Gradove treba slušati

Dok je još bio samo muleto, jedan od onih tršćanskih klinaca što bez lopte ne idu ni spavati, Boris Podreka je shvatio da lopta savršeno odskače od grčkih stubova kojima su genijalne arhitekte poput Paladija i Sansovina ukrasili italijanske pjace. Tako je, spontanom deobom, iz Borisove ljubavi prema fudbalu nastala ljubav prema arhitekturi. Urbani pejzaži Italije mamili su gimnazijalca Podreku, ali mu nisu smetali da zajedno sa izvesnim Bonacom postane najveća nada lokalnog fudbalskog kluba Triestina, tada uglednog drugoligaša. „Mislim da sam bio perspektivan, jer su me hteli prodati u čuvenu Sampdoriju. Bonaca i Podreka, to su bila dvojica koji su mogli ići dalje.“ Od fudbala nije odustajao ni kada se porodično preselio u Beč, ni kada je tamo počeo simultano da studira likovne umetnosti i arhitekturu. Driblao je sa olovkom u ruci, igrao za Vijenu, prvoligaša, ali onda su došle „noći, prijatelji, cure, boemski život“, Podreka je odlučio da gradi, i evropska arhitektura je dobila pojačanje koje će postati jedna od njenih najvećih posleratnih zvezda. Podrekin arhitektonski život sve je samo ne „bonaca“, mirno more. Stvara i trgove i banke, i stambene četvrti i muzeje, i kulturne i tržne centre. Redovni je profesor na Tehničkom fakultetu u Štutgartu, a profesorski je gostovao u Filadelfiji, na Harvardu, u Veneciji, Lozani, Parizu, Londonu. Izlagao je od San Franciska i Denvera do Praga i Bratislave. Nema te vitrine koja bi mogla izdržati njegove nagrade – francuske, italijanske, austrijske, nemačke... Neki kritičari misle da je jedan od prvih postmodernistoa arhitekture. On sam mrzi stilove, taman toliko koliko voli gradove. Jednom ste prilikom rekli da u čitavoj Evropi gradovi nemaju ni prebijene pare, i da ne možemo očekivati da oni grade parkove. „Zeleno rešenje“ je po vama da gradovi nateraju privatnike da od svojih profita odvoje za javne površine. To je jedina tehnika kojom možete raditi arhikulturu, a ne samo arhitekturu. Kad smo zidali jedan neboder od 220 metara, bio je nekada najviši u Evropi, mi smo političare nagovorili da investitorima kažu: „Teren je vaš, vi ste to kupili i dobro platili u dolarima, ali mi vam dajemo i struju, i kanalizaciju, i parkinge, i molimo vas zato da šest procenata investicije date za javne površine“. Jedan investitor ovde, drugi tamo, i tako se grad izgradi. Predajući na fakultetu u Beogradu, a i dajući ranije intervjue, govorili ste da uvek želite da iskoristite ono što grad pruža, da nikad grad ne podređujete sebi... Vozite se automobilom u Los Anđelesu, recimo, i imate i levo i desno arhitekturu koja, metaforički rečeno, mlatara ušima. Ta forma koja pravi najveću buku, od koje će vam oči pocrveneti kada je vidite, to će biti nekakav šoping mol, i ona će vas navesti da zaustavite automobil, uđete i nešto kupite. Arhitektura je, dakle, postala robna marka. Što više mlataraš ušima, to ćeš bolje prodati. Ta formula proizlazi iz vremena u kome živimo, ja ga zovem turbo kapitalizmom, i on je zahvatio ne samo Zapad, nego i Istok, ako ne Istok i više. Ja u srednjoj Evropi ne mogu da podnesem tu bruku. Meni nije problem dati gas, ja bih mogao da radim sve kao u Los Anđelesu, ali ja formu želim da zauzdam, da je unesem u muskulaturu određenog grada. Da bi se grad oplemenio, moramo ga razumeti. Naše vreme ide drugim smerom, i ja sam mu, ako hoćete, opozicija. Ali će arhitektura koju mi radimo izdržati zauvek, biće uvek friška. Kažete, dakle, da gradove treba slušati, a ne u njima postavljati nešto što je kao sa Marsa palo… Moj biro je imao 33 intervencije na javnim prostorima, pjacama i sličnome, u osam evropskih država, time smo evropski rekorderi, i ja to volim da radim. Odrastao sam u Trstu, i kući sam išao samo spavati i hraniti se. Nikada nisam živeo u nekoj dnevnoj sobi, nešto tamo prčkao. Živeo sam na ulici, ona je bila moj dom, igrao sam fudbal i zato znam kako lopta odskače kad