Zašto Srbija nema kritičku javnost

Miloševićev metod Ne znaš da li je tužno ili tragično kad devet godina od ubistva premijera pročitaš opasku Mirka Mlakara u NIN-u - u Srbiji sve ima veze sa politikom osim ubistva premijera. Zašto u Srbiji 2012, u kojoj nesumnjivo ima kritičkog mišljenja, nema kritične mase koja može formirati kritičku javnost? Zato što nema dovoljno slobodnih medija, nezavisnog pravosuđa i demokratskog nadzora nad sektorom bezbednosti. U globalnom svetu masovnih komunikacija podložnih spinovima, ugroženi su i kritičko mišljenje i kritička javnost. Razvijene demokratije koriste spin skoro kao Vatikan i Demokratska stranka, ali se od njih suštinski razlikuju zato što znaju vrednost korektivnog faktora. Ako ni zbog čega drugog ono da sami ne poveruju u ono što javnosti prodaju. Knjaz Miloš je, mnogo pre pi-ar terora u politici, znao da zateže dokle god narod mumlja ali i da popušta čim narod zaćuti. Danas je u Srbiji teško znati šta narod misli, jer isti mišljenje dobrano formira preko medija koje demokrate kontrolišu šire ali pametnije nego Milošević, parama a ne samo autokratijom. Šta vrede istraživanja javnog mnjenja kad se kao bumerang vraća ono što centrala plasira kroz medije. I socijalne mreže, koje su mogle biti izvor informacija o stavu javnosti, zagadili su dirigovanim komentarima. Milošev metod je u Srbiji danas nemoguće primeniti jer nema kritičke javnosti. Tamo gde mediji slučajno omanu, demokrate bez problema posežu za Miloševićevim metodom upotrebe službi i ostalih delova sektora bezbednosti, koji je u najboljem slučaju partijski ali svakako ne demokratski kontrolisan, a koji opet kontroliše pravosuđe. Tako umesto istrage o ulozi aktuelnog načelnika generalštaba VS u zločinima na Kosovu, u vreme kad od BIA main stream medija po trinaesti put slušamo kako nas je NATO neopravdano bombardovao bez ijedne reči o zločinima koji su tom bombardovanju prethodili, dobijamo ekspres proces protiv Nataše Kandić, koja nam je saopštila istinu. Srbiji je preko potrebna istina. Da bi se ona shvatila i na osnovu nje nešto preduzelo, potrebno je graditi jaku nezavisnu kritičku javnost. Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije Poštenje za pečenje Pitanje - zašto u Srbiji nema kritičke javnosti (osim časnih, retkih izuzetaka; videti, na primer, „Duh samoporicanja“ Mila Lompara, „Višijevsku Srbiju“ Slobodana Antonića, “Hroniku razorene Troje“ Milana  Brdara ) - zaista je ključno pitanje. Zar posle svega što nam se zbilo nemamo dovoljan broj intelektualaca spremnih da, poput Mikisa Teodorakisa u Grčkoj, pozovu narod u borbu za slobodu od neoliberalne demencije? Zar smo svedeni samo na estradne klimoglavce, koji u medijima ponavljaju oveštale fraze o „svetloj EU budućnosti“ ili se, sasvim u duhu srbijanskog neotitoizma naših dana (sve sa predizbornim gerberima i medijskom salatom) klanjaju jednom po jednom domanovićevskom vođi? U devetnaestom veku, formiranje kritičke javnosti bilo je otežano zbog činjenice da je naša inteligencija pripadala državnom činovništvu. Danas kritičke javnosti nema iz drugih razloga: najveći broj intelektualaca vezan je, pre svega materijalno, za neku od  političkih partija ili nevladinih organizacija koje, u ime svojih geopolitičkih interesa na Balkanu, finansira Imperija; takođe, mi nemamo elitu (pri čemu se pod elitom ne podrazumeva džet-set, u kome podjednako mogu biti i vladike i pevaljke i vremešni „jahači popova pretvoreni u jahače Srbije“, kako reče Milan Brdar). Nama je, kao i u doba kad je Srpska akademija nauka birala Broza za svog počasnog člana (a pod uplivom Aleksandra Belića, čiji je moral bio harmonikaški: “Sviram Titu, sviro sam i Draži – kome treba, neka me potraži“), jasno da je nazovielita prodala poštenje za pečenje. Jer, po Solženjicinu, narodu je uvek potrebna žrtvena elita, ljudi koji su spremni da za govorenje istine budu materijalno prikraćeni, medijski marginalizovani, pa, kako je krenulo, i gonjeni. Retki su ljudi poput Mihaila Đurića ili Gojka Đoga. I onda, a i danas. Da ih je više, imali bismo kritičku javnost. Ovako, imamo samo svetle primere. Pa ipak, ne gubimo nadu: kako reče  pokojni učitelj uspravnosti, Kijuk, ako sačuvamo pet odsto normalnih, koji stoje pod uglom od 90 stepeni u odnosu na tle, Srbija neće propasti. Autor je književnik i pravoslavni publicista