Davitelji iz kruga dvojke

Selo Botunje. Nekoliko kilometara ispred Kragujevca, ako dolazite iz pravca Beograda. Baš kao što nam je i rekao, put do kuće pokazaće nam prvi seljanin na kojeg naiđemo. Vidosav Stevanović odavno se izopštio iz gradske vreve, koja ga je većinski i tako otpisala. Srećom, on nije otpisao nju. U svojim delima, koja i dalje vrlo aktivno piše, pripoveda ne samo o vremenima, već i o ljudima koji su obeležili godine, decenije apsurda za nama. Do njegove kuće vodi nas znak sa preciznim uputstvom ka Klubu Vidosav, koji se prvi ističe u velikom, bogato sređenom dvorištu. To je nimalo mali klub sa izloženim svim njegovim knjigama, kako i sam kaže, nepostojećim, koje tako sabrane i predstavljene impresioniraju svojom brojnošću i raznolikošću. Odavno je poznato njegovo neslaganje sa aktuelnim sistemima, zbog čega su njegova dela, u najmanju ruku, bivala osporavana, što s druge strane nikada nije posebno uticalo na njegov značaj i popularnost kao pisca. I nije se bojao da kaže šta misli. I radio je to svesrdno, zbog čega ni najoštrija cenzura nije uspela da ga skrajne od očiju javnosti. U kuću na brdu uvodi nas njegova nasmejana supruga Marija a dočekuje ljubazno sin Stevan. Atmosfera je daleko od očekivane seoske, koja okružuje veliko imanje. Koliko zapravo, u tom mikrokosmosu, čovek može da se izoluje od svega onoga što se dešava? Koliko je on sam, Vidosav Stevanović, autor tako nezaboravnih dela kao što su Nišči, Testament ili Dnevnik samoće između ostalih, zapravo daleko od čaršije, kako on već odavno naziva prestonicu? Sve što sam pisao i radio vezano je za gradove - počinje Stevanović tim rečima razgovor za NIN. Kragujevac, u kojem sam prvo živeo, ostavio je takav utisak na mene da se kasnije pojavljuje u tri moje knjige kao glavno lice. Beograd je preuzeo to mesto i, za razliku od Kragujevca koji mi je bio nametnut i poreklom i prilikama, Beograd je bio moj izabran grad. I kao i sve što izaberete, malo ga dogradite. Imao je veću geostratešku vrednost nego što je ima sada. Tako smo mi stekli utisak da smo izuzetni. To je donelo izvanredne rezultate u svemu, umetnost je cvetala. Pričate o... Govorim o onom što se naziva crni talas i u slikarstvu, i u literaturi i na filmu. To je bilo izuzetno produktivno vreme, izmešanost svega i svačega, to ukrštanje kultura stvorilo je taj neobičan efekat. Meni je bilo veoma žao kada je Beograd, grad koji je imao sto ideja i koji se podsmevao fanaticima i isključivim ljudima, i u kome budala nije mogla proći, postao grad koji zastupa jednu jedinu politiku. To je za mene bilo osiromašenje mog grada i moje književne teme. S tim su se naravno poklopile i političke komplikacije. Ja sam bio od prvog dana protivnik onoga što se zove Miloševićev režim, pisao sam i govorio šta će se dogoditi i to se nažalost i dogodilo. Zato sam morao biti kažnjen ja, a ne oni koji su to napravili. Dogodilo se da ja, koji sam bio uspešan pisac i uspešan izdavač, odjednom više nisam imao nijedno svoje zanimanje. I opet me je put vodio u gradove. Proveo sam godinu dana u Atini, 16 godina u Parizu. Po kazni sam živeo u gradu za kojim sam čeznuo celog života. I napisao sam u tom vremenu dva puta više nego u prethodnih 30 godina.Ne mislim da je književnost nešto što može promeniti svet, ali može promeniti onog ko se njome bavi. To je sasvim sigurno. S obzirom na to da ste dosta toga potpisali i kao urednik, zanima me kako biste uporedili tadašnje vreme sa ovim sadašnjim? Kuda danas vodi liberalizacija medija? Mislim da će sam čin pisanja uvek ostati isti - vi ni iz čega stvarate nešto. S te strane se ništa neće promeniti. Ali