Podeljeni svetovi

Na kraju je zaličilo na akcioni film: posle 32-časovne opsade u kojoj ga je držalo tristotinjak policajaca, nespreman da se preda a nevoljan da se sam ubije, opkoljeni desperados je rešio da tačku na svoj kratki, brutalni život stavi tako što će, skačući kroz prozor i pucajući iz svih oružja, isprovocirati sopstvenu smrt. Želja mu je ispunjena i pre nego što je pao na zemlju: od 20-30 metaka kojima je izrešetan, fatalna su bila barem dva - jedan u glavu i drugi u stomak. Tako je prošlog četvrtka skončao Mohamed Merah, 23-godišnji Francuz alžirskog porekla, sitni lopov i samouki terorista, pristojni dečko iz komšiluka i psihopata koji je u tri odvojena napada izvedena u desetak martovskih dana hladnokrvno ubio sedmoro ljudi, od čega troje dece. I tako se tema nelagodnog suživota Evrope i islama - suživota koji je na velikim iskušenjima u najmanju ruku još od šokantnih terorističkih napada na Madrid 2004. i London 2005. godine - na brutalan način vratila u centar pažnje zgrožene francuske, i ne samo francuske javnosti. Okolnosti i, pre svega, razmere tih zločina drastično su različite u odnosu na ovomesečno orgijanje po Tuluzu i okolini, koje je Merah, „inspirisan“ video-zapisima egzekucija kakve emituju džihadisti, još i snimao kamerom okačenom oko vrata. Ali, socijalno, politički i psihološki posmatrano, razlike gotovo i da nema: još jednom će morati da bude uložen veliki trud kako se ne bi iznova stvorio odijum prema mnogoljudnoj muslimanskoj zajednici u Francuskoj i drugde na kontinentu. PRIVID Zahvaljujući tome što na njenom tlu poslednjih dvadesetak godina nije bilo slučajeva versko-politički motivisanog nasilja, stvoren je privid da je u Francuskoj - koja među zapadnoevropskim zemljama, posle Nemačke, ima najmnogobrojniju muslimansku populaciju - ne postoji značajnija pretnja od islamskog radikalizma. To je objašnjavano i ukazivanjem na neke objektivne okolnosti: recimo, na činjenicu da se Francuska protivila napadu na Irak, što nije ostalo neprimećeno u islamskom svetu, te na kulturološku različitost tamošnjih muslimana, mahom pristiglih iz relativno umerenih zemalja severne Afrike, u odnosu na, recimo, verski mnogo „naoštrenije“ imigrante u Velikoj Britaniji, poreklom uglavnom iz Pakistana i drugih ultrakonzervativnih muslimanskih sredina u Aziji. Tenzija u odnosima sa muslimanskom zajednicom povremeno je neizbežno bilo - kao u slučaju kontroverzne mere zabrane nošenja vela, mnogo kritikovane u Britaniji i SAD; ali je delovalo da (od nekih osporavano) francusko tvrdo insistiranje na republikanskom, laičkom principu - koji ne dozvoljava razlikovanje građana na osnovu rasne, etničke ili verske pripadnosti - u krajnjoj liniji ipak daje rezultate. Sada, nakon što je Merah uradio to šta je uradio, sumnja opet buja na sve strane. Da li je Francuska potcenila islamističku pretnju? Zašto Merah, koji je prolazio ne samo kroz kriminalističku, nego i evidenciju obaveštajnih službi, nije blagovremeno identifikovan kao potencijalni terorista? Koliko je takvih sličnih njemu među više od 3,5 miliona francuskih muslimana? Da li je čitav sistem društvene integracije manjinskih grupa pogrešno postavljen? Nepostojanje statistike koja bi francuske državljane diversifikovala po bilo kojoj od pomenutih kategorija - jer tako nešto zakon ne dopušta - ne može, naravno, da prikrije ono što se, kažu kritičari francuskog modela, i golim okom vidi: da je među ekonomski i kulturno marginalizovanima u tamošnjem društvu najviše muslimana i drugih imigranata, da ih je nesrazmerno mnogo među zatvorskom populacijom, da nominalna ravnopravnost nije isto što i stvarna jednakost - na poslu, u kontaktu s policijom, pred sudom... A opet, ne može se reći da je takvo stanje izrodilo bilo šta slično onom što je, i pre i posle napada u Londonu, registrovano u Britaniji: u Francuskoj nije došlo do pojave „domaćih“ terorista (ili terorista u pokušaju) u trećoj generaciji imi grantskih porodica iz muslimanskog sveta, među onima koji su tu rođeni i odrasli, a koji bi odgovor na osećanje izopštenosti od društva potražili u zagrljaju radikalnog islama. Izuzev ako se zasad usamljeni slučaj iz Tuluza ne uzme kao dokaz za suprotno. DILEMA U političkim i akademskim krugovima se već godinama debatuje o tome da li je za uspostavljanje društvene harmonije bolji pomenuti francuski ili britanski model - onaj koji imigrantske zajednice ne pokušava da asimilira, već ih pušta da žive jedna pored druge, računajući da će se tako lakše naučiti toleranciji. Možda pravog odgovora na tu dilemu i nema, jer i jedan i drugi model imaju svoje očigledne prednosti i nedostatke. Jedno Galupovo istraživanje o stavovima britanskih muslimana, sprovedeno 