspisivanju predsedničkih izbora. Da li je ona, kakva god bila, plod dogovora među partnerima/konkurentima? Ko je kome šta obećao? Da li rasplet „predsedničke“ dileme ima uticaj na šanse sve brojnijih javnih kandidata za budućeg mandatara vlade? Recimo: ako predsednički izbori budu na proleće, pa se Tomislav Nikolić i Ivica Dačić kandiduju za tu funkciju – kako bi njihov eventualni predsednički poraz uticao na njihove premijerske šanse ukoliko im stranke budu deo vladajuće koalicije? Ili, ako se Tomislav Nikolić kandiduje na predsedničkim izborima, da li će Aleksandar Vučić predizborno graditi premijerski imidž, ili će ostati posvećen obračunu sa Draganom Đilasom kod beogradskog korala, prepuštajući premijerski boj Jorgovanki Tabaković, na primer? I da li će uopšte biti moguće govoriti o obračunu Vučić – Đilas, s obzirom na činjenicu da je Đilasu pripalo prvo mesto na listi DS-a za parlamentarne izbore? Stara priča o velikoj želji dela DS-a da na premijerskoj funkciji vidi aktuelnog gradonačelnika Beograda time je ponovo aktuelizovana, uprkos brojnim Đilasovim zaklinjanjima da ne želi premijersku poziciju i „uz nos“ logičnim tumačenjima da jedan mlad i ambiciozan čovek nema ama baš nikakav razlog da se u ovom trenutku odriče gazdovanja finansijski zdravim Beogradom i upušta u krpljenje sve većih državnih rupa. I da su mu, pritom, prilično vezane ruke u odlučivanju – što koncima odnosa snaga stranke kojoj pripada, što čvrstim koalicionim čvorovima i raznim drugim „višim razlozima“. Upravo tu, u odluci da li se traži sposoban i samostalan selektor budućeg ministarskog tima, ili nešto bleđi lik koji korišćenjem ustavnih premijerskih ovlašćenja ne može ugroziti poziciju predsednika, možda leži i ključ za razvrstavanje brojnih ličnosti javno kandidovanih za poziciju budućeg premijera. KOLONE Na spisku su, zasada: već pomenuti Dačić, Đilas, Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Vučić i Šutanovac, pa Dušan Petrović, Božidar Đelić, Kori Udovički, Milica Delević, Branko Radujko, Mlađan Dinkić, Zoran Krasić (prema trenutnim nezvaničnim radikalskim informacijama, mada nikad ne bi valjalo zanemariti mogućnost da Vojislav Šešelj zaključi da ni njega ni stranku ništa ne bi koštala jedna haška kandidatura)... I Mirko Cvetković, naravno. Kategorije su sledeće: u jednoj koloni trebalo bi da se nađu oni koji zaista imaju šansu, naravno, u zavisnosti od stranačkog sastava buduće vladajuće koalicije; u drugoj oni koji sami pokušavaju da se nametnu, nemajući, pritom, tačan uvid u sopstveni rejting tamo-gde-treba. Valja, potom, planirati kolonu i za one koji „premijerskom“ promocijom pokušavaju da poprave izborne šanse sopstvene stranke. I bar još dve kolone - jednu, poveliku, za one čija su imena lansirana u medijima kako bi na vreme prošli tretman „toplog zeca“ i izgubili svaku šansu za buduću ozbiljnu karijeru (broj takvih bi se do izbora mogao ozbiljno uvećati) i jednu za one koji bi mogli biti uzeti u obzir, ali je pre toga potrebno testirati efekat takve eventualne odluke na biračko telo. Ima, naravno, i onih koji su, poput jedne ugledne bankarke, već odbili premijersku ponudu, ali ne bi bilo lepo da se njihova imena povlače po kladionicama - inflacija potencijalnih mandatara koji ne pokazuju ni najmanju želju za skrivanjem ionako je tek uzela maha. A igra je tek počela. Natezanje moguće do 7. septembra Licitiranje imenima ličnosti kojima bi mogla pripasti premijerska funkcija moglo bi da potraje čak do 7. septembra. Prema propisima, naime, Republička izborna komisija dužna je da najkasnije do 10. maja u 20 sati uveče objavi konačne izborne rezultate. Od tog momenta teče rok od 30 dana za konstituisanje parlamenta – što znači da natezanje može trajati do 9. juna. Rok za izbor vlade je 90 dana, tako da bi, ukoliko se sve obavi u poslednjem trenutku, Srbija mogla da dobije premijera tek 7. septembra. Pod uslovom, naravno, da ne bude ponavljanja izbora.