sve će se više čitati u elektronskoj formi i to nije nikakva šteta, naprotiv. To je zapravo dobro jer će mnogi pisci tako doći na scenu. Uvek postoje prepreke za pisca, i tamo gde nema cenzure i gde je ima. Dok sam bio izdavač, sebi sam stalno govorio - pazi da ne odbiješ nekog genija. I čini mi se da nisam nikad promašio. Pre neki dan sam čuo da kod nas ima 700 izdavača i pitao sam se ko na ovako malom području to može podneti. Sve te knjige su u izvesnom smislu ravnopravne, zauzimaju isto mesto u knjižarama, i možda isto mesto u duhu čitalaca, što ne znači da ih treba zabraniti. Ali kod nas sada sve tetke mogu da objave knjige preko sponzora. A čitanost nije na visokom nivou, knjige se više kupuju kao pokloni, da bi stajale na policama? Tako je i to je strašno. Prva moja knjiga proze, sa elementima koji ne čine tiraž, izašla je u „Prosveti“ 1969. godine i prodata je u 5.000 primeraka za šest meseci. Pre nekoliko godina, moja Sabrana dela u Kragujevcu štampana su u tiražu od 500 primeraka. Nije samo meni pala čitanost, već svima. Moj najtiražniji pisac u BIGZ-u zvao se Dobrica Ćosić. Sa njegovim romanom Grešnik napravio sam rekord. Za šest meseci prodat je u 100.000 primeraka. I to nisu bile lažne cifre, kao što danas neki objavljuju. Ja sam ga štampao u Srbiji kada niko drugi nije smeo. Mnogi koji se danas druže sa njim pokušavali su tada da zaustave štampanje. To su ljudi koji se prilagođavaju svakom vremenu. I besmisleno je imenovati te ljude jer su mahom beznačajni. Kada kažete da neka imena uopšte ne znače ništa i prilagođavaju se svakom sistemu, da li kod nas uopšte deluju autonomne ličnosti ili živimo bedu intelektualaca? Postoje nezavisni ljudi, ali njih nećete videti na televiziji. Naročito ne na RTS. Vrlo teško je biti jedan u manjem gradu, ali u velikom gradu svaki čudak može naći druga. Tako da mislim da postoje ljudi koji se nikada nisu pomirili sa režimima, sa tim što se zbivalo pod Miloševićem, pod Koštunicom, pa i pod ovim mlađim Tadićem. I nije ih mali broj, s obzirom na to da smo ipak mi mala sredina. Da li hoćete da kažete da je izdvojeni pojedinac jedina intelektualna snaga našeg društva? Sve što vredi u jednom društvu stvara pojedinac. Sva moderna društva idu prema stvaranju pojedinaca, a sva druga društva idu prema stvaranju kolektiva, svejedno da li je to socijalistički ili nacionalni kolektiv. Ja sam oduvek bio Srbin, ali nisam hteo da budem pisac koji je samo Srbin, nego pisac koji je između ostalog i Srbin. Ja sam prvi koji je na svojim knjigama pisao da je vernik, da sam pravoslavne veroispovesti. Tada su to bili skandali. Sada to više ne pišem jer lažnih vernika ima previše. Mislim da je lična sloboda neobično važna i da je u životu pojedinca važno pravo na sreću. Mi spadamo u zapadnu civilizaciju i mene potpuno zapanjuje pitanje da li će Srbija u Evropu! Pa Srbija je već u Evropi i geografski, i istorijski, i politički. Jedino treba ubediti građane da to što joj neki zaostali tipovi pričaju nije istina. To su koještarije, buncanje u snu! Slavljenje zločina zauzima dobar deo vašeg Dnevnika. Da li smo se mi kao društvo pogledali u ogledalo i suočili sa sopstvenom krivicom? Već na početku bilo je jasno da je taj projekat dobrim delom zasnovan na zločinima. Ovde postoji potreba za zločinom, recimo kod onih koji su devedesetih godina, učešćem u režimu Miloševića, prikrivali svoje zločine iz 1945. ili 1948. Zločin je zločin, nema nacionalno ime, svaki čovek koji ubije drugoga na taj način je zločinac, svejedno kako se zove. Ali, mi sada ulazimo u jedno novo doba čovečanstva i postoji znak koji to najavljuje. Većina država