Od zločinca do žrtve

Jedan od najintrigantnijih sudskih postupaka decenije svakako će biti onaj 23. marta, u kome će se odlučivati o rehabilitaciji Dragoljuba Draže Mihailovića, vođe četničkog pokreta, streljanog 1946. godine, pošto ga je vojni sud proglasio krivim za izdaju i ratne zločine. Iako najzvučniji, on je samo jedan u nizu od 2.000 već obavljenih procesa sudske rehabilitacije. Naravno, pažnju javnosti privlače imena kao što su knez Pavle Karađorđević, Milan Nedić, Slobodan Jovanović, Žanka Stokić, Milovan Đilas, ili ljudi bliže prošlosti, poput Mihaila Đurića, Dragoljuba Jovanovića, Borislava Pekić, Dragoslava Mihailovića... Mnogi od njih su nesporne žrtve totalitarnog režima, ali na nekima je i senka njihove uloge u krvavim ratnim zbivanjima. Traganje za grobnicom Draže Mihailovića, ali i predlozi da se posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića, Mileve Ajnštajn-Marić, kralja Petra Drugog i kraljice majke Marije prenesu u otadžbinu, za mnoge su pre politički marketing srpske elite, nego potreba za iskrenim rehabilitovanjem ovih ličnosti. „Srbi su vazda imali najgori odnos prema svojim najboljim i najmudrijim ljudima koje su, po pravilu, omalovažavali, progonili i osuđivali“, kaže profesor Jovica Trkulja sa Pravnog fakulteta u Beogradu, ekspert za problem političke rehabilitacije. Iako se radi o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti, koja se u Srbiji odvija već nekoliko godina, ovi procesi nose i dileme, čak i sumnje da se tako, možda, vrši revizija istorije. Ili još gore, da se istorijsko klatno iz jedne krajnosti kreće ka drugoj. Ideologija U civilizacijskom krugu kome mi pripadamo, kako za NIN objašnjava LJubodrag Dimić, profesor istorije sa beogradskog Filozofskog fakulteta, istinu o prošlosti ne izriču ni sudovi, ni tribunali, već istoričari. „To je privilegija struke koja analizom istorijskih izvora saznaje istinu o prošlosti i nudi pouzdane odgovore na pitanja koja sadašnjost postavlja prošlosti u ime boljeg razumevanja budućnosti. U tom kontekstu, nezavisno od onoga šta je sudska rehabilitacija, u kojoj uvek participira i politička, naučna istina o prošlosti, takođe, može biti vid rehabilitacije.“ Neke zemlje su se opredelile za „politiku zaborava“, pa nisu ni krenule u suočavanje sa prošlošću, poput Španije, Portugalije, Grčke, dok je, ipak, veći deo njih to učinio kroz suočavanje koje nosi atribut „politike sećanja“. Pitanje rehabilitacije je uvek veliko pitanje, naročito posle građanskih ratova, kaže Dubravka Stojanović, takođe istoričar sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. „S jedne strane društvo ima potrebu da smiri i ‘pomiri’, a s druge strane to najčešće može da bude prostor za nove političke obračune jer je teško utvrditi kriterijume za rehabilitaciju. Zato ja pripadam onima koji misle da se iz toga dobija više političke štete nego koristi i da je to korist samo za porodice koje žele da ‘naplate pravdu’.“ Da bi se ostvarila potpuna politička rehabilitacija žrtava komunističkog progona, potrebno je, kako kaže profesor Trkulja, da se urade četiri bitna procesa: otvaranje dosijea tajnih službi o progonjenim licima, zatim lustracija ličnosti koje su kao javni funkcioneri grubo kršili prava svojih sugrađana, potom puna pravna rehabilitacija i na kraju - obeštećenje kroz restituciju. Uprkos silnim obećanjima, za rehabilitaciju političkih osuđenika i restituciju nije mnogo učinjeno ni posle 2000. godine. Manjkavosti i greške zakona iz 2006. godine, koji je rehabilitacijom