udari u kapitel koji je projektovao Sansovino. Iz toga proizlazi jedan, volim da kažem, eros komunikacije na pjaci. Danas mislimo da nam to ne treba jer smo povezani prekookeanski, sedimo u svojoj sobi, pred ekranom, i mislimo da smo povezani i sa Antiohijom, koja je stara i mrtva, i sa Šangajem koji je nov i živ. A što se više „povezujemo“, više smo sami, ne komuniciramo. Zato ja volim raditi trgove, da bih dao ljudima da budu skupa, komuniciraju, deru se, lupaju se, vešaju se, metaforično… To je znak da smo skupa, i to smo izgubili. I sad kada odem u neki italijanski grad koji je industrija razbila, a imao je svoj istorijat, sednem na trg i on mi kaže: „Ti, blesavi Podreka, pa jel’ ne vidiš da meni treba fontana?“ I onda ja napravim fontanu. Treba, dakle, znati slušati. Arhitektura nije umetnost, arhitektura povezuje društvo i odluke nisu samo moje. Odluka o umetnosti donosi se u jednini, a ona o arhitekturi mora biti u množini, i to je velika razlika. Da, to je dilema koja tek treba da postane sasvim naša, onda kada se, recimo, Beograd bude brže razvijao, ali je neizbežna: kako pomiriti istorijsko nasleđe grada sa njegovim savremenim potrebama? Etika građenja je da budete savremeni. Ne možete raditi surogate, što se na Istoku sada misli. Azerbejdžan, Rusija, oni žude za određenom istorijom, zidaju timpanone, zidaju u zlatu, a istoriju ne možete ponoviti. Međutim, to što gradite mora imati eho, da se vidi da iza toga postoji neka kultura. Metaforično rečeno, inteligentan sin biće uvek u sukobu sa ocem, ali će ga voleti, i kada otac bude imao 70 godina, sin će ga voditi doktoru. Ne smete biti labavi, morate pronaći savremeno, ne graditi kopije, već originale, ali mene zanima da taj original bude dijalektičan, u inteligentnom razgovoru sa istorijom, sa ocem. Ta dijalektika daje gradu energiju i identitet, i to treba znati napraviti. Ja se ceo život bakćem i mučim time. Ambijentu koji je Paladio stvorio u Veneciji, na primer, ne možete udariti šamar. Ako to uradite, onda ste lopov, ili blesav, a upravo se to danas dešava u arhitekturi. Kao što smo rekli, ona postaje robna marka, i zida se „hajtek“, i to je egocentrizam autora, to se ne sme raditi. To možete raditi u Sahari, gde nema istorijskog konteksta, ali ne i u našim gradovima. Postoje, naravno, i krajevi gde nema vrednosti, gde savremeno mora da udari šamar… U predavanjima često pominjete „gradske tumore“. Da li su upravo ta obolela mesta ona koja treba šamarati? Beč ima Karlsplac, deo koji je jednostavno nedovršen. To je rupa, i svaki grad ima jednu, jedan tumor, ili dva, ili tri, ali najmanje jedan. Ne poznajem nijedan grad koji ga nema. Linc je na primer bogat grad, ali usred grada, čim pređete most preko Dunava, eto tumora. I što je apsurdno, on nije na periferiji, nego u centru. To je ta naša Evropa, koja se ekonomski veoma razvila, ali svugde postoje neki rezervati, podzemlje u kome cvetaju droga, prostitucija i parkiranje, parkirate pa vam benzin otiče u Dunav… E, tamo morate udariti šamar, raditi anarhično, „preraditi“, da bi život to posle normalizovao, da bi stigao normalni život sa kupovinom viršli i ostalim. Divno je to raditi, jer imate pacijenta koji bi inače ubrzo umro. Ne možete mu dati aspirin, morate biti urbani hirurg. U Lincu sam zato radio sa jednom fantastičnom ženom, Ketrin Miler, koja nosi tu anarhiju. Ona pravi bombe od semenki, koje se rasprsnu na asfaltu, i onda dobijete nasumičnu biljnu teksturu. Nije mi, dakle, bio potreban neko ko će da mi crta – malo zelene spirale, pa malo crvenog cveta… Morate da nađete drugačiju tehniku da biste takve prostore oživeli, da biste lečili tumore. O Beogradu obično kažete da ga ne poznajete onako kako biste želeli. No, to samo čini vaš pogled na njega nenaviknutim, neiskvarenim. Šta biste mogli da preporučite Beogradu? Mene pre svega zanima gradska tekstura, jer imam samo jedan život. Da imam tri, onda ne bih imao problema hodati