2009, pokazalo je, na primer, da se čak 77 odsto njih „snažno identifikuje“ s Ujedinjenim Kraljevstvom, za četvrtinu više nego što je to slučaj u ukupnoj populaciji; ali, u istom tom istraživanju samo je sedam odsto anketiranih reklo da sebe doživljavaju prvo kao Britance, pa tek onda kao muslimane, dok je 81 procenat rekao upravo suprotno - da su pre svega muslimani, pa tek onda Britanci. Štaviše, 40 odsto ispitanika reklo je da bi volelo da se u Britaniji primenjuje šerijatsko pravo. I kakav onda zaključak izvući: je li većina britanskih muslimana integrisana, ili mrze to što su tu gde jesu? Premijer Dejvid Kameron je, uostalom, pre nešto više od godinu dana koncept multikulturalnosti javno proglasio neuspelim, kao alternativu predloživši rad na izgradnji snažnijeg britanskog nacionalnog identiteta; nekoliko meseci pre njega, tamo krajem 2010. godine, kraj multikulturalizma je na još eksplicitniji način nemačkoj javnosti objavila i kancelarka Angela Merkel. (Uzgred, unutar britanske obaveštajne zajednice se procenjuje da bi, kad je reč o islamskom fundamentalizmu na tlu Evrope, sledeća žarišna tačka mogla da bude upravo Nemačka, zbog nagle radikalizacije tamošnjih muslimana u poslednje vreme.) E, sad: ako iz Londona i Berlina stižu uveravanja da je multikulturalizam propao, to bi valjda trebalo da znači da je francuski model ipak delotvorniji. Samo što, posle onog što se dogodilo u Tuluzu, verovatno ni u Francuskoj to više niko nije spreman da tvrdi. Izvesno je, izgleda, samo jedno: u mučnoj atmosferi uzajamnog podozrenja, Evropa i islam će i narednih godina nastaviti da se udaljavaju jedno od drugog. Pooštravanje kontrole radikalnih pojedinaca i pokreta Cenzura protiv ekstremizma Kao jednu od mera kojima će francuske vlasti gledati da stanu na put širenju islamskog ekstremizma predsednik Nikola Sarkozi najavio je zabranu ulaska u zemlju radikalnim muslimanskim propovednicima. Ova mera biće primenjena već početkom aprila, kada se održava konferencija Unije islamskih organizacija Francuske, na kojoj je planirano i učešće brojnih gostiju iz inostranstva. „Izvesne osobe pozvane na ovaj kongres nisu dobrodošle na francuskom tlu“, poručio je Sarkozi. I dok se za ovu meru ne može reći da je bitno drugačija od onih kojima, u jednoj ili drugoj varijanti, pribegavaju sve zemlje - čije je, na kraju krajeva, suvereno pravo da odlučuju koga puštaju na svoju teritoriju - jedna druga mera koju je Sarkozi (verovatno ponet emocijama, ali svejedno prilično nepromišljeno) najavio odmah nakon dramatičnih događaja u Tuluzu mnogo je problematičnija. On je, naime, zapretio da će ubuduće i samo posećivanje sajtova organizacija i grupa koje propovedaju rasnu i drugu mržnju i „zagovaraju terorizam“ predstavljati krivično delo. Posle prvih glasova protesta da bi to značilo uvođenje cenzure na internetu - da se i ne govori o tome kako bi se time onemogućilo i da se mediji bave ekstremističkim sajtovima, pa time i organizacijama koje iza njih stoje, kao legitimnom temom - narednih dana se o tome više nije mnogo čulo. Izuzev što se pojavilo novo tumačenje po kome bi se krivičnim delom smatralo samo učestalo posećivanje takvih sajtova. (Kao da to nešto menja na stvari: sloboda korišćenja interneta ili postoji ili ne postoji, i ne može se kvantifikovati brojem „klikova“ na jednom sajtu.) Zasad, ipak, još postoji nada da će Sarkozi i njegovi savetnici shvatiti da bi se uvođenjem takve mere Francuska našla u situaciji da se - u vreme kad su pokušaji država i globalnih korporacija da ograniče slobodu interneta ionako intenzivirani - javlja u ulozi predvodnika u gušenju te slobode. Sarkoziju i dalje predviđaju poraz u drugom krugu Okolnost da je Merahov ubilački pohod usledio usred kampanje za predsedničke izbore pokrenula je lavinu spekulacija o tome koliko će se ono što se desilo odraziti na njihov ishod. Prosta logika sugeriše da će profitirati desnica: kako ona radikalna, u liku kandidatkinje Nacionalnog fronta Marine Le Pen, tako još više ona koju oličava aktuelni predsednik Nikola Sarkozi, nominalno kandidat desnog centra ali - kad proceni da političke potrebe to nalažu - sklon i krajnje rigidnim stavovima. A ovo sad je upravo takav trenutak. Oslanjanje na prostu logiku je, međutim, u politici podjednako rizično kao i u svakodnevnom životu, pa bi bilo pogrešno zaključivati kako će Sarkozijevo odlučno držanje u jednoj kriznoj situaciji biti dovoljno da preokrene generalni trend, koji se nije promenio ni posle užasa u Tuluzu. Podrška Sarkoziju jeste nešto veća nego što je bila i mogao bi da osvoji najviše glasova u prvom krugu, ali ankete i dalje predviđaju sigurnu pobedu kandidata socijalista Fransoa Olanda u drugom krugu, 6. maja.