Zaljubljeni džokej

Otac moje majke, iz sela u poslednjoj ravnici pre severnih obronaka Jastrepca, u aprilu 1941. godine odazvao se pozivu na mobilizaciju, ali mu nije bilo suđeno da pogine: u julu je preko Bugarske i Rumunije, kao zarobljenik, vozom prebačen u logor smešten u baruštine kraj Libeka. Posle Staljingrada, kad se u Nemačkoj javio dramatičan manjak muških glava, bio je dodeljen jednom seoskom domaćinstvu kao sluga. U junu 1946. vratio se svojoj porodici u Srbiju sa imenom neke Elze istetoviranim na podlaktici, i fotografijom na kojoj ponosno stoji između dva teška štajerska konja. Voleo je konje: u štali je, i kad su kupili traktor, uvek čuvao bar jednog iako, osim što je prezan u čeze za letnje vašare, ničemu nije služio. Majka mi je jednom rekla da je u mladosti bio matropazin, i tek kasnije, kad sam saznao pravo značenje te reči, u onom čudnom treperenju njenog glasa kojim mi je rekla da je to trgovac konjima, prepoznao sam i stid. Jer matropazin je i trgovac, i zaljubljenik, i varalica, odličan poznavalac konja ali i svih načina da se prevari kupac. Zato tekst koji sledi posvećujem njemu i svima koji se iz ljubavi pretvaraju da su lepši, snažniji, mlađi i skuplji nego što uistinu jesu. Konj, po boji, može biti: dorat, ako ima crvenosmeđu dlaku, i to mrkov, svetli i crveni; vranac, letnji, jer je leti potpuno crn, dok mu zimi, oko nosa, očiju, po stomaku i na nogama rastu žućkaste dlake, i zimski; alat, ili riđan, a ako su mu griva i rep žućkaste ili bele boje, onda je izabela; sivac, ili zelenko, žerav, zekan... čija je dlaka mešavina crne, bele, a ređe žute i riđe; belac, ili čilaš. „Palomino ti je svetlosmeđ pa do žutog, žućkaste grive i repa...” Voja u rano jutro sedi na bali sena ispred štale koju od hipodroma deli bučna ulica, i nabraja ovo savijajući prste, dok ja napregnuto pratim – mali prst izgubio je u zatvoru i svaku put kad u nabrajanju dođe do patrljka, zastane kao da se zbuni što ga nema. Upoznali smo se na samom početku rata u Slavoniji, malo pre nego što je sa četiri rasna konja preplivao od vukovarske obale do Šarengradske ade, i sklopio separatni mir sa svim stranama. Galoperi Treninzi na hipodromu počinju veoma rano, i on se smeje kad mi zakazuje sastanak u pola sedam: „Novinar, to je moje radno vreme. Ako ‘oćeš – dođi. Ako nećeš – ti nemoj!” Sad kaže: „Salijeri Mango bio je punokrvni englez...” Svi punokrvni engleski galoperi vode poreklo od samo tri arapska pastuva koje su Englezi krajem 17. veka doveli da oplemene rasu svojih konja. Oni imaju pravo da pored svog imena s ponosom nose XX... Po brzini, punokrvni konji su umnogome nadmašili svoje pretke sa Istoka, mada se to ne može uvek reći i za njihovu konstituciju i temperament. Zbog rodoskvrnuća, „krv im se, vremenom, istanjila”, pa su današnji galoperi dekadentni – lomljivih nogu i ćudljivi, ponekad poluludi. „I Milenko ti je bio malo lud”, kaže Voja. Milenko je džokej. Niskog rasta, slabašan, nije bio za poljske radove u selu blizu Bele Palanke, pa su ga čim je završio osmi razred, dali na obućarski zanat u Pirot. Letnji raspust proveo je skupljajući rasturene blokeje po radnji i razvrstavajući eksere, a kad ga je gazda u septembru poveo na LJubičevske igre da prodaju opanke i amove, i tu prvi put video konjske trke, ostao je u Požarevcu. Milenko je postao džokej. Pročuo se kao veštak u ophođenju s konjima, kadar da u pravom trenutku iz grla koje jaše izvuče najskrivenije deliće snage. Vlasnici konja pored staze psovali su ga što kasno ulazi u finiš, ili se izdvaja iz grupe daleko pre cilja, ali na kraju se ispostavljalo da taktika kojom on raspoređuje snagu i brzinu konja nema premca na ono malo hipodroma u Srbiji. Sujetan i ponosan na svoje plave lokne, sa peharom na kraju trke uvek je pozirao bez kačketa. „Ništa njemu nije bilo što je ženska viša za dve glave, taj je kidisao bez kompleksa”, priča Voja. Šest meseci pre susreta sa Milicom, vratio se odnekud iz Evrope. Voja veruje da je bio u Litvaniji, ili Švedskoj, jer tamo se, zbog kladionica, svakog dana u godini trče trke. Na sever je iz Srbije otišao dve godine ranije, posle jednog ljubavnog raskida – detalje niko ne zna, osim da ga je ta žena ostavila iznenada i neopozivo. „Tako mi je jednom rek’o kad sam ga nosio pijanog iz ‘Rubina’ u Košutnjaku: neopozivo!”, kaže moj poznanik sa devet prstiju i pogledom prati jednog