sa kojima mi imamo veze ukinula je smrtnu kaznu. I najzad smo stigli do toga da ne moramo ubijati ljude koji su ubijali druge. Zato su svi ti dilberi u Hagu sada vrlo hrabri momci, jer znaju da ih ne čeka smrtna kazna. Pritom imaju bazen i žene ih ne maltretiraju. Kada već govorimo o tom dobu, da li vam po ponašanju današnjih političara izgleda kao da smo živeli alternativnu stvarnost devedesetih? I sami ste o tome pisali... Kažu - to što se desilo nije se desilo. Sve što se desilo, došlo je odnekud. Nije nego. Ja ne tražim krivce u mojim dnevnicima, samo kažem da sam to zapisao nekih tamo godina i ako sam izmislio, dokažite da lažem. Nemojte izmišljati grozne optužbe, pljuvati me po novinama, smetati mojoj porodici. Trenutno sređujem drugu knjigu Dnevnika koja počinje 2004. a završava se 2009. godine i koja će tek biti ogromna i u kojoj će se naći svašta. Šta, na primer? Mnoge stvari izbacujem i gledam da ne bude ličnih ocena, da zabeležim fenomene. Uvek postoji jedna kasta ljudi koji dobro žive radeći ništa, i koji ne bi da plate nikakve javne dugove i ne bi da budu krivi ni za šta, i koji nisu bili ni komunisti pod komunistima, ni miloševićevci pod Miloševićem i koji sutra neće poznavati ni LJubinog sina! I to je ono što zovem čaršija - ta beogradska čaršija koja najviše štete nanosi samom Beogradu. Kako izgleda pisanje Dnevnika, to sređivanje, pročišćavanje prošlosti, kada drugi put morate proći kroz neke stvari? Kao i svim piscima koji pišu o prošlosti - izgleda strašno. Mnoge stvari zaboravite i zaboravite oštrinu samog događaja i to deluje potresno, ili prazno, ili bolno. Uspomena zapisana često deluje bolnije nego kada je se setite. Ali ima i jednu oslobađajuću funkciju, jer se oslobađate nečega što je višak, vršite veliko spremanje. Meni se čini da tu vršim obračun i sa samim sobom, jer nisam nimalo nežan bio u tim dnevnicima prema sebi. Opisivao sam zbunjenog čoveka devedesetih, sebe samog. Jedino što sam se više bojao od drugih, bojao sam se tog čudovišta na vlasti, i ne mislim samo na Miloševića, već na taj čitav projekat. Moja je ambicija da to bude literatura, da se lepim jezikom fikcije iskaže nešto što nije fikcija. Jedino čime sam zadovoljan u Dnevniku samoće jeste to što je dobro napisan. Mi ne shvatamo koliko nam zaborav odnese dobar, možda najvažniji deo života. Kao reka koja protiče, dok vi stojite na obali sa sitnicama koje su vam ostale, sve bitno je otišlo. To su moje namere sa tim dnevnikom. Oni koji hoće da imaju dobre dnevnike moraju dobro da ih napišu i moraju da stoje iza onog što napišu. Ja čitam i dnevnike svojih neistomišljenika, poput Ernsta Jingera na primer. Uopšte se ne slažem sa njim, ali to je čovek široke kulture i neobično žive misli i ta snaga se mora poštovati. Kod nas su nažalost desničari mahom glupi. Na Zapadu ima pametnih desničara, koji dobro pišu, a kod nas što je više desno to je gore pisano. Ili što je više levo, svejedno. Pretpostavljam da je posebno bolno sabirati sve propuštene prilike, koje neprestano gomilamo? Ja sam 1996/97. bio šest meseci sa opozicijom u Kragujevcu, koja je tada osvojila vlast. Nakon svega toga, napisao sam rečenicu koja se nije mnogima dopala - opozicija je poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića i kada on ode sa vlasti opozicija će barem dve decenije braniti njegove pozicije. I upravo u tome živimo. Oni koji su izgledali kao borci protiv poludiktatora, sada brane njegove i Ćosićeve ludosti, a živimo sve gore. Morate biti svesni šta vas čeka kada iz socijalizma prelazite u kapitalizam. To je surov sistem, gospodo. Bojim se da mi tu nedovršenu opoziciju