Hermesove sandale

Da li će, bre, da prođe ovaj mart?! Eeej, da i mene smlati grip! Dobro, oporavljam se, počeo sam da veslam. Ali, ne na Adi Ciganliji, već, ovde, u komšiluku u Vidovdanskoj. Ne, nisu nam napravili jezero na južnom Vračaru, mada me ne bi čudilo da Đilas ili Vučić i to obećaju u kampanji od koje počinje da mi se povraća. Treba to, brate, izdržati do Đurđevdana. Veslam, bajo, na suvo, u parkiću na „galiotskoj“ spravi. Veslam dugo, satima, pošto me to podseća na davna dirljiva vremena kada sam kao bogumilsko roblje bio prikovan za potpalublje venecijanske galije. A one su imale duge rute; do templarskog Rodosa i dalje do Istanbula. I, ako, malko, zastaneš, počneš da manjkaš i ne pratiš ritam zaveslaja, odoše, brale, jaja, začas, postaneš hrana ribama... A što se onda, danas, mučim? Što danas veslam? Što se na taj čemerni, bogumilski život podsećam? Eh, što!? Henri Miler je govorio da „pisac mora da ima kondiciju desetobojca“. Pisanje, batice, zna da bude teže od veslanja, jer ti, bre, odlazi, nemilice, najbolja energija! Još ako koristiš usluge astralnog interneta, ako redovno razgovaraš sa Jungom, eee, to tek, rođače, skupo košta. Jer, jedna je tarifa kad razgovaraš sa Jungom, a sasvim druga kad pričaš, recimo, sa Radujkom. Ah, mart, mart, da li će proći? Saška mi čita iz „Zabavnika“ o Baba Marti. Kao, „u slovenskoj mitologiji Baba Marta se zove i Baba Jaga. Ona je ružna, poluslepa i živi u izbi okićena kostima ljudi i dece koje je pojela“. Iako, vremenom, „svedena na čarobnicu, ona je, nekad, bila boginja smrti“. E, sad dolazi ono glavno; „reč mart ima sanskritski koren sa značenjem smrt“. I, gle, samo Srbima, evo, i danas nije teško da izgovore tu reč iz sanskrita koja u sebi ima četiri vezana suglasnika: SMRT. Valjda zato što je, za razliku od drugih naroda, lako izgovore, Srbima i nije teško da umru. Ostalo im je to iz Indije, iz sanskrita. Smrt i gramatika. I K. G. Jung se, vidim, nervira što mart sporo prolazi, ali zabavlja ga moja etimološka akrobatika: “Mnogo je još reči koje se na srpskom i na sanskritu istovetno izgovaraju. Recimo, reč OPANAK! Bajdvej, da li si video krilate sandale antičkog boga Hermesa? Iste su, čoveče, kao srpski opanci šiljkani! A i Hermes je četvoroglav, baš kao i bog Vid! Grci su, kapiraš li, od Srba i Hermesa ukrali i prisvojili.“ Vraćam se sa Biljom sa veslanja. I ona, batice, vesla! A još od Vidovdanske počinju da mi krče creva te, s vrata, navalim na sarme kao mutav, a prija mi i Nikolino vino, što će reći, da sam se gripa rešio. Na terasi, u ligenštulu, hrčem da se toranj na Avali trese. A moja Crna mi, u snu, pametuje: “Ako si rešio da tvoja Nojeva barka na Suvoj planini bude u obliku opanka, da li to znači da se spremaš da dočekaš Hermesa u letećim šiljkanima? Ali, ne zaboravi, Hermes je i glasnik Neba, i, možda, dolazi po tebe da plovite po nebesima, a ne po Panonskom moru i potopljenoj Evropi.“