Menjajmo da nas ne promene

Na prvim višestranačkim izborima javili su nam ko je naš izbor. I kako, kad glasamo za njih, glasamo za sebe. Jedan kandidat je velikodušno ponudio neka narod izabere. Pojavio se nakratko i glas razuma. Oni koji će vladati izašli su sa porukom mir i ravnopravnost među ljudima. Opozicija je uz fotografiju česnice tražila da prelomimo pametno. Prelomismo mi preko kolena. Odnekud se pojavio i ovaj kamen zemlje Srbije. I počeli smo da se njime mlatimo po ulicama... Bilo je onih koji su tvrdili da su svuda gde su srpske zemlje. Prisutni aktivno. Zbog toga su sada u Hagu. U to vreme sam prvi put čuo i nekog našeg političara da priča na stranom jeziku. Logično je što se i na plakatima obratio sa no guns, yes roses. I tako naslutio totalni raspad. Poznatog američkog benda. Sa nama nema neizvesnosti, rekoše još jednu istinu. Posle ratova su izjavili i da mogu još više. I to beše tačno. Tako treba. Iako je zrelo bilo još ‘93. Mi smo, ipak, odlučili da idemo dalje. Pošteno. Došlo je lepo, lepše i levo vreme. Jul je bio kul. I srce na levoj strani. I svi smo mi bili pomalo socijalisti. Zato su nam svima lepo i uveli totalne sankcije. Ostale su nam vera, ljubav i nada. I NATO bombe. I NATO leci. Još čuvam jedan. Želimo da govorimo sa vama. Za Jugoslaviju se glasalo čak i 2000. godine. Naravno, i za Srbiju i svet. Uvek smo hteli i da stisnemo i da prdnemo. I da nam ne uđe. Tako smo i stigli do toga da jedina potrebna vrlina za političara bude da može da vas pogleda u oči. Mnogi su tada tvrdili da ima šanse. Ija! I, gle, gotov je! Ali ubrzo su nam javili da nije gotovo. I obavestili da sve od nas zavisi. Ponudili su nam i stručnost ispred politike. Sad ti isti nude da, ipak, prestanu sa zapošljavanjem po političkom ključu... Sve smo mi to popušili. Ko zna kako li tek različak udara... Stvarno, šta će biti ovoga puta? Što bi rekao prvi srpski bek (božemeoprosti!), pogledaćemo mi taj snimak ne jednom, nego još sto puta.