Dobro došli u Valhalu

Najmoćnija filmska industrija na svetu, Indija, sa 1.200 igranih filmova godišnje, generalno se podvodi pod bolivudsku odrednicu što je krupna pogreška, budući da pojam podrazumeva samo filmsku industriju u Bombaju (država Maharaštra). Frekventnost i bogatstvo ostalih indijskih regionalnih kinematografija i njihovih filmskih industrija, a u novije vreme i stidljiva pojava nezavisnog filma te iznenađujuće vibrantnog dokumentarističkog pokreta tvore globalnu indijsku filmsku sliku, ali je nesumnjivo da je Bolivud postao paradigmatski označitelj te slike. TRŽIŠTE Status tehnološki najsofisticiranije zemlje sveta odrazio se, što je i logično, na prirodu, izgled, budžet, te sadržaje bolivudskog filma, njihovu tehnološku i produkcijsku umivenost, koje zahvaljujući najsavremenijim filmskim studijama zapanjuju svakoga ko apriori bolivudsku estetiku otpisuje kao inferiornu, bez ijednog argumenta ili odgledanog primera. Udeo Bolivuda u životu prosečnog Indijca neosporan je, te je Bolivud neka vrsta inherentnog bar-koda u učitavanju indijskog nacionalnog bića između ostalog, što ne treba da čudi s obzirom na to da su uticaji ljudi iz sveta filma toliki da oni ili direktno završavaju u visokoj politici kao guverneri provincija, poslanici, aktivisti itd. ili su u političkom ustrojstvu neopoziva logistika. Indijska filmska industrija zapošljava više od 150.000 ljudi te nije na odmet podsetiti i na ekonomsku isplativost i privlačnost Bolivuda koji je pritom jedan od glavnih takmaca svom američkom bratu u kontroli filmskog tržišta na prostorima južne i jugoistočne Azije i istočne Afrike. Imajući sve ovo u vidu ne treba da čudi što je Bolivud danas postao pomodno, pa čak i prestižno pitanje, a neke intelektualne preferencije potekle među zapadnim kritičarima već godinama daju izvanredne analitičke rezultate, tretirajući najuspelije bolivudske primere kao legitimnu filmsku estetiku, te se neki od sudova izriču sa gotovo akademskih pozicija. Simplifikacija bolivudske matrice je akt potpunog nepoznavanja ustrojstva. Žanrovsko i autorsko bogatstvo bolivudskog filma toliko je da zapanjuje, a broj relevantnih filmskih primera antologijskog tipa mnogo veći no što se inače smatra. Bolivud je sve samo ne primer infantilizacije i stupidnosti filmskog prostora, a mnogi od njegovih eksponenata ne samo da se u svojim filmovima bave delikatnošću indijske svakodnevice, njenog političkog ustrojstva i kriminalizovanog bekgraunda, nego to čine na toliko eksplozivan, provokativan i kontroverzan način, kakvih je malo u oglednim uzorcima savremenog svetskog filma u celini. STANDARDI Ko god je gledao film Karana DŽohara Zovem se Kan, zna šta ovo znači, počev od ubojitog početka, na aerodromu kada zatičemo velikog glumca Šaruh Kana kako odgovara na pitanja američkih bezbednjaka. Na pitanje kuda ide on kaže: „U Vašington! Da kažem DŽordžu Bušu da nisam terorista...“, prebirajući pritom brojanice, iz čega izvlačimo zaključak o njegovom muslimanskom poreklu. Bolivudski film je inače u stanju da probudi jake strasti i izazove nekontrolisane emocije. I ova sezona počela je očaravajuće, barem za potpisnika ovih redova, dugo očekivanom premijerom filma Vatrena staza (Agneepath) rediteljskog prvenca Karana Malhotre. S fascinantnom ekipom bolivudskih glumaca, film nam priča priču o osveti na tako elokventan, katarzičan, u svakom pogledu majstorski način, da ga čini možda najboljim filmom na tu temu još iz vremena Šohei Imamurinog Osveta je moja. Žestoko nasilje koje je okosnica, predupređeno je medijskim i reklamnim upozorenjima pred samu njegovu pojavu, tek toliko da makar i neobavešteni gledalac ne prigovara kako nije bio upućen. Taman kad pomislite da je ovo optimum bolivudskog filmskog autorskog izraza koji u domenu filmske režije postavlja nove standarde, stiže nam film Priča (Kahaani) Sudžoj Goša, jedan od