Sobni lepotan

Ah, kako me je potresla ta isplakatirana vest koja je osvanula na banderama širom severoistočnog, ali i južnog Vračara! Nestao je, bre, „plavi ruski mačor, tamnosive boje, zelenih očiju“. A „zove se Leo, star pet godina“ i „pao je sa terase, u subotu 17. marta, oko 22 časa“. Pao je u park ispred zgrade u Vranjskoj 29. A onda, na dnu plakata, brojevi telefona, i, ono, uobičajeno: „nalazaču sledi nagrada“. I, nije me blam da priznam da me zainteresovala nagrada. Jer, još ne znam kolika će da mi bude penzija, a Bilja mi je ostala bez posla. Štaaa!? Gde mi je duša!? Pa, nisam, batice, ja izmislio surova, divljačka pravila neoliberalizma u kome je važna samo kinta. Okrenem mobilni Leovog gazde, i, sasvim otvoreno, bez stida i srama, pitam; kolika je nagrada za Lea? „Paaa...zavisi koliko tražite. Od toga i zavisi da li ću otkupiti Lea!“ Znači, mrka kapa! I, neka ti je bog na pomoći, dragi Leo! Neće ni mene, za badava, tražiti kada se skrljam sa ovcama u nekoj suvoplaninskoj vukojebini ili ću, kao Niče, jednostavno, „podvući crtu“ i „završiti sa ljudima“. Nego, iz „poternice“ za Leom jasno je da je „sobni mačak“. Samo takvi padaju sa terase, sa simsa, a onda ih, začas, proždere surova ulica. Dok, recimo, moja Crna i po mesec dana kući nije dolazila, u februaru posebno, ali sam mirno spavao, jer znao sam kakvu sam Spartanku odgajio i za ulicu pripremio. K. G. Jung, moj guru iz Švice meditira, na terasi, sa šamlice: „Ne podseća li te sobni lepotan Leo na Bokija Klunija? Onako prezaštićenog, iz punog dedinjskog komfora, i Bokija bi ulica, začas, reciklirala. Kao Leo autista i Boki sa Dedinja ne bi imo vremena ni da shvati šta je srpska sirotinja, srpska beda, da porodice žive sa petsto dinara dnevno...Doduše, mladi princ Isidarta je, takođe, pod staklenim zvonom odrastao, pa je, ipak, Buda postao...“ Kad, gle, u subotu performans u „Ozonu“, na Andrićevom trgu! Skupili se srpski antiglobalisti, maltene, Bokiju ispod prozora da „okupiraju Andrića“. Bilju i mene zvao Maki, onaj Če Gevara iz Valjeva što je načeo Miloševića, a tu i Vlada Revolucija. U taj čas, pored „Ozona“, prolazi Boki, sasvim bezbrižno, sa svojom kolonom „mercedesa“; od zatamnjenih stakala ne vidi da mu se, ispred nosa, valjaju antiglobalna gibanja; ni Isus, ni Hitler nisu imali veću družinu, veću snagu na početku...A, posle, gledaj mu čudo, rođače! Vraćam se sa Biljom u Gročansku, držimo se za ruke kao Ivica i Marica, po vračarskim sokacima, jer ovo što se još zove Beograd, odavno je avetinjska prestonica. Zveram na sve strane, možda nađem Lea, možda, padne neka kinta. Kad, u Vidovdanskoj, pojavi se iz kontejnera moja astralna Crna: “Prestani da tražiš Lea! Shvati, nisam ljubomorna! Ali, seti se da si, svojevremeno, hteo da me spariš sa jednim takvim sobnim lepotanom, nekim Grišom iz Filmskog grada, a koji je, jednog februara, pao sa simsa mada se posle ispostavilo da je peder!“