zahvatio lica čak od 6. aprila 1941. godine, iako se radilo o periodu rata kada nije postojao legalni pravni poredak, ispravio je tek zakon donet u decembru prošle godine, uzimanjem za početak rehabilitacije trenutak uspostavljanja legalne vlasti. Nešto ranije, donet je i zakon o obeštećenju, odnosno vraćanju imovine. Zakona o otvaranju tajnih dosijea još nema. Profesor Trkulja navodi i lično iskustvo, kada je sa kolegom Danilom Bastom podneo zahtev za rehabilitaciju uglednog profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića. „Sud, nažalost, od BIA-e nije dobio Đurićeve dosijee, iako je tražio. Mi nismo želeli na tome da insistiramo, jer smo, zbog Đurićeve bolesti, žurili sa njegovom rehabilitacijom.“ A Mihailo Đurić je, na neki način, rehabilitaciju doživeo mnogo ranije. Prvo su ga zatvorenici u Zabeli prihvatili i poštovali kao uglednog profesora, a potom su, nažalost, istorijski događaji potvrdili njegove teze iz 1971. godine zbog kojih je osuđen: da će Jugoslavija postati samo geografski pojam, da Srbi nestaju u Hrvatskoj, da u Crnoj Gori nemaju pravo na svoje ime, a u BiH na svoje pismo. Stoga je jasno da sudska rehabilitacija nije ni bila potrebna profesoru Đuriću. verzije Kada je u pitanju pokret Dragoljuba Mihailovića, sam Mihailović i njegova uloga u ratnim godinama, po rečima profesora Dimića, postoje vrlo izražene istorijske kontroverze. Deo njih je proisticao iz same prirode pokreta u kome su istovremeno postojale izražene krajnosti. „Mišljenja sam da se naučna istoriografija, pred raspad jugoslovenske države, približila istini o rivalskim pokretima radovima profesora Branka Petranovića“, kaže Dimić i dodaje da je politička revizija istorije išla za tim da komunističkoj vlasti oduzme legitimitet oduzimajući joj „zvaničnu“ sliku prošlosti i „nalazeći“ u istoj toj prošlosti legitimitet snagama koje su stupale na istorijsku scenu. NJih istina o prošlosti nije zanimala. Jednu mitologiju zamenila je nova. Profesorka Stojanović ne spori da istoričari imaju pravo na različita tumačenja. Istorija je, kako kaže, nauka koja utvrđuje činjenice, ali im daje i smisao. Oko tog davanja smisla uvek je bilo žučnih diskusija i one su neophodne – tako nauka napreduje. Ipak, činjenice se znaju. Tačno se zna ko je kolaborirao i vršio ratne zločine „Prema tome, istorija nije fikcija, činjenice ipak postoje uprkos različitim mogućnostima tumačenja i objašnjavanja“, zaključuje profesorka Stojanović. Prof. Dimić upozorava na činjenicu da je srpski narod, tokom ratnih godina, činio većinu u dva antifašistička pokreta. Drugim rečima, da on ima legitimnu antifašističku prošlost, koje kao da se današnji političari stide, dok je druge političke elite u okruženju, koje je nemaju - izmišljaju i politički eksploatišu. Popravljanje istorije Rehabilitovani: Od poznatijih to su: knez Pavle Karađorđević, premijeri Dragiša Cvetković i Slobodan Jovanović, diplomate Momčilo Ninčić i Konstantin Fotić, glumica Žanka Stokić, advokati Veljko Guberina i Slobodan Subotić, industrijalac Đoka Dunđerski, profesori Dragoljub Jovanović i Mihailo Đurić, književnici Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović, komunista Andrija Hebrang... Čekaju: General Draža Mihailović, premijer Milan Nedić, revolucionar Milovan Đilas, Milan Antić... Nisu rehabilitovani: Pukovnik Arsa Jovanović, premijer Milan Stojadinović, četnički ideolog Dragiša Vasić... Za rehabilitaciju kralja Petra Drugog Karađorđevića i Aleksandra Leku Rankovića, kao i za Dimitrija LJotića zahtev nije podnesen.