Nisi na sceni da bi plakao

Ima jedna scena u filmu High Fidelity kada DŽon Kjuzak, veliki poznavalac i ljubitelj pop muzike, otkrije da ljubav njegovog života viđa drugog frajera. Reč je o nabildovanom tipu s konjskim repićem, čija je možda najgora osobina to što sluša „latino ili bugarsku muziku, šta god je u tom trenutku aktuelno sa vorld muzičke scene“. Ova scena po mnogo čemu opisuje odnos dobrog dela pop puritanaca prema vorld muzici. Problem je u tome što je ovaj film snimljen 2000. godine, a lik koji tumači Kjuzak verovatno nije mogao ni da zamisli da će evo, 12 godina kasnije, vorld muzika biti življa nego ikad, razvijajući se dalje u novim pravcima. Dobar uvid u aktuelnu scenu iz ovog žanra pružiće nam 22. i 23. marta Festival vorld muzike Todo Mundo u Domu omladine. U goste nam dolazi afrički sastav Tinariven, možda i najzvučnije ime kompletne vorld muzičke scene u ovom trenutku, zatim španski sastav Talabarte, dok će domaću muziku „braniti“ Svetlana Spajić zajedno sa našim najboljim gajdašem Bokanom Stankovićem i džez grupa Naked. RAZNOLIKOST Već prvi pogled na izbor učesnika prvog vorld festivala u Beogradu dovoljno govori o raznolikosti aktuelne scene. Šarena i živopisna, ova muzika često pokazuje više energije i kreativnosti nego ostatak pop muzike zajedno. Tu je sve - i rokenrol i narodna muzika i džez i avangarda, što je i naša publika tokom poslednjih godina upoznavala kroz dragoceni festival RingRing. Ben Mendelson, britanski muzičar, producent, nekad član sastava 3 Mustaphas 3, i osnivač najveće smotre vorld muzike na svetu, Vomeksa, kaže za NIN da ovako dug i uspešan život ovaj žanr duguje svom specifičnom položaju izvan mejnstrima: „To je žanr koji je u velikoj meri zasnovan na živim izvođenjima, što je slučaj i sa džezom, folkom i klasikom”, kaže Mendelson. „Iskustvo živog izvođenja i emocionalne reakcije su izuzetno važni. Broj živih izvođenja je u stalnom porastu – od festivala do pojedinačnih koncerata.“ Prema njegovim rečima, postoje dva odvojena tržišta za vorld muziku - domaće i međunarodno. Ona imaju različite potrebe, pa tako jedan lokalni umetnik na svom tržištu može da proda 100.000 primeraka albuma, a na svetskom tržištu samo 3.000. Ima i obrnutih slučajeva, da izvođač domaće tradicionalne muzike mnogo veću popularnost stekne na svetskoj sceni nego kod kuće, a kao jedan od primera mogla bi da posluži upravo učesnica festivala Todo Mundo, naša Svetlana Spajić. Šira publika za nju možda nije čula, ali ona je postala simbol srpskog tradicionalnog pevanja na Zapadu. Najnovije priznanje stiglo je nedavno kada je nastupila u operi Boba Vilsona o životu Marine Abramović, u kojoj joj je društvo pravila zvezda alternativne njujorške scene, „androgini anđeo“ Entoni Hegarti iz sastava Antony and the Johnsons. Na pitanje kako tako lako uspeva da našu tradicionalnu muziku predstavi svetskoj publici, Svetlana ima jednostavan odgovor „Pa, samo se ponašam onako kako sam naučila među svojim narodom“, kaže ona za NIN, glasom koji je čist i jasan i kad govori, a ne samo kad peva izgubljene pesme istočne Srbije. „Ono kako ti red nalaže, kako bi te i baba vaspitala. Budi vredan i tačan, radi što ti se kaže, nemoj nikom ružno misliti. Nisi na sceni da bi plakao; publika je tu da plače. Bilo koja starica s kojom sam pevala nikad na plače. Ona samo donosi istinu, a ti vidi kako ćeš se s tim nositi“, kaže Svetlana. RAZUMEVANJE Kao primer razumevanja izvođača sa različitih krajeva planete mogla bi