najfascinantnijih primera indijskog film-noara, u kojem Vidija Balan glumi usamljenu trudnicu koja iz Londona dolazi u Kalkutu u potrazi za svojim iščezlim mužem. Režijska sofisticiranost ovog filma, majstorsko građenje saspensa, njegova scenaristička svedenost, te neviđena gluma Balanove, čine ga hipnotičkim remek-delom. Kao žanrovski obrazac, ovaj film zapravo postavlja nove standarde, a model filma detekcije ne pravi se na sličnim premisama na mnogo širim prostorima svetskog filma. heroji I drugi filmovi prošlogodišnje produkcije nametnuli su se kao nezaobilazni u formiranju kakve-takve slike o aktuelnoj indijskoj filmskoj sceni. To se u prvom redu odnosi na Prljavi film reditelja Milana Lutrije koji rekonstruiše životnu priču čuvene južnoindijske (tamilske) dive Silk Smite, koju u ovom očaravajućem filmu igra (ponovo) Vidija Balan. Krajnje otvoreno potenciranje njene seksualne privlačnosti kao eksploatatorskog mamca u filmskoj industriji Juga u kojoj su žene dominantni i dominirajući filmski idiom, obračun s provincijalnim konzervativizmom, čine ga uz njegovu prebogatu vizuelnu kulturu najzahvalnijim analitičkim obrascem za ambiciozne teoretičare gender studies. Završavamo ovo kratko javljanje s još dva značajna filma. Prvi je suptilni horor Đavo Bedžoja Nambiara, koji na uznemirujući način dotiče marginu vodeći nas kroz isprepletene sudbine petorice prijatelja koji opasno balansiraju na rubovima normalnosti. Najzad tu je i jedan nezavisni film, potpuni presedan ne samo zbog činjenice da je u potpunosti crno beli-film i da je u celini snimljen na engleskom, koliko ga njegov narativni minimalizam pretvara u svojevrsni postmodernistički režijski ogled. Reč je o filmu Sudiša Kamata Laku noć, dobro jutro, u kojem je pravi predmet zapravo jedan telefonski razgovor, koji uspostavlja između aktera neobične konekcije a film delom zadobija halucinatorna i nadrealistička svojstva. Ne treba ni napominjati da su ovo samo neki od najuspelijih filmskih primera koje su ove sezone ponudili indijski bioskopi. Potpisnik ovih redova nije se bavio filmovima koje je smatrao neuspešnim (takav je na primer džinovski hit Glumci, sa novim statusnim herojima Abišekom Bačanom i Bipašom Basu), ili filmovima koji nisu deo bolivudskog menija (spektakularni film Poverenik, najskuplji ikad proizvedeni u južnoj državi Kerali, koji zaslužuje najveću moguću kritičarsku i gledalačku pažnju). Potpisnik ovih redova radije bi ispričao kako je umalo zaigrao u jednom bolivudskom filmu, na ponudu bolivudskog agenta da statira u ostvarenju u kojem se rekonstruiše devetnaestovekovni London, a u kojem glumi bolivudska boginja Dipika Padukone. No, o tome nekom drugom prilikom. Ovoga puta, u ko zna kojoj rekapitulaciji ukupnih filmskih utisaka, gledalački profiti su znatni. Dva ili tri fascinantna filma premnogo su za tako kratak period u kojem gledanje filmova nije bilo od primarnog interesa. Vatrena staza i Priča su vrhunci svetskog filma u ovoj deceniji a Vidžaj, glavni junak Vatrene staze, nakon što je osvetio očevu smrt, može da bude spokojan. Prijatelju Vidžaj, uđi u Valhalu! Deo identiteta Ukoliko se za film i najnezainteresovaniji turista zatekne u Bombaju, nerealno je očekivanje da ga refleks Bolivuda neće dotaći. Simboli prisustva bolivudske svakodnevice neumoljivi su pokazatelj koliko je Bolivud postao neodvojivi deo indijskog kulturnog identiteta, baš kao i džinovski bilbordi koji najavljuju nove filmove, televizijske reklame i filmu specijalno namenjene programe, dnevne novine kao i revijalnu štampu. Tako na primer dnevni Bombaj tajms na svojoj drugoj i trećoj strani, pre mnogih releventnih političkih događaja, uredno izveštava o novostima i tračevima iz bolivudskog sveta, te je tako u vreme našeg boravka u tome gradu, glavna vest bila da je Prijanka Čopra, najaktuelnija i najplaćenija bolivudska diva, kupila kuću.