Više omča nego spas

Kad god dinar krene ozbiljno naniže, eksperti, poduprti privrednicima, spas traže u uvođenju evra kao zvanične valute u Srbiji. Ni ovoga puta takav predlog nije izostao, a Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, ponudio je evropsku valutu kao put za izlazak iz ćorsokaka. Tako se, u vreme kada čak i neke članice evrozone razmišljaju da iz nje izađu, kako bi preko nacionalnih valuta lakše regulisale tržište i umanjile efekte krize, u Srbiji opet aktuelizuje polemika za evro i protiv njega. Ovakav predlog ima i formalne prepreke, oličene u preporuci Evropske centralne banke (ECB) da se jednostrano ne uvodi evro, kao i u Mastrihtskim uslovima koji od svake nove članice EU, pre uvođenja evra, traže da je javni dug manji od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, budžetski deficit od tri odsto BDP, a inflacija najviše za 1,5 odsto iznad proseka u tri zemlje sa najmanjom stopom inflacije. Poslednja dva od tri navedena uslova Srbija ne ispunjava. Većina sagovornika NIN-a slaže se da bi se i ECB i EU oštro pobunile protiv ovakve odluke Srbije, ali i oko toga da, ipak, nemaju mehanizme da to spreče. Protivljenje potvrđuje i prva reakcija Vensana Dežera, šefa delegacije EU u Srbiji, koji je istakao da „za Srbiju ne bi bilo dobro da razmišlja o prebacivanju na evro“, kao i da je ovde često pominjan slučaj Crne Gore, „specifičan“. „Činjenica da je Crna Gora evroizovana ne bi pomogla Srbiji, jer je ona sa upotrebom strane valute započela pre direktive ECB o zabrani unilateralne evroizacije. Stoga bi Srbija bila presedan, koji bi EU vrlo oštro sankcionisala da tim putem ne bi krenule i druge zemlje, imajući u vidu da je jedan broj zemalja otvoreno ili prikriveno razmišljao o tako nečemu”, kaže za NIN Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Ako zanemarimo verovatno protivljenje Evrope, koja ipak nema stvarne mehanizme da to spreči, ostaje pitanje šta bi Srbiji donelo uvođenje evra? UDARAC Evro bi na duži rok smanjio inflaciju, ukinuo valutne rizike i olakšao razmenu sa evropskim zemljama. Ipak, da li je dostizanje ovih ciljeva lako, a kao instrument dovoljan samo evro? Nikako, slažu se ekonomisti. Građanima argumenti u prilog evru zvuče dosta razumljivo pre svega zbog činjenice da u Srbiji zapravo postoji dvovalutni sistem, u kome je evro obračunska valuta, a dinar sredstvo plaćanja. Tako većina prima plate u dinarima, a kreditna zaduženja, kirije, letovanja, kupovinu automobila i mnogo toga još, plaća ili obračunava u evrima. Zbog kursnih razlika, građani su često na gubitku, pa im se evro čini kao spasonosna opcija. Ipak, valjalo bi znati da bi za zaposlene i penzionere, zamena dinara evrom, neminovno značila i smanjenja primanja za 15-20 odsto. Ako je u januaru prosečna plata u Srbiji iznosila 36.639 dinara ili 333 evra po kursu od oko 110 dinara, prelazak na evro značio bi gotovo izvesno i novu devalvaciju dinara. U najboljem slučaju, ako bi to bilo odmah, na oko 130 dinara, što bi prosečnu platu od 333 evra zapravo smanjilo na 281 evro ili za oko 15 odsto. Isto bi važilo i za penzije. To znači da bi standard građana u prvi mah osetio dramatičan udarac. Drugi udarac standardu građana naneo bi očekivani skok cena. Fabris upozorava da bi u Srbiji prilikom uvođenja evra postojao ozbiljan rizik od rasta inflacije, odnosno jednokratnog povećanja cena, jer veliki broj trgovaca nastoji da iskoristi ovu situaciju za tako nešto. To je pokazalo iskustvo velikog broja zemalja EU kada su uvodile evro. „Evroizacija ne dovodi do automatskog zaustavljanja inflacije, jer cene pojedinih proizvoda teže da se izjednače sa cenama u evrozoni. Iskustvo Crne Gore je pokazalo da obaranje inflacije nije trenutno, već se ono tek ostvaruje u srednjoročnom periodu“, objašnjava Fabris. I Goran Nikolić smatra da uvođenje evra nije dobro rešenje. Računajući koliko bi nas koštalo uvođenje evra, Nikolić napominje da bi prvi trošak bio gubitak emisione dobiti od 2,2 milijarde evra. „Za toliko bi bile smanjenje devizne rezerve zemlje, što je veliki udarac”, tvrdi Nikolić. Drugi argument protiv evra za njega je gubitak instrumenata vođenja monetarne politike i upravljanja obaveznim rezervama. Poput Fabrisa, i on veruje da bi uvođenje evra u Srbiji izazvalo inflacioni udar, jer bi cene morale da se izjednače sa onima u evrozoni, što bi značilo da bi recimo cena struje morala da se udvostruči. „Dobili bismo sa evrom visoku inflaciju, ostali bez monetarne politike, nešto poput Grčke, što znači da bismo postali nekonkurentni”, tvrdi Nikolić. PREDVORJE