Školovani prosjaci

Sto trideset i tri godine nakon što je Vasa Pelagić napisao da smrad zahoda smeta očinjem vidu, 40 odsto škola u Srbiji još nema mokri čvor. Biće da nam je i zbog toga teško da nazremo put koji bi nova Nacionalna strategija obrazovanja Srbije trebalo da pređe od papira do stvarnosti. Naime, strategija koja će služiti tome da iz obrazovnog lavirinta izvede više talenta, kreativnosti i preduzimljivosti nego do sada, tokom marta će biti uglancana, u aprilu će biti tema javnih rasprava, i ako Vlada ne odoli iskušenju da je doda na predizborne kantare, pre maja će biti i usvojena. A čim se pomene Vlada, cela stvar postaje zabrinjavajuća. Sve dobre zamisli Strategije zavisiće od dobre volje i dobrih sposobnosti budućih režima, što će malo koga ohrabriti. „Strategija se bavi budućnošću“, rekao bi koordinator njene izrade, profesor Vlastimir Matejić. Hoće li, međutim, budućnost želeti da se bavi Strategijom, drugo je pitanje. Neke su ideje Strategije već postale kontroverzne – poput one da se studentima privatnih univerziteta omoguće konkursi za studentske domove i državne stipendije – ali će, bez obzira na to, njen najveći deo činiti predlozi koji su domaćem visokom obrazovanju neophodni: pretresti studijske programe i osloboditi ih zaparloženih suvišnosti, dodatno obrazovati predavače, pedagoški, psihološki, metodički, učiniti da doktorske studije budu isključivo istraživački rad, a ne ispitni dodatak kao do sada, uvesti istraživanje kao ključni deo posla i na osnovnim studijama, pretvoriti obrazovanje u aktivnost za celi život, i štošta drugo što je nabrojao profesor Matejić, sve to odavno nisu samo dobre ideje, već potreba društva koje želi da mu visoko obrazovanje daje visokosposobne ljude. I sve te potrebe će se žestoko sudariti sa surovom stvarnošću, svesni su toga i autori Strategije. planovi „Strategija pogađa postojeće stanje, i sve će, siguran sam, naići na otpore aktera postojećeg stanja. Ali niko razuman ne proizvodi automobile koji se ne prodaju, ili hranu koju neće niko da kupi. Strategija prvi put kaže da sistem obrazovanja nije sam sebi svrha, već da se njegova svrha nalazi u spoljnom svetu.“ Jedan zahtev „spoljnog sveta“ ima pandan u zahtevu Strategije da Srbija do 2020, plus-minus nekoliko godina, ima znatno više fakultetskih diploma nego što ih ima danas. Ako neko ne voli Marksa, neka zaboravi da sledeća notorna činjenica spada u dijalektički materijalizam, ali kvaliteta nema bez kvantiteta, i očigledno je da će Slovenija u svoja 22 procenta visokoobrazovanih lakše naći potrebno znanje nego Srbija u svojih žalosnih 6,5 odsto. „Naš plan je da oko 2020. godine u kohorti stanovništva od 30 do 34 godine imamo 35 do 38 odsto visokoobrazovanih, umesto sadašnja 23 procenta. To je velika promena, ali mislimo da je realna. “ Nažalost, niko ne može znati šta će se 2020. kriti iza ključne fraze među rečima profesora Matejića – „privredna struktura Srbije“. Više obrazovanih nam treba, ali nam višak nezaposlenih ne treba nikako. A da li će srpska ekonomija za osam ili deset ili dvanaest godina moći da uposli „38 odsto visokoobrazovanih dobi od 30 do 34 godine“, to nažalost ne zavisi od Strategije, a mnogo zavisi od onih pomenutih budućih vlada, koje ne ohrabruju. Sadašnji podaci Nacionalne službe za zapošljavanje, i inače depresivni, postaju užasavajući kada čitalac dospe do stavke „nezaposleni sa fakultetskim diplomama“. Sa mizernih 6,5 odsto diplomaca, Srbija ima oko 45.000 fakultetlija bez posla. Samo Beograd ih ima preko 17.000, među kojima i više od 400 nezaposlenih magistara. O broju akademski obrazovanih koji žive od poslova što nemaju veze sa njihovom naučnom obukom, to jest o tome da se više niko ne iznenađuje kada mu u butiku košulju doda, recimo, diplomirana filološkinja, ne treba posebno pričati. Najviše što Strategija na tom planu može da učini jeste da spreči štancovanje u „zagušenim strukama“, poput pravničke, čijih je diplomaca bez posla u Beogradu blizu 2.000, a profesor Matejić kaže da na tom planu Strategija ne predviđa rešenje koje on