kasača, putastog alata. Nekako pred odlazak, Milenko je dobio otkaz. Na prvoj krivini loše staze, ili zbog loše odmerene doze kofeina kojim je dopingovan, konj pod njim je pao, a kad mu je Milenko, stresajući prašinu i hramajući, prišao, video je otvoren prelom prednje leve noge: kosti su štrčale kao trska. Vlasnik, jedan zubar iz Zrenjanina, polako se došetao, kao da je znao šta će zateći, pljunuo i rekao da ga kako znaju uguraju u prikolicu i voze u klanicu. „Trebalo je da ga ubiju tu na stazi, da se ne muči, ali klanica prima samo žive...” Opraštanje DŽokej se okrenuo da izbegne pogled krupnih konjskih očiju, i nestao u masi, a šestorica radnika nekako su u otvorenu usku prikolicu ugurala konja koji je „plakao kao čovek”. Tada je iskrsao Milenko: popeo se na točak kao da zagrljajem hoće da se oprosti od konja koji njišti i kratkim ubodom noža sa drškom od crne plastike, prekinuo mu kičmenu moždinu na vratu. „Gde je to naučio, ja ne znam...”, pogledao me je Voja u oči kao da ću mu ja reći. Scena je trajala vrlo kratko, publika je bila zaokupljena novom trkom, i samo su najbliži prikolici videli da je konj pao, i posle vlasnika koji je besno zakoračio ka džokeju sa nožem, pa zbunjen njegovim pogledom, i uplašen, odustao. „Mora da je uzeo neke pare u toj Švedskoj pre nego što se vratio...” Kad se vratio, postao je i jahač i trener Salijerija. Ovog engleza kupio je beogradski arhitekta na aukciji u Budimpešti za ćerku, Milicu. Voja o njoj gotovo ništa nije znao da mi kaže, osim da je bila lepa, dugokosa i visoka, i da je, valjda, završila neki fakultet. Svakog jutra u šest sati bila je u štali kod konja, a nekoliko minuta posle nje, kao po dogovoru, stizao je i Milenko. Nije bila neki jahač, tek ako se nekoliko puta upustila u kenter – trk sporiji od galopa, kad dve dijagonalne noge idu u paru i istovremeno udaraju o tlo, dok se druga zadnja i prednja noga spuštaju odvojeno i nezavisno, pa se čuju tri udarca. Milica, po svemu sudeći, nigde nije radila, jer je vrlo brzo počela da uz Salijerija i Milenka provodi po celo prepodne. Šta su oni pričali, Voja ne zna. „Nisam im držao sveću...”, obrecnuo se kad sam ga pitao. Milica je, kaže, slušala i gledala Milenka sa takvom pažnjom kao da je omađijana. „Podudare se tako ljudi, valjda, šta ja znam...” Na hipodrom je uvek dolazila sama, i nikad je niko nije pozvao telefonom dok je tu bila. Ako je imala momka, taj je bio neprimetan. Pošto istrče jedan ili dva kruga, i smeste konja u boks, istrljaju ga gužvom slame i istimare, odlazili su preko peščane staze i retke trave u kafić pored hipodromskih tribina. Milenko je posle do predveče u zubima premetao kašičicu za espreso, dok su štalski momci zbijali šale ili nabrajali šta bi oni umesto kafe radili sa vlasnicom konja, ali tiho, jer ispred Milenka je išao glas o onom ubodu nožem sa crnom drškom. „Bilo mi je žao dečka. Prosto bi sinuo kad je vidi, ali nikako nisu bili par: ni po izgledu, ni ovako... Ćerka beogradskog arhitekte i obućarski šegrt iz Bele Palanke! Iz aviona se videlo da je zaljubljena u konja, a ne u njega, samo on – jok! Žvaće onu kašičicu i ćuti...” Salijeri Mango tražio je mnogo pažnje kao dvogodac, posebno zimi. Kolena su mu bila tako slaba da nije mogao da trči dva dana zaredom. Imao je gadnu narav i bio opasan za sve koji ga nisu poznavali. Kao trogodac pobedio je u dve trke, ali je povučen iz Trke grada Beograda jer su noge počele da mu pokazuju znake slabosti na tvrdom terenu. Teren je poboljšan pre trke St. Leger, a Salijeri je bio odgovarajuće pripremljen. Trka je bila fantastična, pravac pred ciljem ubitačan, i kad mu je Milenko oslobodio glavu, sjajni dorat je krenuo zastrašujućom brzinom i pobedio sa dve dužine prednosti. Te sezone konj više nije trčao, a ono dvoje nestali su sa hipodroma. Prošle godine Slovak Sebastijan Majtan, džokej koji je kod nas jahao Malu Afriku, pričao je da žive u Pragu, i da često dolaze na praški hipodrom Most u Veledubicama... Voja se smeje: „Matropazin je to!” Rekonstrukcija Na Beogradskom hipodromu, koji se prostro na 24 hektara, ima 250 konja o kojima brine osamdesetak ljudi koje angažuju privatni vlasnici. Sezona trka traje od početka aprila do kraja oktobra, i tokom nje održi se dvadeset trka. Ove godine prema izvornom projektu iz 1912. počeće rekonstrukcija glavne tribine koja je izgorela u požaru 1990. godine.