Sve je lepo

Da li je ,,papa pop arta“ Endi Vorhol (1922-1987) čuo za Adornovu misao da u svetu masovne proizvodnje i potrošnje, opsednutom idejom linearnog progresa, čiji smisao se vidi u profitu, umetnost ne može da ne podlegne kiču? Koliko je taj Amerikanac slovenskog porekla mario za to, pasionirano slikajući brilo kutije i šarene konzerve sa supom iz samoposluge? Ovakva pitanja niko nije postavljao tom čoveku za koga se danas kaže da je svetsku umetnost podario ,,idejom neselektivnosti’“. Pa, da li bi mu i mi poverovali bez rezerve onda kada kaže da umetnik ne treba da bira motiv ,,jer je sve lepo“? Zar je zaista osećao odbojnost prema ,,ozbiljnom“ stvaralaštvu čiji su ,,teški“ kvaliteti nepodobni za probavu organizma naše kulture, naviknutog na brzu i efikasnu konzumaciju? Treba li Vorholu zahvaliti na podarenom olakšanju u spoznaji da je brilo kutija lepa jednako kao lice Merilin Monro? On nas je time oslobodio i od opsednutosti originalnošću. Pošto za umetnost više nije važno ,,šta“, nije važno ni ,,kako“. Lepo je rekao: ,,Mnogo je mnogo lepo. Vrlo mnogo je vrlo lepo“... Ako je lepo sve, onda je sve i dobro, i za umetnost dopušteno: Kembel konzerva sa supom i kalifornijska električna stolica. Ili je Vorholov duh u ličnosti konfliktnog ekscentrika, narko-šmekera i infamnog lidera gej populacije, po strani od razuma prožimalo osećanje nataložene gorčine, izazvano globalnom duhovnom regresijom ,,najnaprednijeg dela sveta“ u kome mu je zapalo da živi. Bio je, izvesno, svestan da i najbritkija kritika date mu stvarnosti malo, ili nimalo, doprinosi suzbijanju epidemije kiča i šunda, što je zahvatala sve sfere života. Ta svest probudila je na samo njemu znan način paradoksalni afinitet prema kiču. Unutarnja ubogost kiča, spregnuta sa pompeznošću njegovih spoljnih manifestnih formi, podstakla ga je da poveruje u mogućnost njihove sinkretičke sinteze. U čudesnoj mešavini demagoške drskosti, perfidne proračunatosti, mazohističkog stigmatizma (,,Ja nisam kreator, ja samo rekreiram“) i sarkazma kamufliranog gestom dobrostivog povlađivanja ukusu preovlađujuće većine, Endi Vorhol i njegovi jednomišljenici aktuelizovali su sliku naličja virtuelne realnosti sveta obilja i prosperiteta, služeći se maestralno ikonografijom i amblematikom kiča. Učinili su to kao niko pre, ni posle njih. Danas se pitamo, stoji li iza takve, samopregorne ,,žrtve’’ umetnosti neka nada da njen čin može izazvati katarzično dejstvo. Vorholovo delo svedoči o, kako nam izgleda, jedinom načinu na koji je umetnost još mogla da parira degradaciji kriterijuma sopstvene vrednosti. Vorhol je probudio zamrlu nadu da se u umetnosti, prihvatanjem kiča, može probuditi revolt stvaralačkog duha. Da, Endi Vorhol nije uspeo. Još jednom potvrdilo se staro pravilo: umetnost ima moć da stvara paralelne svetove, ali ne može da menja ustrojstvo ordinarne zbilje. Upravo u takvoj slabosti treba tražiti genetske korene kiča. Vorhol je pokazao kako njegovi pipci prodiru u tkivo savremene kulture. On je, nagonski aktivirajući dejstvo povratne sprege negativne energije kiča, ostavio najjasnije svedočanstvo o tome na koju razinu su se spustili civilizacijska svest, kultura i umetnost poznog modernog sveta.