smatra idealnim – da radikalno smanji upisne kvote pretrpanih obrazovnih profila „sve dok se rezervoar nezaposlenih ne iscrpi“. „Kada vidimo koliko i kojih visokoobrazovanih imamo među nezaposlenima, znamo odmah da nastavu nismo prilagodili onome što je tržištu potrebno. Zemlja mora da zna šta joj je od školovanja potrebno, i da promeni tu jedan vek okoštalu strukturu univerziteta. U svetu postoji veliki broj diploma koje ne možemo da priznamo, jer se ne uklapaju ni u šta od onoga što mi školujemo. Ili svet ne zna šta školuje, ili mi ne znamo šta je to savremenom tržištu potrebno“, kaže Srbijanka Turajlić, ranije profesorka Elektrotehničkog fakulteta i pomoćnica ministra prosvete. Stvarnost Naravno, ključno pitanje svake strategije, podseća i Srbijanka Turajlić, jeste da li će je država podupreti, i reći ko će za nju biti odgovoran i u kojim rokovima. Najvažnija „strateška“ promena koju bi država trebalo da podrži, promena je samog duha studija. Da bi ona imala smisla, mora se promeniti i duh privrede. Revolucionarno. A države revolucije ne vole. „Zadatak privrede je da postane inovativna, jer u svetu nestaje ’fordistički’ sistem, zasnovan na velikim fabrikama i standardizovanoj proizvodnji. Sve će češće biti privredne aktivnosti koje su ljudi sami pokrenuli. Kako one zavise i od znanja, i od fleksibilnosti, na univerzitetu je da stvori ljude voljne da probaju različite izazove. Studenti zato ne smeju da slušaju predavanja i to deklamuju na ispitu, već treba da obrađuju realne probleme, da istražuju i stvaraju, i da budu preduzetnički orijentisani, ma šta studirali. “ Lazar Stojković je mladi informatičar koji je pravo otelotvorenje prethodnog citata profesora Matejića. Master diplomac FON-a, nedavno je dobio poziv za saradnju od legendarnog Berklija. Jedan je od tvoraca „Wannabe magazina“, internet-fenomena sa stotinama hiljada čitalaca. Ni trideset godina star, Lazar je pre nekoliko godina osmislio i želeo u Srbiji da proizvodi „tačskrin“ izloge za prodavnice, koji su razgledanje izloga pretvarali u interaktivni doživljaj. I Srbija će ga izgubiti, jer je Lazar pored svega drugog i odličan primer toga kako država danas podržava preduzimljive talente koje Strategija želi da izvede iz lavirinta. „Kada sam pre četiri-pet godina radio svoje tačskrin izloge, koji u tom trenutku nisu postojali nigde drugde na svetu, jedna od rampi da ta tehnologija počne da se koristi u Srbiji bio mi je jedan ovdašnji ,magnat informacionih tehnologija’. Takođe, nemoguće je voditi bilo kakvu ozbiljnu haj-tek poslovnu operaciju iz Srbije – uslovi za pokretanje novog posla su užasni, zakoni o deviznom poslovanju su iz sedamdesetih godina, nemoguće je pod normalnim uslovima primati internet-uplate svojih kupaca kreditnim karticama, a državni nameti su nerazumni. Pomenimo samo „šumarinu“ koju moram da plaćam iako je moj magazin digitalan, i za njega nije isečeno ni jedno jedino drvo, jer čak i profakture pravim isključivo u digitalnom obliku. Srbija je katastrofalno okruženje za privatni biznis, napravljeno da ubije svaku privatnu inicijativu.“ Možda zbog svega ovoga profesor Matejić i kaže da bi bilo mnogo bolje da se Strategija pravila za budućih 30 godina, a ne osam do deset. Upravljanje talentima Sestra sagovornika NIN-a Lazara Stojkovića takođe je primer kako Srbija danas shvata svoj „strateški studentski resurs“. Kako Lazar priča, Milena je završila dva mastera iz arhitekture, jedan u Beogradu na Arhitektonskom fakultetu, drugi u Londonu, na najboljoj svetskoj arhitektonskoj školi - AA (Architectural Association). Oba njena mastera za predmet su imala najnaprednije oblasti arhitekture – „pametne“ zgrade i održivi razvoj. Nakon Londona Milena se vratila u Beograd zato što je želela da radi u Srbiji. Dva meseca je tražila posao i jedino što joj je ponuđeno bilo je da radi u nekakvom institutu za 20.000 dinara mesečno. Spakovala se, vratila se u London, i za tri dana našla posao. Danas radi u studiju Normana Fostera, jednog od najpoznatijih svetskih arhitekata. Ne pada joj na pamet da se vraća u zemlju.