po razbijenom gradu jer bih sanjao da će u drugom životu biti bolje. Ali, ja sam sad već tri sekunde stariji… Prva stvar koja smatram potrebnom u gradovima, a to su napravili i Beč, i Frankfurt, i Hamburg, to je imati zdravu teksturu grada. Kada se grad sanira, kada stare žene ne padaju i ne lome noge, i kad decu ne gaze automobili, dakle tek kada je grad zdrav, onda možemo misliti o operi, o novom parlamentu i o novom muzeju, jer možemo raditi na supstanci koja je zdrava. Beograd bi trebalo da ima jedan dugoročni program, koji traje deset ili petnaest godina, da se prvo zamene pločnici… Vi niste ptica, da možete odleteti kao Ikar. Zemlja vas veže, i taj moment, ta tragika da ne možete odleteti, znači da morate imati podlogu koja je dobra, koja je zlato. Takođe, grad koji ima vodu, ima neverovatne perspektive, jer je voda u našoj ekološkoj dobi postala vrednost. Beograd ima ogromne potencijale uz Dunav, a kada sam radio na Muzeju nauke i tehnike, šetao sam i video grozne stvari, neku bezveznu industriju na zlatu Beograda. Ne treba Beograd da zove Libeskinda, ili neko drugo ime, to je primitivno, urbani je primitivizam pozvati nekog iz Los Anđelesa da dođe u Beograd – „sad smo pozvali Libeskinda, on će nam rešiti probleme“… To je diletantski. Ovdašnji je urbanizam zastareo. Sve te norme koje imate u Beogradu, Zagrebu, LJubljani, nisu više savremene, prestigli su ih ritam i logika života, i na njima ne možete napraviti grad. Urbanisti ne putuju, ne znaju šta se dešava, sede u svojim sobicama, imaju norme, pa kažu: „U Beogradu ne sme da se radi neboder viši od sto metara“. To je najveća glupost. Beograd je brdovit, i ako postavite neboder gore, njegova je filozofija sasvim drugačija nego ako ga postavite dole. To se ne može regulisati, svaki neboder je slučaj za sebe. Moramo podvući ovaj intervju crvenim. Za vas je crvena jedina prava boja, kažete da je ona podsticajna, implozivna, subverzivna … Jedan od najvećih modernih srpskih pisaca, Borislav Pekić, u svom delu „Kako upokojiti vampira“ pisao je gotovo identično – da „građanski intelektualci ne mare crvenu boju“ jer je „suviše živa, agilna, preduzimljiva“, jer se kraj nje ne može ostati ravnodušan, da „ona uzbuđuje, uznemiruje“… Ma, nemojte?! Zapišite mi u ovom notesu, molim vas, ime autora i knjige, i iznad toga „O crvenom“… Vidite, mi gledamo svet, i onda vidimo šumu, i ona je zelena. To je, dakle, nešto već konkretno zeleno. Onda podignemo pogled i vidimo sunce – sunce je žuto. Onda pogledamo dole, vidimo vodu, voda je plava, itd. Sve je, dakle, u prirodi pokriveno farbama. Jedino što nemamo je crvena. Crvena je, dakle, ta borbena farba i nije slučajno da je crvena boja kardinala i revolucionara. I nije slučajno da u Kini familija decu oblači u crveno da bi bila srećna. Crvena ima tu kvalifikaciju da je anarhična, utopija, protiv sveta, može nam reći „nije tako“. Ona ima u sebi žar, misiju, i zato mi je draga. U arhitekturi crvena se koristi tako da, na primer, gledam ovaj enterijer oko nas i on mi izgleda anemično, purgerski. Tu neki ljudi sede i piju kafu i ja moram tu nešto da napravim. Zato iznad one ladice gde stoje torte udaram jednu sangviničnu crvenu, i to je kao transfuzija – imate malo krvi i treba vam više za život. Naravno, crvena ne sme biti sve. Može biti sve ako je reč o privremenoj arhitekturi, kao što je to slovenački paviljon koji sam dizajnirao za Svetsku izložbu u Šangaju. On je sav crven, i napravio sam ga tako jer sam znao da će iduće godine to da odnesu. Zato sam mu dao da u tom svom kratkom životu bude srećan. Čovek pet kultura Pre nego što je postao austrijski student, Boris Podreka je već nosio petostruko kulturno nasleđe. Rođen je u Beogradu 1940. Otac mu je bio Slovenac koji je pred fašizmom iz Italije pobegao u Jugoslaviju. Majka mu je bila pravoslavna Mostarka. Posle Drugog svetskog rata, porodica Podreka otišla je za Trst, a naposletku se skrasila u Beču.