Da su nam zemlje evropske periferije, poput Grčke, najbolji primer zašto nam ne treba evro, smatra i Zoran Petrović, zamenik predsednika Izvršnog odbora Rajfajzen banke, koji tvrdi da zemlje sa dvostrukim deficitom - platnobilansnim i budžetskim, nikako nisu pogodne za bilo kakav superfiksni kurs, a tu spada i uvođenje evra. „Pre 2008. godine možda je bilo dosta argumenata za evro, ali posle krize, kad smo videli kako su prošle zemlje sa deficitima, naivno je ulaziti u priču o uvođenju evra”, tvrdi Petrović za NIN. Ni Vladi Gligorovu, saradniku Bečkog instituta za međunarodne odnose, nije jasno šta se uvođenjem evra želi postići. Ako je cilj niska inflacija, samo uvođenje evra za to nije dovoljno, ako je cilj uvođenje fiskalne discipline, primer Grčke pokazuje da ni za to evro nije garancija, a ako je cilj da se obezbede manji troškovi kod transakcija, dobit je ipak mala. Kao ključni argument da se zadrži sopstvena valuta on vidi činjenicu da u uslovima u kojima plate i penzije nisu vezane za evro, kao što je slučaj u Srbiji, ostaje prostor za prilagođavanje kursa i troškova rada. „Mogući problemi Srbije, ako bi prešla na evro, najbolje se vide na primeru Grčke i Španije. Naime, tamo je povećana privlačnost zaduživanja, jer dug izgleda jeftino, što na kraju dovodi do prezaduženosti”, objašnjava Gligorov za NIN, napominjući da zbog svega toga EU traži ispunjavanje uslova o inflaciji, deficitu i javnom dugu pre uvođenje evra. Uz to, pre uvođenja evropske valute, predviđen je i dvogodišnji prelazni period, tokom kojeg zemlja treba da ispuni ove uslove, a pri tome da ima fiksni kurs. Ovaj mehanizam (ERM II), smatra se predvorjem evrozone, u kome zemlja drži fiksnu domaću valutu i sve ravna prema kursu evra. Ako je ovaj sistem održiv tokom dve godine, tek tada je moguć prelazak na evro. Većina novih članica je imala probleme da zadovolji uslove za pristupanje evrozoni, prevashodno uslove koji se odnose na inflaciju, a u slučaju Poljske i Mađarske, na velika dugovanja i deficite. Kriza nam je, s druge strane, najbolje pokazala da su zemlje sa fleksibilnim kursom imale manji rast nezaposlenosti i manji pad ekonomske aktivnosti nego, recimo, zemlje sa fiksnim kursom. U nekim zemljama sa fiksnim kursom, poput baltičkih, ekonomska aktivnost je u 2009. pala za skoro 20 odsto, a stopa nezaposlenosti je udvostručena. Zato bi valjalo poslušati savet Vlade Gligorova, da je više od uvođenja evra, za zemlju važno da uskladi stopu inflacije sa stopom u evrozoni, i da ispuni druge Mastrihtske uslove o deficitu i javnom dugu. Tada bi evro došao sam po sebi, a moglo bi i bez njega. Jer, i dinar bi tada bio stabilna valuta. Deset godina evra Evro je prethodnih dana proslavio deset godina postojanja. Prvog januara 2002. u Nemačkoj i još deset zemalja EU iz gotovinskog plaćanja isključene su nacionalne valute, a u upotrebu je ušla zajednička valuta - evro. Danas se u evrozoni nalazi 17 zemalja, a još sedam članica EU planira da do 2020. zameni nacionalnu valutu. Evro se koristi i u nekim zemljama koje nisu članice EU, poput Monaka, San Marina, Vatikana, Andore. Poseban slučaj su Kosovo i Crna Gora, koji su ranije koristili nemačku marku, a zatim prešli na evro bez ikakvih ugovora sa EU. Učinak evra je u poslednje vreme zbog krize dosta osporavan. Tako čak 85 odsto Nemaca veruje da je marka bila stabilnija valuta od evra, iako je u 53 godine dugom veku nemačke marke prosečna godišnja inflacija iznosila 2,6 odsto, a od uvođenja evra cene u proseku rastu 1,6 odsto. To je valjda i razlog što niko još ne istupa iz evrozone. I NBS protiv evra I u Narodnoj banci Srbije podsećaju na to da bi jednostrano uvođenje evra ugrozilo odnose sa EU, ali napominju da to ne bi bilo poželjno ni za srpsku privredu u procesu tranzicije budući da karakter šokova koji je pogađaju nije uvek isti kao karakter šokova koji pogađaju privredu evrozone. „Jednostrano uvođenje evra otežalo bi i poskupelo eksterno finansiranje, što bi se odrazilo na smanjenje poverenja investitora. Ulogu automatskog stabilizatora, u takvim uslovima, ne obezbeđuje fleksibilni devizni kurs pa se ceo teret prilagođavanja prebacuje na politiku dohodaka. To bi najverovatnije dovelo do relativno nižih plata i penzija. Inflacija bi i dalje ostala pod jakim uticajem eksternih šokova koje monetarna politika ne može da neutrališe”, kažu u NBS za NIN. Dodaju i da primeri nekih perifernih zemalja EU, poput Grčke i Portugalije pokazuju i da prerani ulazak u evrozonu nije nužno dobar, kao i da prerano uvođenje evra može doneti više štete nego koristi.