tek sada imamo na vlasti i tek kada se oni budu ispucali doći će prva generacija pravih političara. Ovo su sve Slobodanovi klonovi, napravljeni u njegovo vreme, politiku su shvatili kao veštinu prevare, a ne kao veštinu mogućeg. Oni su od širokog spektra politike, koji podrazumeva i najgore i najbolje, uzeli svega jedan mali segment, saobrazan svojoj nekompetenciji. I zato su rezultati loši. Nije tu nimalo bitno da li je na vlasti mlađi Tadić ili neko drugi. Đilas je tvrdio nekad da dve najgore nevolje koje mogu da se dogode jednom narodu jesu rat i revolucija. Ja bih dodao i egzil, i pretrpeo sam sve tri. To donosi politika. Naši kapitalizmi nisu nastali razvojem društva, nema nijednog našeg kapitaliste koji je napravio malu radionicu, pa malu fabriku, pa srednju, pa veliku. Naši tajkuni su napravili bogatstvo na finansijskim mućkama. Stavite ih u bilo koju zemlju i oni će propasti, jer ne umeju da posluju. Da li je novo doba ukinulo kritičko mišljenje? Da li je moguće da se ponovi crni talas kod nas? Talasi darovitih ljudi pojavljuju se i nestaju. Pojavi se grupa ljudi i napravi šta napravi i ode. Tako je jedna grupa, u raznim disciplinama, počela vrlo kritički da misli. Svi smo na isti način nastupali, pokazivali smo ono što se videlo. Ovo što sam ja radio nazvano je stvarnosna proza, što je trebalo da bude estetski pandan crnom talasu. Društvo koje je počivalo na propagandi bilo je vrlo kritički posmatrano iz druge perspektive. I ovi današnji se boje stvarnosti, i oni previše lažu u svojoj propagandi, ulepšavaju stvari, i smeta im svako ko zapreti da im opiše stvarnost koju su sami napravili. Ovu našu stvarnost su napravili ti momci davitelji iz kruga dvojke i tajkuni koji njima upravljaju, niko drugi. Crni talas iz današnje perspektive izgleda kao harmonično vreme, ali to je bilo doba estetskih razlika. Neke knjige su provocirale druge. I niko nas nije izbacivao sa posla zbog toga što smo osuđeni, već smo bili vrlo omiljeni. Ja sam kao zabranjeni pisac u Beogradu bio omiljen čovek. Sa svima sam se družio i svi su se družili sa mnom. Kasnije je bilo drugačije i to je jedna bitna razlika, onaj ko se sukobljavao sa Miloševićem ili Ćosićem bio je osuđen i u kafani. I smatrate da se to zadržalo do danas? Ja ne znam koliko se zadržalo, imam utisak da ima malo popuštanja tog pritiska i pošto to sve vreme leži na mojim leđima, možda imam pravo i da ocenim. Dođem vam kao neki meteoropata naše politike - po meni znate kada je proleće, kad pada kiša, a kad dolazi zima. Knjige Dobrice Ćosića Da li ste čitali poslednje knjige Dobrice Ćosića? Prvo sam, čudeći se, čitao one biografije koje se menjaju, a zabeležio ih je isti Slava Đukić. Onda sam pročitao i famozni Dnevnik o Kosovu. Pogrešniju politiku ne možete smisliti ni sprovesti. I tada sam se ponovo uverio: ako hoćeš da se baviš dobrom politikom, radi sve suprotno od Dobrice! Pročitao sam i U tuđem veku, najpre zbog tačnog naslova. Taj se čovek zaista našao u veku kojem ne pripada. S druge strane, tamo me vređa nekoliko puta, pa sam hteo da vidim šta kaže. Ja njega ne vređam lično, nemam razloga, ali mislim da su ti dnevnici loše pisani i pokazuju strašnu skučenost političkih ideja, od estetskih nema ni traga. Ćosić je zon politikon, koji se slučajno ili nekom greškom bavi literaturom, i to mu silno smeta. Kad ga jednom ne bude, mislim da će iza njega ostati vrlo malo stranica, i mnogo loše politike. Nešto dobrog jezika i nešto malo prave srpske atmosfere može se naći u Korenima, u trećoj knjizi Vremena smrti. I to je otprilike sve. Pardon, ima i odličnih 40 stranica u Grešniku. Lično sam ih objavio.