poslužiti i činjenica da Svetlana Spajić u slobodno vreme uživa slušajući apalačijanski folk iz brda Severne Karoline, koji je na alternativnoj sceni do savršenstva dovela Gilijan Velč. NJoj su veoma bliski i bluz pioniri iz delte Misisipija, koje je početkom dvadesetog veka otkrivao istraživač muzičkog nasleđa Alan Lomaks. To je kod nje prepoznao i Entoni Hegarti. „Nedavno sam videla jedan njegov intervju u kojem on tako skromno kaže da je on samo narodni pevač (folk singer). Kada neko to kaže, on time već želi nešto da poruči. On je, pre svega, dobar čovek. I ta njegova istančanost je neverovatna. Kada se kaže Balkan, sinonim za balkansku muziku su Bugari, pošto su Bugari uvek imali taj kulturni prozelitizam, baš su se probili. Ali, kada je Entoni čuo našu muziku, on je rekao: `Ovo je toliko različito od Bugarske!` Odmah je to osetio. Estetika našeg zvuka ga je podsetila na japansku kulturu“, kaže Svetlana Spajić. Ben Mendelson, međutim, ima malo drugačije viđenje muzičkog prepoznavanja i nije siguran da je puko slušanje dovoljno. NJegov bend zasniva se na novom tumačenju balkanske muzičke tradicije, pa i on vidi neke sličnosti između tamburaša i apalačijanskih i blugras folkera iz američkih zabiti. Ipak, kaže da je potrebno poznavanje jezika da bi se neka muzika sasvim razumela. „Zahvaljujući Jutjubu i razvoju medija, postoji dosad najveća mogućnost otkrivanja stvari koje su slušaocu nove iz celog sveta. Ja imam sreću što sam osoba koju muzika stalno iznenađuje i uzbuđuje. Trudim se da vežbam svaki dan i da sviram koliko je god to moguće s drugim muzičarima. Trudim se i da slušam. Svet je mnogo veći od moje glave”, kaže Bob Mendelson. Tinariven: Pustinjaci s gitarama Između borbe i poezije Najzvučnije ime festivala vorld muzike u Domu omladine „Todo mundo“ svakako će biti Tinariven, možda i najveća zvezda ovog muzičkog pravca. NJihovo ime na jeziku Tuarega znači „napuštena mesta“ i odslikava njihovo nasleđe nomada iz pustinje Sahare. Prva postavka grupe je osnovana u jednom od Gadafijevih pobunjeničkih logora u Libiji, i učestvovala je u pobunama Tuarega u Maliju. Ono što njihovu muziku čini specifičnom je nedvosmislen rokerski karakter njihove svirke. U ekskluzivnom intervjuu za NIN oni govore o korenima svoje muzike, ali i o vezi između saharske prašine i rokerske energije. „Vorld muzika ima veoma eklektičnu publiku. Smatramo da se mi tu uklapamo. Čak i kada se ta muzika posmatra kao „dosadna tradicionalna muzika iz neke vukojebine“. Ali, činjenica da je Tinariven povezivan i sa rok scenom pomaže nam da budemo izostavljeni iz tog dosadnog shvatanja. Imamo sreće.“ Da li je spajanje rokenrola i tradicije Tuarega bio prirodan proces u vašoj karijeri? Naša muzika je rezultat susreta tradicionalne muzike i ritmova Sahare s jednim modernim instrumentom - gitarom. Ubacivanje gitare u tradicionalne ritmove je bilo veoma lako i prirodno. Tako da - da, rokenrol i tradicija se slažu vrlo dobro. Da li je povezivanje muzičara iz različitih tradicija spor proces? Sa Nelsom Klajnom iz grupe Vilko smo na poslednjem albumu sarađivali a da se nismo ni sreli. Ali on nam je svoje snimke poslao brzo i bili smo zadovoljni. Sa Kipom i Tundeom iz benda TV on the Radio bilo je drugačije, jer su oni došli kod nas u pustinju, gde smo snimali album. Već smo se znali, jer smo nekoliko puta svirali na istim festivalima, a nastupali smo zajedno i na bini. Kada smo s njima počeli da snimamo, povezivanje je bilo veoma lako i prirodno.