Lovci i lovine

Tamošnji pisci koriste brojne društvene turbulencije kako bi ih pretočili u čisto žanrovsko štivo, što vrlo rado i znalački prenose potom i filmski i televizijski autori u svoje formate. Uspešna formula, zasad, nema sličnu, tako sistemsku produkciju u Evropi. Ju Nesbe je njen nezaobilazni deo. Godinama, on uspešno tka zaplete u čiji epicentar stavlja svog junaka Harija Hulea, neodoljivo šablonizovanog po standardima severa. Nakon Solomonovog slova, Odmazde i Crvendaća, domaći izdavač Laguna odlučio se da na srpskom objavi zasad poslednji roman Jua Nesbea, ujedno i prvi u kome pomenuti inspektor ne vodi glavnu reč. Ali zato, sve drugo što se dešava u Lovcima na glave, toj vratolomiji od zapleta i likova, u potpunosti se uklapa u baš onaj koncept koji očekujemo od jednog očito priučenog, ali rasnog pisca, kakav je Nesbe. Gotovo da nema scene/poglavlja u romanu koji ne očaravaju kako jednostavnošću u izrazu, tako i uzbudljivošću u narativu. Nesbe svoja tri glavna lika postavlja kao lovce i(li) lovine, zamenjujući im uloge dok se znalački i maestralno poigrava sa njihovim sudbinama. I koliko god bile napete, scene vam izmamljuju osmeh svojom ironičnom pozadinom i kritičkim stavom. I naravno, prednost stila Jua Nesbea i jeste u tome što njegove priče i deluju kao oslikane reči, te je shodno tome ovo delo s lakoćom prebačeno uspešno i na filmsku traku, u šta smo se uverili i na minulom Festu.